У малим државама тешко је организовати административни апарат, секторске дјелатности и тијела која управљају државом. На једној страни су потребе и захтјеви државе, на другој страни је промовисање демократских принципа те права и овлашћења политички ангажованих појединаца проистекла из резултата одржаних избора. У нашем времену много је јачи фокус на прохтјеве и ангажмане политичких појединаца него на дугорочне перспективе и орјентације државе. Више пажње се посвећује партијским него државним интересима. Дуг је, комплексан и компликован пут до димензионисања стварних државних потреба и разложног испуњавања државних захтјева. Нажалост при већим политичким тумбањима у малим државама тај пут се брзо компромитује и обесмишљава. Прво што страда је конфигурисање и сервисирање државог апарата.
Кроз политичке промјене у Црној Гори добили смо додатни доказ да нам је држава грађена и базирана на утицају и моћи партије која је државом управљала у деценијском континуитету и да се сада, по инерцији, тако стечени утицаји и моћи преносе на оне партије које су на изборима смијениле стару вишедеценијску власт.
Што се у текућим политичким промјенама дешава са људима који раде у државном апарату сервисирајући потребе грађана? Ти људи почињу да трпе неселективне ударце са свих страна. Раније их је нападала опозиција, а послије политичких промјена још жешће их напада бивша власт која се преселила у опозцију. По важећим законима гро професионалних послова у државном апарату не би тебало да зависи од политичких партија. Државни апарат захтијева оптималну структуру и високу компетентност и пословност запослених. По закону није дозвољено политичким странкама да се мијешају у стручни посао државних службеника, док службеници појединачно задржавају пуно право на лични политички избор под условом да се он ни у чему не коси са етичким кодексом и професионалношћу запосленог.
У пракси се ствари одвијају сасвим другчије.
Људи на чијим пословима почивају државне структуре, назовите их чиновничким, бирократским, административним, невезано од тога да ли су ти људи потцјењивани, уцјењивани, занемаривани или пак награђивани и фаворизовани од стране партијских кругова они су се везивали за партије из простог разлога што је са мјеста које државом називамо изостао и мотив, и воља, и разум да се људима из државног апарата заштити стручни интегритет. Професионални и искусни државни службеници доживјели су да се са њима данас пођеднако обрачунавају демагошка политичка празнословља која стижу и од стране власти и од стране опозиције. Обични, тихи, вриједни, непримјетни људи који су деценијама обезбјеђивали какав такав правни костур држави при првим политичким промјенама деградирани су и нападнути такорећи одасвуд.
Све нас то води ка питању да ли је испод одређене популационе границе уопште могуће формирати стабилну и функционалну државну структуру. Мале државе (углавном испод милион становника) препуштају својим већим сусједима уплив у своје системе попут одбране, здравства, образовања, монетарне политике … Мале државе их не сматрају окупаторима већ добродошлим и корисним савезницима с којима дијеле заједничке коријене правно-историјске и језичко-етничке културе.
Огромна је разлика у диктаторским режимима малих и великих држава. Када у малим државама диктатори успоставе организационе структуре онда одласком диктатора те организационе структуре углавном пропадају јер су везане за вољу и моћ једног човјека. Када одступи диктатор те структуре се или нађу на удару гњевног народа или саме из политичког револта почињу да саботирају државу под новим властима. Систем запада у кризу. Настаје неко међустање које доводи до апатије и исказивања свих слабости нејаке и поремећене државне структуре. Старо конзервативно правило по коме је функционисала држава – Ви доље само радите а ми горе ћемо процењивати и вредновати ваш рад, престаје да важи. Управо то се почело догађати Црној Гори када је изгласала самосталност. Са самосталношћу су ствари добиле нове токове.
Радне обавезе, навике, стандарди, елани, засјењени су еуфоријима нове форме државности. Са том државношћу је дошао и нови патриотизам који је најпростије речено суспендовао радну норму. Количина исказаног патриотизма је постала мјерило рада. Ко год није ништа радио, ко је погрешно радио, ко је почео или наставио да краде, ко је уништавао, обесмишљавао суштину државних институција могао се лако оправдати и свим својим критичарима затворити уста узвикујући „Ја (Ми) сам гласао за независност” или „Да није било мене (Нас) никада не бисмо имали своју државу”.
Управо те пароле су појединцима и етничким групама обезбиједиле имунитет од нерада, нестручности и штеточинства. На неки начин послије изгласавања самосталности постало је беспредметно оцјењивати ефекат рада и радни учинак. Још када је шеф државе и владајуће партије прецизно израчунао да у Црној Гори има 45,5% патриота и 44,5% издајника не пропуштајући притом, да пријетећи подигне прст и општепознатом статистиком замаше у свакој политички шкакљивој прилици, а било их је доста, државне структуре и запосленици у њима почели су да трпе тешке ударце. Фатум нове државности убрзано је срозавао професионалност државног апарата.
Када је објелодањено да нам је држава стара хиљаду година нови патриотизам је узлетио у висинске висине а стари професионализам био принуђен да се поклонички спусти на ниво низинске полупустиње.
Црном Гором је завладала надменост и безбрижност јер су у свијету изузетно ријетки производи са хиљадугодишњом традицијом а нама су такорећи пали с неба. Већи дио државних службеника могао је слободно прекрстити руке, љенчарити, ништа не радити. Уколико би евентуално били опоменути за нерад, опструкцију, саботажу лако би се оправдали реториком у чијој је основи лежао нови патриотизам. Други дио државних службеника је остао у чуђењу. Брзо је маргинализован или једноставно уклоњен из институција. Промовисање патриотских потенцијала поклопило се са обесмишљавањем рада и дерогирања државних структура. Пред крилатицама о обновљеној хиљадугодишњој државности устукнуло је вредновање стручности и радног учинка. Властодршци су задовољно трљали руке. Ширећи и охрабрујући пропагандно-патриотске манифестације, слогане и пароле нијесу схватали да тиме урушавају стабилност државног апарата.
Као што знамо манифести, програми, тираде о апсолутној потреби за успостављањем нове религије у новој држави, затим прокламације о ничим ограничаним могућностима за формирање нових вјерских заједница, брзински донијети закони о конфискацијама храмова и имовине старих вјерских заједница од стране политичке партије која управља новом државом и на крају проглашавање дотадашње већинске вјере за окупаторску дошли су главе бившој власти.
На сличан начин нове пароле, нова кадровска политика, мегаломански апетити уз евидентне нестручности и задртости пријете да дођу главе и овима који смијенише претходну власт. Сада је и прагматично и у моди узвикнути нешто против старе власти и аутоматски бити ослобођен одговорности за неукост, некомпетентност, нерад и очигледни допринос наставку урушавања државних институција.
Ранко Рајковић
