Економске везе између две земље су дубље него што то делује на први поглед
Када је посреди праћење глобалних ланаца снабдевања, свега неколико компанија обезбеђује бољу мапу од Фокскона (Foxconn), компаније са највише уговорених послова у електронској индустрији. Ове године тајвански гигант је изградио или проширио фабрике у Индији, Мексику, Тајланду и Вијетнаму. Кинески произвођачки центри који су донедавно били омиљени међу западним компанијама су изашли из моде. Све гори односи између влада у Вашингтону и Пекингу су довели до тога да бизниси постану све опрезније у вези са геополитичким ризицима. Последица тога јесте да су у првој половини ове године, Мексико и Кина више трговали са Америком од Кине и то по први пут за скоро две деценије. Мапа глобалне трговине поново се исцртава.
На први поглед ово је скоро баш оно што су прижељкивали амерички политичари. Прво током мандата Доналда Трампа и сада током председничког мандата Џоа Бајдена, званичници су завели невероватно обухватни низ царина, правила и субвенција – ускоро се очекује извршно наређење којим се уводи скрининг излазних инвестиција, што је последњи у низу оваквих потеза. Циљ је да се ослаби кинески стисак над осетљиво важним индустријама, а мотив се готово прећутно подразумева, припрема за могућу инвазију на Тајван. Овај покушај да се умањи ризик трговине са Кином јесте угаони камен спољне политике Беле куће. Но, упркос опсежним настојањима и преобликовању трговине која је готово очигледна на основу статистика у новинским насловима, већина онога што је наизглед умањење ризика трговине заправо није оно што делује на први поглед.
Уместо да буду прекинуте, трговинске везе између Америке и Кине опстају – само се трговина обавља на замагљеније начине. Трговински партнери којима је склонија америчка влада обухватају државе попут Индије, Мексика, Тајвана и Вијетнама, те се она нада да ће у њима подстаћи „пријатељски офшоринг“ (friendshoring)[i] како би се заменио увоз који би раније пристизао из Кине. И трговина са овим савезничким земљама брзо расте: свега 51 одсто америчког увоза из „јефтинијих“ азијских држава дошло је прошле године из Кине, што је пад у односу на 66 одсто када је Трампова администрација по први пут увела царине пре пет година, према консултантској кући Кирни (Kearney). Проблем је што такође расте трговина између америчких савезника и Кине, што упућује да они често служе као центри за препакивање за оно што у ствари остаје и даље кинеска роба. Ово кретање производа значи да, иако Америка можда не купује онолико директно од Кине као раније, економије две земље и даље су ослоњене једна на другу.
Ради поткрепљења ове тврдње погледајмо које су земље имале користи од смањење директне кинеске трговине са Америком. Истраживање Каролине Фронд (Caroline Freund) са Калифорнијског универзитета у Сан Дијегу и њених сарадника испитало је динамику ових односа. Они су закључили да су се земље које имају најснажније трговинске односе са Кином у појединим индустријама највише окористиле о преусмерење трговине, што сугерише да дубоки кинески ланци снабдевања још увек имају огроман значај за Америку. Ово је још тачније у категоријама које укључују напредне производне процесе где амерички званичници најжешће настоје да ограниче кинеско присуство. Када су посреди ова добра, кинески удео у америчком увозу опао је за четрнаест процентних поента између 2017. и 2022. године, док је онај из Тајвана и Вијетнама – држава које обилато увозе из Кине – забележио највиши скок тржишног удела. Укратко, кинеска активност је и даље витална у производњи чак и најосетљивијих производа.
Како заправо делује заобилажење у пракси разликује се од државе до државе и између различитих индустријских грана. Неколико производа може се прибавити само у Кини. Ово укључује неке обрађене ретке минерале и метале где кинеске компаније доминирају читавом индустријом, као што је издвајање и обрада галијума који се користи у производњи микрочипова и обрада литијума за батерије за електрична возила. Понекад извоз у Америку и остатак Запада из њихових савезничких земаља није ништа више неко препаковање кинеских производа како би се заобишле царинске баријере. Међутим, најчешће су инпути једноставно механички или електрични делови који се могу наћи негде другде по већој цени од стране марљивих увозника, али су јефтинији у Кини где их има у изобиљу.
Проследи пакет
Сва три типа лажног раздвајања економија могу се пронаћи у кинеском дворишту. Последњи званични подаци, објављени 2018. године, који обрађују извоз земаља Асоцијације земаља југоисточне азије (АСЕАН), регионалног клуба, показују да је 7 одсто вредности заправо могуће приписати неком облику производње у Кини – а ова бројка је вероватно потцењена уколико се у обзир узме колико је тешко раздвојити трговину. Фрешерови подаци указују да је значај Кине само порастао од тада. Земља је повећала свој удео у извозу у земље овог блока у 69 од 97 категорија производа које надзире АСЕАН. Електронски извоз који покрива све, од батерија и индустријских пећи до машина за шишање, експлодирао је. Током првих шест месеци ове године кинеска продаја ових добара у Индонезију, Малезију, Тајланд, на Филипине и у Вијетнам скочила је на 49 милијарди долара, што је скок од осамдесет одсто у односу на пре пет година. Постоје слични обрасци у страним директним инвестицијама, где је кинеско улагање у кључне државе на југоистоку Азије премашило америчко.
