Према хипотези познатој као теорема бесконачног мајмуна било би само питање времена када би милион мајмуна насумично ударајући по милион писаћих машина случајно написало било који одређени текст, укључујући ту и сабрана дела Вилијама Шекспира. Теорема је испочетка сагледавана у контексту чисте математике при расправама о вероватноћи. Гледано из угла књижевности, она нам помаже да размишљамо о томе шта књижевност јесте, одакле настаје и да ли би могао да је пише неко, или нешто, а да то није човек, него примат или вештачка интелигенција. Али теорема пруже и нешто друго: илуструје скоро па бесконачне могућности за уметничке форме.
Огромна већина романа невероватно личе по стилу и структури. У њима се приче причају хронолошки и користе се стандардни књижевни арсенал као што су метафора, алитерација и хипербола. Али када писци не ограничавају сами себе традицијом и конвенцијама, могу да ураде много више него да пореде нечију љубав са Сунцем, као што то ради Шекспир у Ромеу и Јулији или да укажу на тајанствено зелено светло што се пружа преко залива на Лонг Ајленду као манифестација жудње, попут Ф. Скота Фицџералда у Великом Гетсбију.
Заправо, у књижевности нема правила и романи могу да буду шта год то њихови творци хоће. Могу да буду написани из више углова, попут чувене приче “Рашомон” Рјуносукеа Акутагаве (претворене у још чувенији филм Акире Куросаве) или као много скорије објављени роман Црвен до кости Џеклин Вудсон. Могу да буду написани у епистоларној форми, као дебитантски роман Фјодора Достојевског Бедни људи, о страсној, али трагичној вези чиновника и шваље, или На земљи смо накратко предивни Оушна Вуонга, као писмо сина мајци Вијетнамки која неће ни умети да прочита оно што је написао.
Унутар Кинеске четврти Чарлса Јуа форматиран је као сценарио, са све описима сцена и дијалозима. Постоје и романи са неименованим ликовима (Портрет непознатог човека), они написани у другом лицу (Земља и пепео) или романи са додатим приручницима за употребу (Кућа лишћа).
Многи експериментални романи експериментални су тек експеримента ради, али у оним најбољима је јединствени начин писања употребљен да би служио одређеној причи коју аутори покушавају да испричају. “Рашомон” преиспитује концепт правде, која се мења у зависност од угла посматрања; Унутар Кинеске четврти говори о тајванско-америчком глумцу који се бори против стереотипа о расама у индустрији забаве. Сваки од писаца споменутих у наставку има логично оправдање за свој наизглед бесмислени приступ писању. Иако су неки од њих наишли на критике, на крају су допринели проширењу дефиниције самог романа и проширили су поље могућности за будуће генерације.
Оноре де Балзак: Људска комедија
Људска комедија, или La Comédie Humaine на француском, није један роман, него цео низ: 91 завршен и 46 недовршених текстова, прецизније речено. Писао их је између 1829. и 1848. године Оноре де Балзак, који се већим делом каријере издржавао пишући шунд романе, претече петпарачке литературе која је настајала брзо, понекад и напречац. Сврха им је била плаћање рачуна, а не да прерасту у књижевну заоставштину, али је Балзак, као плодни писац, успео да постигне и једно и друго.
Свака прича у Људској комедији одиграва се у истој измишљеној верзији постреволуционарне Француске, због чега је Балзак уједно и један од првих писаца који је створио фиктивни универзум. Поплочавајући пут Средњој земљи Џ. Р. Р. Толкина и Марвеловим стриповима, ликови представљени у једном роману појављују се и у другима. Ежен де Растињак, главни лик романа Чича Горио, Балзаковог најуспелијег дела, први пут појавио се у Шагринској кожи, а потом и у Тајнама кнегиње де Кадињан и Једној мрачној афери, да споменемо само неке од њих.
Начин на који Балзак користи ликове, за то време неконвенционално и помало подсећа на митологију старих Грка, допринело је томе да Људска комедија задобије реалистичнији оквир, сугеришући да ликови воде садржајнији и компликованији живот и ван прича које је пробрао о њима. Одрастајући у сенци Француске револуције, Балзак се веома интересовао за друштвени и економски развој који обликује друштво, а те области је преиспитивао и у својим делима. Када сретнемо Ежена де Растињака у роману Чича Горио, о времешном трговцу који се удаљио од својих ћерки аристократкиња, он је још младић из провинције спреман на све да би се успео на друштвеној лествици. У Тајнама дознајемо да је Растињак постао државни подсекретар након што се зближио са једном од ћерки тог трговца. Далеко од петпарачке литературе, Људска комедија је интригантна скица развитка Француске током година.
Џејмс Џојс: Уликс
Нема те листе експерименталних романа која би била комплетна а да на њој није и Уликс Џејмса Џојса. Уликс, пародија која пореди меандрирање средовечног аквизитера огласа кроз улице Даблина са Одисејевим авантурама, запамћен је по томе што је допринео популарисању приповедања у маниру тока свести. Иако Џојсу због тога дефинитивно треба одати признање, ток свести је само један од бројних начина писања са којима се поиграва у свом ремек-делу.
