Појава романа „Остаци света“ (2020) подиже прозни опус Игора Маројевића на виши ниво. Поред тога, све чешће се чују оцјене да су „Остаци света“ један од најбољих српских романа у 21. вијеку. То сугерише и више престижних награда које су испратиле овај роман.
Пише: Милорад Дурутовић
У досадашњим иступима књижевних критичара посебно је хваљен наративни поступак у овом роману, који је међу читаоцима препознат као „роман о Јасеновцу“, иако аутор захвата скоро читав прошли вијек, од Шпанског грађанског рата, преко Јасеновца и Блајбурга, све до рата у Босни и Херцеговини, те НАТО агресије на СР Југославију.
Поред нарације, у критици је нарочито хваљен Марајовићев приступ романескној проблематици јер је лишен „писања с тезом”, лишен „политичке коректности“, идеолошке или националне пристрасности ма колико она могла бити очекивана и оправдана.
„Приповедачи предају један другом говорну штафетну палицу, како би техником сказа испричали историју страдања у двадесетом веку […]. Ако је Хана Арент“, пише даље Игор Перишић, „указала на баналност зла тоталитарних идеологија двадесетог века, у једном од најбољих српских романа у двадесет првом столећу Маројевић приповеда о неподношљивој учесталости патње или (пре)великим остацима зла. У добу високоидеолиогизованих и пристрасних наратива којима обилује савремена књижевност, аутор успева да у нарацију уведе вапијућу полиперспективност у предочавању злочина: од Јасеновца и Блајбурга до Кравице и Сребренице. На тај начин избегавају се поједностављујући увиди у психолошке профиле и ՚левих՚ и ՚десних՚, и злочинаца, али и жртава, у корист њихове историјске уверљивости и романескне узбудљивости“.
Међутим, не само у техници сказа, односно, уланчавању исповијести јунака ‒ жртава и џелата ‒ него у још већој мјери роман „Остаци света“ може се третирати у свјетлу онога што Михаил Бахтин назива полифонијским романом. Овдје се доиста јавља више равноноправних „казивача“, који су различитих вјера, нација, образовања, интересовања и идеолошких увјерења. То што постоји један привилеговани јунак (најприје уведен под иницијалима М. И., касније легитимисан именом и презименом као Мартин Инић) не одређује (наративну или идеолошку) перспективу пристрасности, већ раскрива његову двоструку функцију. С једне стране, иницијале М. И. можемо разумјети као прво лице множине, односно, као лице које говори у име Срба, док, с друге стране, функција овог јунака јесте да унесе и наративну кохезију, да повеже у јединствену причу остатке свијета, што се почео распадати почетком прошлог вијека, да би са Јасеновцем доживио свој пад у нешто далеко горе од самога пакла.
Маројевић се очито опире тврдњи Ф. Лиотара о пропасти „великих нарација“, те увјерењима свјетске културе да је прошло вријеме Истине, да се истина може открити једино као постистина, као накнадна памет.
Јасеновац јесте централна (велика) тема овог романа, али Маројевићево „ширење“ слике зла кроз читав прошли „звијер-вијек“ има јасну интенцију доказивања да Зло има свој континуитет, да се оно својом мрачном логиком увезује и надовезује; да се лице Џелата може привремено сакрити или прекрити маском Спаситеља, али и маском Жртве. Отуда би један од кључева за интерпретирање романа „Остаци света“ могао да се тражи у теорији Стивена Карпмана о „драмском троуглу“ (Жртва – Џелат – Спаситељ). Па ипак, то би могло да води само једном могућем, психолошком, одговору о питању поријекла и природе зла у човјеку.
Искуство Јасеновца показује недостатност (клиничке) писхологије, јер страхоте злочина, условно речено, креативност егзекуција, мучења, каспаљења, силовања, иживљавања… почињених у паклу Јасеновца затвара врата људске спознаје, јер чини се да монструозност злочина почињених у Јасеновцу и не потичу од човјека, прије се може рећи да је ријеч о самим демонским силама које узимају људско обличје.
Писац једино (и некако) успијева да у лику усташе Вилима Петрача допише један трун самилости, људскости, који постоји бар у „опхођењу“ према вишеструкој жртви Нади, што би, психолошки посматрано, могло да се тумачи као „трауматска симбоза“ жртве и џелата, нешто слично Стокхолском синдрому. Но, рекох психологија има само дјелимично моћ да објасни (менталну) структуру зла у човјеку.
