Добијеш информацију да је прогнани народ прешао „са Косова (Далматинског) на Косово (србијанско)“ ето тако, неком административном одлуком коју „није донио полицајац за канцеларијским столом“, а не свима нама знаном подлом преваром и понижењем од ондашњег Милошевићевог режима
Добијеш литре српских суза и српске крви без и најмање назнаке зашто и како се десило то српско страдање.
Добијеш Хрвате као оне вампире из саге „Сумрак“ који просто једу и убијају Србе јер им је то у природи.
Добијеш контекст рата без српске команде, без официра и штаба. Све се дешава у једној кафани. Ту падају одлуке, ратни распоред, план о новим дејствима.
Добијеш јако лошу глуму, готово свих актера, част изузецима. Цио филм људи урлају једни на друге и траже дјецу истим интензитетом и истим патосом, и прије и током и послије самога збјега.
Добијеш рат и агресију хрватске војске као неку елементарну непогоду. Без и најмањег покушаја режисера да приближи контекст непосредних разлога и узрока „Олује“: одбијени план З4; команда из Београда о повлачењу српске војске; понижавајући однос власти у Србији према избјегличким колонама. Ништа од тога нема у филму. Никакв мирис историје. Само једна мета-сцена, ни на небу ни на земљи. Неколицина једних те истих српских и хрватских војника који се у недоглед јуре по цијелој Крајини.
Добијеш кадрове већег броја људи од десетак, само у колонама на тракторима који су исто тако, у већини приказа као на излетишту, а не у катализматичном напуштању вјековних огњишта.
Добијеш гомилу бесмислених популистичко-идеолошких призора: бабу која изиграва Рамба; лика који не може да потрчи да би стигао своју кћи низ минирану ливаду, али послије успјешно бјежи пред хрватском потјером; који једе паре и пада у блато као да је мртав – а не бива мртав; који послије тога истим тим устима и истом „халапљивошћу“ једе неку јагњетину….итд.
Добијеш информацију да је прогнани народ прешао „са Косова (Далматинског) на Косово (србијанско)“ ето тако, неком административном одлуком коју „није донио полицајац за канцеларијским столом“, а не свима нама знаном подлом преваром и понижењем од ондашњег Милошевићевог режима.
Добијеш поруку, да Срби, ето тако, увјек страдају, и да над тим треба плакати, уз патетику коју нужно производи лоша глума, без нити једне дубље поруке о разлозима тога страдања, о идеолошким, политичким, глобалним околностима које су до њега довеле, што би онда могло и да доведе до неке мотивационе поруке у смислу како даље, и како да се тако нешто не понови?
Не. Овај филмски урадак нема амбиције да поручи, да уздигне из јада, да продухови, да мотивише на добро. Него само гомила бесмисленог јада, без узрока, без краја и конца….
Којој само ваљда може стати на крај порука још једног диктатора типа „Више вас нико не смије тући“. Порука која би из атмосфере овог филма и колективног пакла којим он одише, била без покрића, као што је била и она од прије скоро 35 година….
Оливер Јанковић