Арнолд Голдман назвао је Уликса “енциклопедијом стилова”, а свако поглавље романа писано је на начин који одражава тему, а многе од њих полазе од паралела са Хомером. Џојс од почетка до краја скаче из даблинског жаргона у библијски стих, од Вергилија и Шекспира до популарне музике и маркетиншких слогана.
У “Еолу”, поглављу у ком Леополд Блум безуспешно покушава да пронађе посао, писац уноси новинске наслове, као и сензационалистички претерани језик доба жуте штампе. Та решења потом повезује са одговарајућим поглављем у Хомеровој Одисеји у ком насловни јунак добија и случајно користи чудесну врећу ветрова.
У поглављу “Волови сунца”, смештеном у породилиште, Џојс подражава развој људског ембриона пишући прво латински, па англосаксонске алитеративне стихове пре него што коначно дође до језика савременика из 20. века.
Скривена значења разноврсности стилова код Џојса предмет су дебата. На први поглед, то одражава разноликост прича и тема које одликују Одисеју и друге античке митове. Пренето у савременији контекст, указује на пишчево уверење да би свет требало сагледавати из више углова и, сходно томе, писати о њему другачијим стиловима, јер сваки од њих открива нешто што другачије не може да се изрази.
Дејвид Фостер Волас: Бескрајна лакрдија
Бескрајна лакрдија Дејвида Фостера Воласа се, попут толиких постмодерних ремек-дела, опире препричавању. Смештена у хипотетичку будућност, када су се Мексико, Канада и САД спојили у јединствени политички ентитет познат као Организација северноамеричких нација или О.Н.А.Н. а компаније спонзоришу календарске године водећи свет ка Godini Whopper или Godini Y.D.A.U, роман се врти око породице режисера који је створио толико забаван филм да свако ко га погледа буде приморан да га гледа изнова и изнова, све док не умре.
Објављена 1996. године, Бескрајна лакрдија временом је постајала све релевантнија. Волас можда није предвидео прелаз са ДВД-а на дигиталне технологије, али је предвидео свеприсутност и погубан утицај какав забава маса може да поприми у нашем добу стриминга и друштвених медија.
Једнако је изврстан и начин на који Волас користи енглески језик, а дотерао га је до крајњих граница. Многе реченице протежу се кроз целе пасусе, а неке и преко целе странице. Воласов речник био је чудовишан и он је налазио начина да инвентивно примени речи које се, како наводе у једном чланку на Lithabu,, “могу наћи само у фуснотама медицинских речника”.
Кад смо код фуснота, користио их је и Волас. Пошто су углавном резервисане за научне радове, оне су писцу омогућиле да свесто прекида ток приповедања док га натрпава додатним информацијама.
У Бескрајној лакрдији има укупно 388 фуснота, а најдужа међу њима (фиктивна филмографија споменутог режисера која се протеже на осам страница) има и своје фусноте. Све ово граничи се са смешним, али у томе и јесте део поенте, јер је Волас наводио да је хтео да “опонаша преплављивање информацијама и тријажу података каква ће за 15 година играти још већу улогу у животима Американаца”.
Хулио Кортасар: Школице
Нема двоје људи који ће доживети Школице Хулија Кортасара на исти начин. Зато што је роман о аргентинском интелектуалцу по имену Хорасио Оливеира, који путује око Париза са љубавницом пре него што га лична трагедија не врати у Буенос Ајрес, осмишљен као прича у одабери-своју-авантуру маниру.
Иако 155 поглавља романа могу да се читају редом, Кортасар пружа и алтернативу читаоцима да сами одаберу како ће се кретати од поглавља до поглавља, омогућавајући им да се сами одлуче одакле да почну и како да наставе. “Упутства за употребу” на почетку текста скицирају различите путеве кретања кроз причу. Читаоци могу да почну од првог поглавља и читају до поглавља 56, где се једна верзија догађаја завршава, или могу да почну од поглавља 73, да споменемо само два примера.
Данас приче у маниру одабери-своју-авантуру нису тако непознате као што су биле 1963. године, када су Школице (или Rayuela на шпанском) објављене први пут. Међутим, данас се овакав приступ углавном користи у филмовима, ТВ серијама и видео играма, а не у књигама.
Постоји и мало тржиште такозваних хипертекстуалних романа, електронских текстова који линковима воде читаоце кроз разгранате нити радње, али они су усмеренији на забаву него на уметничке вредности и не могу се баш сматрати књижевношћу са великим К.
Школице су изузетак. Аријел Дорфман, критичар и Кортасаров близак пријатељ, наводи: “…(књига је постала) камен-темељац генерације (Аргентинаца): језички земљотрес и напад на стварност који антиципира, уз радост и радикалне захтеве читаоцу, ослобађање друштва о каквом су млади Латиноамериканци сањали за свој континент. Школице су нас изазивале да се драматично пробијамо напоље из затвора свести и историје у којем смо били заточени. Потребно нам је, говорио је Кортасар, да реалност бацимо кроз прозор, а да онда бацимо и прозор”.
Тим Бринкхоф
Извор: Глиф
