Арсеније је био добар човек.
Но, стиско га немаћ, а човек вазда потребит.
Долази зима, а пара за дрва нема.
Али има брата у Бечу. Многи су из Крајине у Беч отишли.
„Зови брата да нам пошаље“ навалила жена.
Мрско је Арсенију било да зове брата.
Отишао је у Беч а њега оставио са двоје старчади ,оцем и мајком, да их допази и сарани.
А ретко је и долазио.
Прогута живу жабу и позове брата.
„Гледаћу да ти помогнем“ каже брат пошто саслуша његову причу. „Ускоро долази Милутин Француз из Петрова села. Послаћу ти нешто по њему.“
И дође Милутин.
Послао му брат из Беча детектор за метал. Злато да тражи. Сви у Крајини злато траже, кажу три хиљаде детектора има, па ко вели, да и он погледа. Може бит срећне руке.
Арсеније зна да је то противно закону, да полиција одузима детекторе али нужда је велика.
Никад Арсеније закон прекршио није. Радио је као стражар на градилишту. Никад ни ексер кући донео није. Али жена ко жена, ајде Арсеније, можда нам се посрећи, требају дрва за зиму. А дрва поскупела. Цена до неба.
И крене Арсеније по планина сваког дана, после посла, уморан да тражи злато.
Прве недеље му се посрећило – наиђе на два сребрењака.
Знао је Арсеније пензионисаног учитеља, учевна човека који је те новчиће сакупљао и од сељака откупљивао. Оде код њега, попије кафу . Уча му поштено плати сребрењаке и подучи га гледајући неке римске атласе где да тражи.
Таман за метар дрва.
Лутао је по ливадама, пробијао се кроз шипраге и папрат, данима, али сем неколико бакрењака ништа нашао није. Лута и Миле Француз ,стари затвореник, докон са њим. Свашта се прича о утварама, привиђењима, змијама, проклетству па му милије да је неко са њим. А Француз докон. Нехљебовић.
Кад једнога дана на сред наке ливаде запишта детектор. Пишти ли пишти. Наоколо ништа, само баш ту.
И Арсеније поче да копа. Копа он метар, други, а детектор и даље пишти.Ту је – само дубље. Копа и Француз.
„Унам“каже.Унам је изгубљени град о којем у Крајини сви причају. Тражили су га сви већ двеста година али га нико нашао није. Унам-Једини.
Сања Арсеније ћуп са златом и није му тешко. Скинули кошуље и копају. Кад на четвртом метру нађу некаку коматину гвожђа и камена. Наку руду. Шта ли.
Боље да је у надницу ишао ал жена ко жена.
Узме он оно и ка кући.
„И због овога си читав дан копао?“ устреми се жена на њега.
„Због тога“, рече и стави у на ормар.
Француз узе један комад оне рудаче и изгуби се.
После месец дана Арсеније нађе неке сребрењаке па поново код уче.
Прича му како му је пукла кичма копајући и шта је нашао, и нуди му сребрењаке.
Уча укључи компјутер и каже му „Де, погледај Арсеније,јеси ли нешто слично нашао?“
Погледа весели Арсеније а тамо као да је неко сликао оно што је ископао.
„Ти си, Арсеније, метеорит нашао.“
„Ваља ли то чему?“
„Три хиљаде евра грам. Ти си милионер!“
Скоче њих двојица, упали уча кола, те право код Арсенија.
Кад на ормару га нема.
„Ђе оно, жено, што сам прије месец дана ископао?“
„Бацила сам, Арсеније. Шта ће ми гвожђе по кући? Твој крш.“
Пуче шамар. Први пут Арсеније удари у животу жену. А добро се жене бојао.
Кад јој је уча на телефону показао шта је бацила, закука жена и поче да косу чупа. Залуду истреса Арсеније кесе са са смећем.
„Трипут су отад смеће односили.“
Арсеније наточи ракију себи и учи.
„Ето, учо, да и ја будем месец дана милионер. Да видим како је то“
Зову Француза.
„Јел знаш шта смо нашли, несретниче. И колико кошта“
„Одмах сам знао.“
„А што ми ниси рекао.“
„Ни мени у Паризу нико није рекао да је намештаљка кад сам робијао.
Продао сам сутрадан у Турн Северину. Купио кућу и ауто.“
Свакога дана седим на обали Дунава са Милетом Французом. Он пије виски а ја кафу. Гледамо доконо у Дунав којем и сад плове лађе као некад за време Унама.
„Послао сам Арсенију камион дрва“ смеје се и зове нову туру.
Небојша Јеврић
Извор: ИН4С
