Књижевност која не може да се упрости уопште и није књижевност, и неће трајати”. Френк О’Конор је то изјавио. Написао је те речи на прелому 20. века. Те речи предсказале су хардбојлд романе. Њихов уметнички деби тврдо је скуван 1. фебруара 1929. године. Први роман Дашијела Хамета, Крвава жетва, стигао је у књижаре. Хаметов приповедач, оперативац Континентала, наступа жестоко: “Први пут сам чуо да Персонвил зову Појзонвил од једне риђокосе муваре по имену Хики Ђуи у Великој лађи у Бјуту”.
Хамет је окинуо базични акорд целокупном канону тврдо куваних кримића. Упростио је уметност прислушкивања америчке књижевности. Хамет је био наш први тврдо кувани уметник. Упростио је амерички идиом и поново је пронашао наш изворни жаргон. То је језик ниподаштавања и бусања. Хамет је редиговао мит о мушкарцу граничару и преобликовао га у урбано отуђење.
“У сржи Хаметове уметности је мужевна личност у америчком друштву. Он пре свега има посао. И на тај посао иде са крвожедном одлучношћу која проистиче из неспремности да уради било шта више од тога”.
Дејвид Т. Бејзелон је то изјавио. Спретно је сажео Хаметову каријеру, а и моју каријеру и пре него што сам рођен. Хамет и ја смо алфа и омега америчких тврдих крими романа. Деведест и шест година, шест месеци и 11 дана. Толико је прошло између објављивања Крваве жетве и датума изласка мог новог романа Опсенари (The Enchanters).
Лето 1962. пржи. Имам 14 година и патим од клиначког случаја мушке мрзовоље. Базам по Лос Анђелесу и лоше зрачим. Њушкам културне трендове. Нервирају ме. Нафатирани Џек Кенеди пегла ми по живцима. Спрема се да прекроји свет супротно мојој мери и однесе мој шњур да постанем председник и нађем девојку. Тросатни италијански биоскопски филмови величају ишчашеност. Ја сам дечко из лутеранског црквеног хора измучен снажном вером и прљавом маштом.
Ел-Еј ми је те ’62. пеглао по живцима. Стаклени небодери кварили су ми савршени поглед на небо. Кола су постала аеродинамично сведена. Корице књига исписане малим словима. Намештај је постао свемирски. Култура је полудела и распаљивала ми гнев. Модернизам је то, редукција. Прича о ишчашености. Берлин 1920-их ми се сручио на главу.
Имао сам своју поподневну руту за разношење новина. Разносио сам наслове о Мерилин Монро предозираној допом. Претплатници су стајали на тремовима и грабили ми новине из руку. Мали апарат у мојој глави радио је клик-клик.
Читао сам ЛА Хералд од насловне до задње стране. Дневне вести су ме нервирале. Био сам склон нервирању и испадима беса. Спремао сам се да кренем у средњу школу од септембра. То ме је плашило. Све ме је плашило и љутило. Живео сам за то да читам тврде кримиће. Видео сам себе као мушкарца граничара који се противи отуђењу у великим градовима. Причао сам са женама које нису биле у истој соби са мном. Та навика ми је остала до данас. Учио сам да свет оставим пред вратима и живим по свом. Такав сам био те ’62. Такав сам и данас. Лето ’62. било је један неутуљиви ођек хорор шоуа. Знао сам да ћу једног дана о томе написати књигу.
Живео сам са ћалетом лузером и ловачким псом ненавикнутим на кућу. Гајба нам је избијала на јужну границу Холивирда (игра речи, од њиерд – чудан, уврнут, прим. прев). Јужни Холивирд настављао се на Хенкок парк. Шетао сам свог пса касно увече и вирио кроз прозоре. Вилдширска испостава библиотеке била је затворена. Тамо сам набављао крими романе и књиге о стварним злочинима. Набављао сам своју “само за одрасле” робу у Краун ликеру.
Главне муштерије Крауна били су разведени ћалци шљемаре. Надничари Парамаунта мажњавали су тамо своју брљу и вечере за испред ТВ-а. Изнад радње живеле су мушке проститутке и ваљале су амфетамине. Они су ме опскрбљивали за моја чувена бинџовања књига целу вртоглаву деценију и дуже.
У Крауну су држали два рафа са брошираним издањима. Раф #1 био је издигнут горе. Ирвин Волас, Џеки Сузан, Харолд Робинс. Они су били прва класа поп-фикције према стандардима Крауна. Раф #2 мамио те је и ложио. Стјуардесе, Колгерле, Нимфоманке, Домаћице, Гинеколози, Светски силоватељи.
Алаво сам грабио са оба рафа. Прочитао сам ремек-дело Харолда Робинса, Ловци на срећу (The Carpetbaggers). Робинс је спајао ширину и домете поп-фикције и тврдо кувани стил. Био је то класични roman-à-clef рад.
Пренео сам се у текст. Градио сам авионе са Џонасом Кордом, клоном Хауарда Хјуза. Стављао прасетину на тањир Рини Марлоу, клону Џин Харлоу. Пешачио сам са полубледоликим полуиндијанским клинцем званим Невада Смит. Ловили смо каубоје психопате који су збрисали његове родитеље. Направио сам и аеродинамични брусхалтер налик оном којим је Џејн Расел ложила Хауарда Хјуза.
