Sada kada se kijevska kontraofanziva iscrpljuje, nekadašnji okviri za početak razgovora i eventualno primirje se u tišini pomeraju
Izgleda da ispod površine vri večiti rat u Ukrajini
Prošle nedelje, ukazivao sam da, uzimajući u obzir neuspeh kijevske letnje ofanzive da preuzme znatan deo teritorije od Rusije i imajući u vidu maksimalističku retoriju Vlade SAD i NATO saveznika koja je korišćena od prošle godine da se javnosti nametne ideja neograničene i neooročene vojne pomoći, postoji opasnost da se rat u Ukrajini ponovo produži, mnogo kasnije u odnosu na datum koji je Bajdenova administracija naizgled odredila prošle godine [kao okvirno vreme za početak neodređene mirovne inicijative, prim. prev].
Sve se više čini da će to biti slučaj. U subotu, Fajnenšel tajms je izvestio da se „američki zvaničnici privatno spremaju na ono što sve više liči na rat iscrpljivanjem koji bi mogao da potraje i naredne godine“, što podseća na raniji izveštaj Volstrit džurnala da su „vojni stratezi i donosioci političkih odluka širom Zapada već počeli da razmišljaju o prolećnoj ofanzivi naredne godine“ i o tome „kako se propremiti za produženi sukob“.
To bi moglo da postane „dugotrajna borba koja bi potrajala još nekoliko godina“, upozorio je Džurnal u subotu, ističući da ukrajinski cilj da povrati svu izgubljenu teritoriju sada „deluje kao daleka mogućnost“.
U tekstu za Politiko nekadašnji kongresmen iz demokratske strane i zvaničnik Stejt Departmenta u vreme Obamine administracije Tom Malinovski – sada viši član Mekejnovoj instituta – zastupao je stav da „kako bi se rat u Ukrajini okončao pod uslovima koji su u skladu sa američkim interesima i idealima, Ukrajina mora da bude sagledana kao pobednik, a ruska invazija mora biti zabeležena u istoriji kao potpuni neuspeh“.
Malinovski je posebno ukazao na reči američkog predsednika Džoa Bajdena koji je u februaru ove godine rekao da „u Ukrajini Rusija nikada neće pobediti – nikada“.
Dana 10. avgusta, neimenovani viši zvaničnik rekao je Si-En-Enu da „mi ne znamo koliko bi još ovaj rat mogao da potraje“, ali da Bela kuća „neće prezati od toga da izađe pred Kongres posle prvog tromesečja naredne godine ukoliko osetimo da je potrebno da to uradimo“.
Drugim rečima, SAD i NATO iznova pomeraju ciljeve u ratu koji je već okarakterisan kao „traljava misija“. Čini se da se i pojedine njihove kolege sa druge strane osećaju isto, uključujući bivšeg predsedika i zamenika predsednika ruskog Saveta bezbednosti Dmitrija Medvedeva koji je nedavno rekao da „ukoliko su potrebne godine, ili čak decenije, neka tako bude“.
Međutim, to otvara pitanje da li će ikada biti sagledano da je dobar trenutak da se rat primiri. Ukrajinska vlada i oni koji je podržavaju smatraju da je nedostatak naprednog naoružanja ono što je prokockalo šanse ove ofanzive, iako vojni sturčnjaci insistiraju da nijedno oružje ne bi bilo „srebrni metak“ protiv dobro ukupanih ruskih odbrambenih linija i da su razlozi za kijevske vojne neuspehe mnogo dublji.
Ukoliko naredna ofanziva na sličan način pretrpi neuspeh, da li će mogućnost primirja ponovo biti gurnuta u drugi plan? Koliko bi godina ovo moglo da potraje?
Čak i ukoliko Kijev uspe da izvede uspešne operacije protiv ruskih snaga u budućnosti, nije izvesno da bi to vodilo ka okončanju rata. Pod jedan, Moskva bi mogla da odluči da povede sopstvenu protivofanzivu kako bi poništila bilo koji dobitak koji su Ukrajinci ostvarili na bojnom polju, čime bi možda otpočeo bekrajni niz vojnih napredovanja i uzmicanja. Ili bismo mogli da imamo ponavljanje prošle jeseni, kada su Kijev i njegovi NATO podržavaoci, osokoljeni velikim uspesila koje je Ukrajina ostvarila u septembarskoj protivofanzivi, odbili zamisao da se povedu razgovori kako bi umesto toga pokušali da ostvare „totalno pobedu“, na kraju po katastrofalnoj ceni.
Čak i sada, ukrajinski lideri i mnogi među onima koji ih podržavaju na Zapadu i dalje ističu maksimalističke ciljeve koji podrazumevaju obnovu granica iz 2014. godine, što bi uključilo povratak Krima.
Ironično, produženi rat je upravo ono čemu su se nadali barem poneki zvaničnici NATO od samog početka kako bi zarobili Rusiju u nečemu što bi ličilo na zamku u koju su SAD upale u Avganistanu, te je Njujork tajms izveštavao u martu 2022. godine da administracija „nastoji da pomogne Ukrajini da zaglibi Rusiju u močvarni mulj“.
Ali produženi rat ne bi bio dobar po Ukrajinu, koja već sada trpi zapanjujuće ljudske i ekonomske gubitke od dugačkog rata, i koja zapada sve dublje i dublje u dugove svakoga meseca. A ne bi bilo dobro ni po ostatak sveta, koji trpi šokove rasta troškova šivota dok je nad njime nadvijena već dva puta izbegnuta mogućnost katastrofalnog rata između NATO i Rusije koji bi mogao da postane nuklearni sukob.
U međuvremenu, ukoliko se rat produži i u sledeću godinu, on bi mogao da postane bolno političko pitanje uoči izbora [u SAD] 2024. godine. Predsednik Bajden stupio je na dužnost obećavajući okončanje „večitih ratova“ i pokretanje novog doba „neumorne diplomatije“ dok je njegov verovatni suparnik, Donald Tramp, istakao prodiplomatsku poziciju o ovom ratu, čime produženi rat u Ukrajini postaje tačka političkog sučeljavanja.
U međuvremenu, američka javnost i republikanski zakonodavci sve su ogorčeniji zbog produženja i povećanja vojne pomoći Ukrajini, te predsednik rizikuje da se američko učešće u ratu okonča ne po njegovim uslovima, već ukidanjem daljeg finansiranja u Kongresu. Uz sve to, postoji nepredvidljivost ratne politike tokom predizborne kampanje, što potencijalno povećava pritisak na administraciju da eskalira učešće Vašingtona, kako bi onemogućila da percipirani porat ugrozi Bajdenove šanse za reizbor.
Sada čak i američki zvaničnici potajno priznaju da je načelnik Združenog generalštaba general Mark Majli „imao za pravo“ kada je pozvao Kijev da u što većoj meri iskoristi ostvarene uspehe krajem prošle godine traženjem uspostavljanja mira, i da „smo možda propustili prostor koji se otvorio da ranije pokrenemo razgovore“. Možda ni sada nije previše kasno da se to učini.
Ali ukoliko administracija nastavlja da gura svoje prste, ona rizikuje da se zarobe ne samo Rusija već i SAD i Evropa u još jedan beskrajni sukob, čime bi bilo osigurano produženje užasa za ukrajinski narod te bi se i dalje nadvijala sablast nuklearne katastrofe nad ostatkom planete.
*Za Žurnal (zurnal.me) preveo Miloš Milojević
