Кад након Дејтона буде основан заједнички телевизијски јавни сервис са идејом да његов програм буде гледан у оба ентитета, једна од првих серија емитованих у ударном термину били су „Пријатељи“. Колико год људи у Федерацији и Републици Српској могли имати разлика у ставовима у доменима политике и историје, једнако су се, нарочито генерацијски, могли идентификовати с „Пријатељима“
Пише: Мухарем Баздуљ
У четвртак, 24. септембра 1994, конференцију за штампу је одржао Тим Спајсер, портпарол УНПРОФОР-а, односно заштитних снага Уједињених нација у ратом запаљеној Босни и Херцеговини. Главна вест коју је саопштио новинарима била је да „повлачење српског тешког наоружања из заштићене зоне Сарајева добро напредује“. Навео је да су војни посматрачи мировних снага потврдили повлачење два минобацача калибра 82 милиметра из Рајловца, као и једног самоходног топа типа М18 са Требевића. Спајсер је изјавио и да је претходног дана на Сарајево испаљена једна минобацачка граната, али није могао потврдити с чијих положаја је стигла, за разлику од две гранате које су пале северно од града за које је поуздано утврђено да су испаљене са српских положаја, па је Палама упућен оштар протест. За разлику од сарајевског ратишта, на озренском и у близини Добоја борбе су ескалирале, па је размењено близу 120 пројектила, док је североисточно од Тузле забележено шездесетак испаљења. Било је борби и источно од Мостара, на подручју Благаја и Потока, као и у околини Горажда.
Тог истог 24. септембра 1994. године, у исти тај четвртак, на телевизијској мрежи Ен-Би-Си у Сједињеним Америчким Државама, приказана је прва епизода хумористичке телевизијске серије „Пријатељи“ коју су креирали Дејвид Крејн и Марта Кауфман. Прва идеја о серији појавила се непуну годину раније, а радни наслов јој је био „Кафе Несаница“. Након неколико разрада синопсиса дошло се до наслова „Пријатељи попут нас“, да би напослетку назив био скраћен на једну реч: „Пријатељи“.
Серија ће постати изузетно популарна па ће се снимити чак десет сезона, а ликови Рејчел, Монике, Фиби, Роса, Чендлера и Џоија постаће неизоставан део западне популарне културе, а за људе рођене шездесетих, седамдесетих, па и осамдесетих година 20. века, они ће представљати карактерне стереотипе скоро као некад ликови из митологије.
Црта је подвучена
Мало мање од 30 година након премијере прве епизоде, последњег октобарског викенда 2023. године, свет је обишла вест да је преминуо глумац Метју Пери који је у „Пријатељима“ играо улогу Чендлера. Играо је он и у петнаестак биоскопских филмова, од којих је понеки био и сезонски хит, али, реално, остаће упамћен практично искључиво по улози у „Пријатељима“.
Мада је десета, последња, сезона „Пријатеља“ завршена у мају 2004, фанови су често прижељкивали нове наставке. Покушај спин-офа „Џои“ прошао је доста лоше, а није било претеране еуфорије ни око програма прозваног „Пријатељи: поновно окупљање“ емитованог у мају 2021. Испоставило се да је то било и последње појављивање Метјуа Перија на телевизији. После Перијеве смрти ваљда је сасвим јасно да „Пријатеља“ више неће бити, па се може подвући црта.
Шта је то било у тој серији да јој се репризе и данас радо гледају? Откуд потреба да се после краја „Пријатеља“ направи врло слична франшиза „Како сам упознао вашу мајку?“ Зашто су њени јунаци могли бити идентификацијски образац и у Америци и у Босни, примера ради, уз све разлике америчке и босанске свакодневнице у септембру 1994. кад је серија кренула?
Не помињем случајно босанскохерцеговачко искуство гледања „Пријатеља“. Кад након Дејтона буде основан заједнички телевизијски јавни сервис са идејом да његов програм буде гледан у оба ентитета, једна од првих серија емитованих у ударном термину били су „Пријатељи“. Колико год људи у Федерацији и Републици Српској могли имати разлика у ставовима у доменима политике и историје, једнако су се, нарочито генерацијски, могли идентификовати с „Пријатељима“. Исто је, наравно, било и у Србији.
Серија „Пријатељи“ је типичан културни производ тријумфалног капитализма на врхунцу. Ликови су темељно профилисани кроз посао који раде: био то посао универзитетског предавача, неуспешног глумца, куварице или корпорацијског чиновника. Породичне везе су мање важне од успутних свакодневних веза створених у велеградског хуци и халабуци. То такозвано „пријатељство“ које и крсти серију више је комбинација доброг познаништва и цимераја, него пријатељства о каквом су писане филозофске књиге. Протагонисти серије „Пријатељи“ су једни другима пријатељи онако како се „пријатељује“ на Фејсбуку који је као „фирма“, ето, игром случаја регистрован тачно три месеца пре престанка снимања „Пријатеља“. Не бих се ни најмање чудио да је и Марк Цукерберг (био) фан.
Дух времена
Дејвид Хопкинс је аутор духовите теорије да ова серија и највише крива за урушавање репутације интелектуалаца у западном свету. Једини човек са докторатом, једини привржен породичним вредностима, једини истински романтичан, једини који гаји еклектичне научне, уметничке и политичке интересе, Рос Гелер, наравно, представљен је као досадни „шоња“ и најбезвезнији члан „пријатељске шесторке“. По Хопкинсу, популарност „Пријатеља“ утицала је и на реизбор Џорџа Буша млађег на функцију председника САД, као и на хиперпродукцију „ријалити формата“.
Ако је то што Хопкинс говори и хипербола, односно ако не можемо говорити о узрочно-последичном односу, можемо о прецизном детектовању „духа времена“. А то време је, између осталог, и време цинизма, па је Чендлер бивао омиљен углавном као духовити циник.
Немачки филозоф Петер Слотердајк је написао „Критику циничног ума“. Слотердајк је, међутим, човек из фасцикле са Жаком Деридом. Тираж његових „Политика пријатељства“ ипак је неуспоредиво мањи од броја гледалаца „Пријатеља“.
Извор: rt.rs
