Зле паре, универзална, генијално замишљена гротескно-комична филмска прича, специфичне атмосфере, која је могла је да се догоди било гдје на планети Земљи.
Пише: др Радослав Т. Станишић филмски и ТВ редитељ
Ратко Ђуровић је за филмску причу узео један локални догађај – један тренутак у коме се имало толико пара које су, практично, истог момента изгубиле своју вриједност – и, направио драму. Сценариста Ђуровић и редитељ Велимир Стојановић се нису опредjељивали за жанр већ ситуацију у тим данима слома, 1941 године. У свој тој заслијепљености новцем и само са једним циљем, да се што више пара накупи, маса не размишља, само јурца. Сусрет са толиким парама је шок који је тешко преживјети и задржати своје раније навике и остати човјек. Рођаци, пријатељи, комшије, постају безобзирни, грабежљиви и свако настоји да из сандука што више довуче у своју кућу. Ђуровић им се по свом сценарију не подсмијева већ се са њима и саосјећа, и жели да врло дискретно зађе иза ове појаве и укаже на дубље разлоге таквог човјековог испољавања.
Сцена: Када млади чобанин, путнику намјернику (Контеу који је ишао ка селу са Дејзи и Кецом) казује да тога наше село има колико год оћеш, толико да би се стогови могли пластити, дарује му хиљадарку само да му врати краву…) У том ирационалном простору гдје више ништа нема одређено, ништа чврсто одвија се једна људска драма која показује како је мало потребно да се ишчаши читави један свијет. Похлепа, грамзивости, алавост – као у круг манитога кола. Истресају се страмаци, јастуци, лети перје на све стране. Спремају се и џакови. Чак и стару бабу тјерају да иде у пећину да граби, трпа у рашу и довлачи паре.
Дијалошка сцена из филма :
Син – мајци: Ајде, ајде и ти баба да идеш са нама!
Син – оцу: Тата, да речемо стрицу!?
Отац: Каквом стрицу! Ни ријечи. Нема сад ни браће, ни стричева. Паре су наше!
Зле паре су траги-комедија. У филму има лијепих детаља: чишћење ципела о панталоне, хиљадарка на цести, мазање љепила с друге стране тацне да се на њој залијепе паре, карте у локви и други. Свако од њих има и своју личну причу.
Конте је бивши официр, човјек потпуно разорен и жељан да се снађе у овом мутном времену. Он дјелује својим појавом, шармом и претварањем.
Ликови у привидно откаченим ситуацијама, као у сцени када сељак купује берберску столицу само да би се вртио на њој, јер ту слатко заспи; или, када купује клавир на којем му жена суче питу, док дјевојчица са позлаћеним сандалама високих потпетица, десет бројева већим, знатижељно и бојажљиво боцка прстима по диркама клавира. Ништа ту нема јефтино, на ефекат срачунато, а стварно је све ефектно. Има се утисак да је Ђуровић ставио на ситно сито сваку сцену, сваку епизоду и сваку ријеч – добро одмјерио колико је драматурски чврста, колико и како казује. Зато су дијалози животни, логични, природни, разумљиви, блиски свакидашњем животу. Спорно је било једино што је у ову комедију, која може да нађе ослонац у класичној хумористичкој и драмској литератури од Гогоља до Нушића, уведен лик младог студента – Уча, који се у свему разликује од ових хохштаплера, мутивода, новопечених сељачких милионера, картароша и улизица. Патетично се уводи патриотски лик, револуционар Учо, који за то кратко вријеме важења краљевских динара купује пушке да би дигао устанак. Слично је и са Дејзи, љепушкастом секретарицом, која је пратила свога министра до авиона, али ту за њу више није било мјеста. Је ли то мала проститутка, која спремно прихвата сваког па и Контеа, како би се извукла из неприлике у коју је упала? Зашто пристаје да и сама учествује у издаји Уча? Кец умије да вара на картама, али је то и човјек у коме има и других људских особина. Могуће је расправљати исто тако о сељаку Јокашу, сеоском кмету и свим другим који себе представљају у позитивном или негативном свијетлу, тако да се не могу овдје карактери посматрати статично и независно од тих злих пара, које су се тако цинично и неочекивано уплеле у њихов живот.
Дјалошка сцена из филма (Јокаша):
…Дајем пара колико год Талијани оће, пун кубик, све ћу их дати. И кућу, и имање, и коња, све! И нека мене стријељају! И нема цјенкања. Само ми сина спаси” – вели Јокаш преваранту Контеу. Првотне заслијепљености парама нестаје и њу замјењује истински, очински осјећај који надвладава похлепу за парама и велике снове за имањима и трговином.
Ипак, Јокаш (сјетно), снахи и унучету:
Раскући ми ово мало пара, а говорио сам му ја,
богоми, остави се тога Ноле.
Јокаш – унуку: Ово сам за тебе чувао.
Уколико би се филм ослободио лика локалног револуционара, Уча и када би смо остали само на оној финој комедиографској структури, на самом почетку црногорске кинематографије било је могуће направити једно ремек-дјело какво је Зле паре.
Професор Ђуровић је говорио: Немој бомбон стављати у качамак! Он је имао то искуство и знање да се не смију бркати стилови, да се не може прича причати до пола на један начин, а од пола на други. У вези с тим стоји питање на којем је са ове дистанце веома тешко одговорити: Обзиром да је професор Ђуровић знао шта значи тај бомбон у качамак, зашто је тај бомбон завршио у Злим парама !? Да ли је то био политички диктат неке јаке политичке личности тога времена или је то био њихов страх да ће бити политички осуђени у колико се буду само, условно речено спрдали, исмијавали са тим свијетом и том темом, остаје отворено питање. А како би комедија била убојита да у њој није било пушака!? Сценарио филма Зле паре јесте, без преседана, по оригиналности, осмишљеној необичности и љепоти глобалне метафоре, коју као да режира неки невидљиви Иби – у свом тренутку идеативни је и сценаристички подвиг.
Публика је филм веома добро примила у цијелој земљи. Филм је добио награду за сценарио жирија Трећег Фестивала југословенског играног филма у Пули. Овом наградом Ратко Ђуровић постаје први награђени црногорски филмски сценарист. Филм Зле паре учествовао је на Деветом међународном Филмском фестивалу у Карловим Варима 1957. године, као југословенски представник.
Извор: rtcg.me