Проживео сам догађаје из епохе од пре мог рођења. Проза је била чиста и сирова. Читао сам Ловце на срећу из пуке забаве. Робинс је написао књигу само да бих је ја клинац дркош читао. Бацио ми је пропусницу за бекстејџ света у ком се жестоко живи, жестоко воли и само је за одрасле, какав су Нимфоманке само наговештавале.
Робинс је са Ловцима на срећу достигао врхунац. Пукао је са Авантуристима и Наследницима. Избацио сам га са листе за обавезно читање. Бацио сам се на детективске романе. Бунтовне 60-те су пржиле док сам ја испод ока гледао будуће матуранткиње и читао Америчке кримиће. Шутнули су ме из средње школе и из војске. Ћале ми је умро. Вратио сам се у ЛА. Гутао сам одреске и књиге и западао у клиначке туче. Пао сам због крађе у радњи и две ноћи сам провео у поправном у Џорџијиној улици.
Са 17 сам био сувише стар и воњав да би ме неко усвојио. Суд ме је прогласио еманципованим малолетником. Добио сам посао, да слажем књиге на полице огранка вилширске библиотеке. Слагао сам их брзоооо. Пажљиво сам испитивао књиге које су ми пролазиле кроз руке. Приметио сам дизајн на омотима и читао преклопе. Згрануо сам се корицама Погребних кола у зебра-дезену (The Zebra-Striped Hearse) Роса Мекдоналда.
Бела позадина са наштампаним дречаво розе, сивим и црним фонтовима. Било је то сувише модернистички и прилично тачно за време и место: ЛА, 1962. Плус, било је ту и само грешно, злокобно и симболично возило.
Није то баш комби из мртвачнице. Више је као сурферски караван. С конотацијама на момке из Палисадске средње школе у карираним пендлтон јакнама и сомотским левискама и на девојке из Холивудске средње школе у кончаним бикинијима.
Те корице су ме завеле. Прочитао сам књигу. Закуцала ме за под. Прочитао сам много боље књиге од тада. Написао сам много боље књиге. Читао сам Погребна кола усред јесени 1965. Објављена је 15. 11. 1962. Вратила ме је у моје лично уклето лето. Донела ми је већ замирући гешталт у мени од пре три године док су шездесете клецале и просипале се на леђа стремећи даље.
Донела ми је бомбама разнете исељенике, изопачене богаташе, корумпирану заоставштину незарађеног новца. Донела ми је минут породичног бола као основу за убиство. Бацила ми је мој смогом притиснути родни град у лице и изнудила ми да то надмашим!!! Донела ми је 278 страница заплета који оставља без даха и непрекидна открића детектива. Пао сам на чари крупне, трапаве богате девојке по имену Херијет Блеквел. Заволео сам је усред јесени 1965. и при сваком од десетак читања заредом волео сам је још више.
Било је то најдраже читалачко искуство у мом младом животу. Рос Мекдоналд је бацио шибицу и послао ме у Синдер Сити. Открио сам лепоту трагедије. Увек сам дечко из лутеранског хора. Запазио сам бљеске искупљења у крвавом пиру.
Ковид ми је ваљао. У прозаична доба се сакријем и искључим. Изузетна времена ми не мењају рутину. Млад старом, оно од ономад сада. Игноришем савремени свет и живим у историјским добима које описујем у књигама. Интервјуисали су ме шест трилиона пута. Снимљено је седам документарних филмова о мени. Интервјуери гуде о томе што ми је мајка убијена 1958. и истичу трауму из детињства као извор мог дара. И ја сам гудио уз њих. То повлачи продају књига.
Грех је бити неискрен. Овај есеј пишем у духу искупљења. Моја биографија би требало да буде ревидирана да би се ово одразило: Ја сам само трапави клинац који воли да чита. Књиге које сам прочитао научиле су ме да пишем. Волим Америчке тврде кримиће. Ретко одлутам од тог често пљуваног канона. Опсенари стижу у књижаре 12. септембра. То је моја далеко најбоља књига. То је ода Крвавој жетви, Ловцима на срећу, Стјуардесама, Колгерлама, Нимфоманкама и Погребним колима у зебра-дезену. То је споменик Краун ликеру.
Опсенари поново оживљавају паклено лето ’62. Дају форму свим мојим покопаним жудњама и страховима. У њему су мој друг Фреди Оташ, претерана помпа око Мерилин Монро, готивни лосанђелески пандури Дерил Гејтс и Виски Бил Паркер, импресивни Роберт Ф. Кенеди. Опсенари су модернистички. Љубавне сцене по разломљености премашују разломљене љубавне сцене из Фелинијевог Слатког живота и Антонионијеве Авантуре. Књига се чита модернистички и изгледа модернистички. Волео бих да се читаоци хватају мојих књига због њиховог осећаја за дизајн. Изглед ове књиге ми је заокупио памет и пре него што сам размишљао о тексту.
“Прилика је љубав”. То је моја животна максима. Фреди Оташ је изговара у Опсенарима. Одужујем дуг својим креативним претходницима. Они су већ одавно отишли. Опсенари су прорачунато конципирани. Хоћу да Џоу и Џејн Читалић пренесем џезирана књижевна узбуђења и ужитке моје младости. Џо и Џејн, своју најбољу књигу сам написао за вас.
Џејмс Елрој
Извор: Глиф