”Незбор” је једно од омиљенијих стања у која упадамо и начина на које обликујемо свој однос према другима
У једној земљи на брдовитом Балкану, иза сваког брда чека нека невјероватна људска прича, пуна преокрета и изненађења. Актери тих прича смо ми. Људи уплетени у вјечна питања истине, части, љепоте, опстанка… Увод у сваку од њих је наш живот, односно чињеница да га живимо иако му не знамо потпуни смисао. Разрада се, мање – више тиче нашега сусретања са другим људским бићима, и теме како да подијелимо ово мало простора са њима, који такође не знају потпуни одговор на поменуту недоумицу: откуд и зашто ми овдје боравимо? Закључци су разни, али их је велики број утемељен на разлазу и неразумијевању.
„Не-збор” је једно од омиљенијих стања у која упадамо и начина на које обликујемо свој однос према другима. Kод нас у Црној Гори тај ”незбор” се често сматра максималним друштвеним постигнућем, којим китимо своје јуначке груди наглашавајући како је ”још и добро што смо прекинули сваки контакт” јер у противном… ”свашта би било”!
Kолико год то звучало јадно и смијешно, има у томе истине. ”Незбор” је израз немоћи, наше немогућности да, у неком моменту, најчешће у тренутку појачаних емоција и осјетљивости, не можемо и не умијемо изаћи на крај ни са сопственим ни са туђим ограничењима. Чак ће вам и свештеник некад и понегдје савјетовати да се ”клоните људи” који вам изазивају невоље и са којима не можете неспоразум ријешити као људи. Небитно сад, да ли својом или њиховом кривицом.
Само, ако то чујете од свештеника, знајте да је то, што би се оно рекло – ”привремена мјера”. Нешто као прва помоћ. Мјера нужне самоодбране. Ако потраје, може прећи у самообману. У увјерење да постоје неки људи са којима ”нема приче” нити људских односа. Никад.
У таквој врсти обмане живјели су и јунаци анегдоте (истинитог догађаја са занимљивом и поучном радњом) коју ћу вам испричати. Поента приче није у одавању личних података, него у потресним емоцијама у које су се утапали и из којих су испливали њих двојица. Зато им нећу наводити права имена, ни мјесто становања. Ево нека, за потребе приче, један буде Митар, а други Рајко.
Дуго се познају, живе у истом граду, раде различите послове и воде животе прилично различитог интензитета, али што по завичајној, а што по основи исте улице у којој живе, често су се састајали на истим мјестима и у сличним друштвима. Било је то једно интензивно дружење, са пуно међусобних симпатија, хумора и разних малих међуљудских уступака и услуга које су утврђивале то познанство. Међутим, једног љета, у околностима које ће се касније испоставити крајње баналне и смијешне, један другоме су нашли разлога да замјере нешто. До степена да више никад један са другим ”не проговоре”. Сви њихови заједнички пријатељи знали су да је разлог свађе предимензиониран и очекивало се брзо измирење. Али, како каже пјесник: ”У бури ћутања, потонуле су лађице”.
Прошле су деценије. Путеви су им се прилично раздвојили. По многим основама. А међу њима и она: један је био ватрени и јавни присталица МЂ, а други умјерени у испољавању али непоколебљиви противник те политичке опције. Но, њихове подјеле су много дубље и емотивније усидрене у тај љетњи неспоразум, из времена много ранијег од овдашње вишестраначке демократије. Ову политичку пођелу помињем онако епизодно као назнаку да их судбина није водила у правцу помирења, него само још веће удаљености.
Дјеца су им се дружила, живот је правио разне приче које су преплитале рубове њихових хоризоната, али Митар и Рајко, никад више ни ”Здраво”…
Стигосмо и до овога љета 2023. на брдовитом Балкану. Преживјеше и један и други и август 2020. (иако су епохална радост и туга које су те године рађале овдашњим улицама биле опасне за њихова старачка срца), и ковид-19 (иако је било повуци-потегни и код једног и код другог). Преживјеше и дочекаше да се као два седамдесетпетогодишњака, као два стара полуочерупана кокота, нађу у чекаоници локалног Дома здравља. Без некадашње снаге да се запођене бој, без журбе да се што прије крене кући, без доброг вида да буду сигурни кога то наспрам себе виде… и без свједока, иког трећег да их чује. Митар је загледао у Рајка несигуран да ли добро види, а Рајко је одмјеравао да ли то Митар баш у њега гледа, иако су били сами. У том моменту, сами на свијету.
Осјетивши, ваљда, у тој чекаоници за здравствену помоћ, насушну потребу душевног здравља, потребу за праштањем, за уздигнућем од глупости и пролазности овога свијета, Митар проговори: ”Рајко, јеси ли то ти”?
А Рајко, као да је добио инфузију најјачих витамина или дијагнозу о одличном стању здравља, у једном даху одговори: ”Јесам, мој Митре. Окле ти овдје? Kако си?” као да је у том тренутку наставило да жубори и бучи оно давно прекинуто љето препуно валова и зрикаваца, и као да су препознајући један другога у тој (општој људској) немоћи, препознали сами себе. Kао да су један другоме постали огледало, и брза њега и хитна помоћ. И као да је сада, иако ближе крају него онда што је био – кад су се посвађали, живот могао да настави несметано и пуним током. Љепши и пропорођен
Извор: www.vijesti.me