Исконско зло се не може разумјети нити релативизовати, те тај трун или слутња постојања добра у усташи Вилиму Петрачу дјелује као минимум без којег се уопште не би могло ући у свијест Џелата. Злу није познато искуство смисла. Зато је зло банално и празно као јама без дна. О злу се не може филозофирати, као што се трауматично искуство не може испричати или исповиједити.
Постоји, тако, тренутак у роману када јунакиња Нада покушава да исповиједи проживљени и преживљени пакао из женског логора у Јасеновцу, а тада јунакиња Иванака бјежи згрожена тим страшним исповиједањем: „Па она повраћа на мој живот, а да још није чила најнеугодније делове…“, прекида тада своје исповиједање Нада. Али, који је то „мој живот“!? За оног које имао срећу над срећама да га не искуси, то може бити један немогући живот, али за оног које искусио несрећу над несрећама то је „мој живот“, то је „моје увјерење да ипак постоји неки смисао“. То је, дакле, онај проблем о коме је писао и Виктор Франкл у својој исповијести под називом „Зашто се нисте убили?“.
Завршни дио романа „Остаци света“ носи назив „Остаци века“, чиме се изгледа најавило нешто што је услиједило након објављивања овог романа; најприје, приповијетка „Сликописање“, која функционише као својеврсни анкес, P. S. романа, будући да тематизује живот усташе Анта Павелића у годинама послије Другог свјетског рата.
Након приповијетке „Сликописање”, објављене у збирци „Све за лепоту“, стигла је недавно и збирка новела „Гранична стања“, у којој Маројевић наставља свој интересовање за мрачну тетраду (садизам, психопатија, макијавелизам, нарцисизам).
Мучнину егзистенције Маројевић у „Граничним стањима“ унеколико анестезира цинизмом, иронијом, гротеском и фарсом. Тако насловна синтагма ове књиге надилази хронотоп границе; односно, то није само прича о административним границама, јер већ од уводне новеле, „Општа места у ванредном стању“, читалац схвата да се суочава са свијетом, граничним стањима, из Кластера Б. Међутим, читалац мора бити опрезан како се не би упало у замку читања с тезом, односно, развијања увјерења да се коријен зла може тражити у болести душе или у поремећају ума. Таква помисао није интенција Игора Маројевића, јер јунаци из „Граничних стања“ не припадају, нијесу рефлекс зла који је разарао ХХ вијек у свјетским ратовима и концлогорима. Могло би се рећи да је ријеч о јунацима који су изгубили дио душе у остацима прошлог вијека.
Приповијетка „Сликописање“ добитник је Андрићеве награде за 2021. годину. У образложењу жирија, дијелу који је био доступно (медијској) јавности, истканута су нека битна својства ове приповијетке. „Маројевић је у приповеци ՚Сликописање՚ успео да на књижевно изнијансиран начин проговори о контроверзним фигурама са простора бивше Југославије и предочи оригиналну визију апсурдности и фарсичности историје, која има универзално значење […]. ՚Сликописање՚ […] по својој семантичкој сложености, пажљивој композицији и узбудљивој нарацији са елементима трилера“ показује „наглашен и минуциозно разрађен однос између документарног и фиктивног“.
Маројевић је у „Сликописању“ наступио у сличном наративном третману као у роману „Остаци света“, само што у ову приповијетку уноси више документарности; повремено, и историографску сувопарност стила. Аутор само наизглед у центар свог интересовања уписује основни сиже у вези са емигрантским животом усташког поглавника Анта Павелића, те атентатом који је на њега извршио Благоје Јововић.
Наративну вриједност приповијетке, међутим, не би одржали веома успјешни елемнти трилера, када лик Благоја Јововића не би био профилисан као умјетничка квинтесенција приповијетке; односно, као фигура која се од свијета политичких и идеолошких интрига одваја својим епско-витешким карактером и кодексом. Маројевић такву позицију гради ненаметљиво, све док се лик Благоја Јовића не отвори у завјетном кључу. Онако како се Обилић завјетује пред Христом, тако се Јововић завјетује пред Светим Василијем Острошким да ће убити Павелића:
„Тако је Благоје дошао до свог Дана Д. И не само он. При крају ручка, Благоје и Мило су се заклели Светом Василију Острошком да ће најкасније 10. априла убити поглавника…“
Међутим, даљи ток (наративних) интрига условиће да се Јововић још једном завјетује, али тог пута само он пред Богом…