И удаљеније фабрике обилују кинеском активношћу, што је можда најзначајније у аутомобилској индустрији. У Мексику је, извештава лобистичка група Национална асоцијација произвођача аутоделова (National Association of Autopart Makers), прошле године 40 одсто оближњег офшоринга (nearshoring) било у местима у која је производња измештена из Кине. Прописно их је пратило богато снабдевање репроматеријалом. Прошле године кинеске компаније су месечно извозиле 300 милиона долара вредне делове у Мексико, што је више него двоструко у односу на износ који су успевале да извезу пре пет година. У средњој и источној Европи, где последњих година аутомобилска индустрија доживљава процват, лажно раздвајање је још упадљивије. У 2018. Кина је обезбедила само 3% аутомобилских делова који су довезени у Чешку, Мађарску, Пољску, Словачку, Словенију и Румунију. Од тада, кинески извоз је скочио, захваљујући брзом прихватању електричних возила, у чијој производњи ова земља све више доминира. Кина сада обезбеђује 10 одсто свих ауто делова увезених у средњу и источну Европу, више него било која друга земља изван ЕУ.
Чвршће трговинске везе између америчких савезника и Кине су парадоксални резултат америчке жеље да ослаби [своје] везе [са Кином]. Компаније паниче због погоршања односа широм Пацифика те спроводе стратегију „Кина плус једна“, што значи да одржавају део производње у другој највећој светској економији, док остатак преносе у земље, попут Вијетнама, који је у већој мери пријатељски наклоњен према Ујка Сему. Ипак, америчка тражња према крајњим производима из савезничких земаља такође повећава потражњу за кинеским полупроизводима, и изазива подстицај кинеским фирмама да делују и извозе са других, алтернативних локација. Иако је Епл, највећа светска компанија према тржишној капитализацији, преместила производњу изван Кине последњих година, ово долази уз извесну задршку: већина производње и даље се ослања на кинеске компаније. Технолошки гигант навео је двадесет пет произвођача у Вијетнаму на својој званичној листи снабдевача. Девет су из континенталне Кине.
Колико би ово стање ствари требало да забрињава творце америчке политике? У најгорем случају – рату у којем су испоруке добара између Кине и САД скоро потпуно прекинуте – само индиректна сарадња са Кином или са кинеским компанијама на територији трећих земаља је можда побољшање кинеске производње. Штавише, компаније се прилагођавају безбедносним правилима како би смањиле трошкове потрошачима. Али ово носи сопствене ризике: веровање да је раздвајање у току може да замагли колико заправо је и даље кинеска производња критично важна за америчке ланце снабдевања.
Чињеница да толико много производње у Азији, Мексику и деловима Европе се на крају крајева ослања на увоз и инвестиције из Кине помаже да се објасни зашто су толике владе, посебно оне у Азији, непоуздани амерички пријатељи, барем када је посреди преусмерење ланаца снабдевања. После свега, уколико буду присиљени да једном за свагда одаберу страну, извозници ће претрпети огромну штету. Недавна студија истраживача Међународног монетарног фонда моделовала је сценарио по којем земље морају да одаберу између Америке и Кине, с тим да је одлука о томе уз коју ће се од две суперсиле сврстати донета на основу обрасца скорашњег гласања у Уједињеним нацијама. Овакав сценарио, израчунали су истраживачи, смањио би брутодруштвени производ и до 4,7 одсто за најтеже погођене земље. Посебно би тешко биле погођене оне у југоисточној Азији.
Најбољи непријатељи
Узимајући у обзир да је већина земаља очајна у потрази за инвестицијама и радним местима које доноси трговина, Америка није била кадра да убеди своје савезнике да умање кинеске улогу у својим ланцима снабдевања. Многе државе су задовољне да играју на обе стране – добијајући кинеске инвестиције и репроматеријал и извозећи завршне производе у Америку и у остатак Запада. Иронично је стога, да процес који доводи до раздвајања Америке и Кине у трговини и инвестицијама може да изгради снажније финансијске и трговинске везе између Кине и америчких савезника. Излишно је говорити да то није оно што је председник Бајден имао на уму.
[i] Офшорин је термин који означава измештање производних и уопште пословних делатности у иностранству; пошто је премештање производње постало важна тема америчке политике уведени су и термини nearshoring и friendshoring који означују измештање производње у оближње, односно пријатељске државе.
