Cреда, 11 мар 2026
Журнал
  • Насловна
  • Гледишта
  • Други пишу
  • Слика и тон
  • Препорука уредника
  • Десетерац
  • Жива ријеч
  • Контакт
  • Одабир писма
    • Latinica
    • Ћирилица
Више
  • ЖУРНАЛИЗАМ
  • СТАВ

  • 📰
  • Архива претходних објава
Font ResizerAa
ЖурналЖурнал
  • Насловна
  • Гледишта
  • Други пишу
  • Слика и тон
  • Десетерац
  • Жива ријеч
  • Препорука уредника
  • Контакт
Претрага
  • Насловна
  • Гледишта
  • Други пишу
  • Слика и тон
  • Препорука уредника
  • Изаберите писмо
  • Десетерац
  • Жива ријеч
  • Контакт
  • Одабир писма
    • Latinica
    • Ћирилица
Follow US
© Журнал. Сва права задржана. 2024.
ДруштвоКултураСТАВ

Иде гас, Жан Пол Сартр из Билеће

Журнал
Published: 14. јул, 2023.
Share
Мухарем Баздуљ, (Фото: Архива)
SHARE

Из глобалне перспективе да бираш кључног писца двадесетог вијека највећи језици би имали своје кандидате: Енглези би рекли – Џојс, Руси вјероватно – Пастернак или Набоков, Нијемци – Томас Ман, ако се неком не би омакао Гинтер Грас.

Мухарем Баздуљ, (Фото: Архива)

Французи би по свој прилици типовали на Жана Пола Сартра. Овај одломак је карактеристичан кад је ријеч о Сартровом ставу спрам пишчевог ангажмана: “За нас писац није ни Весталка ни Аријел: он је саучесник, ма шта учинио, обиљежен је, компромитован, ма гдје да се склони… Како писац нема могућности да избјегне, ми хоћемо да он тијесно пригрли своју епоху: она је његова једина шанса, она је створена за њега, а он је створен за њу. (…) Писац је у ситуацији свог времена, свака ријеч има одјека: свака шутња такође. Сматрам одговорним Флобера и Гонкура за репресију након Комуне, јер нису написали ниједног ретка да је спријече. Неко ће рећи да то није њихова ствар. А да ли је Каласов процес био Волтерова ствар? Да ли је Драјфусова осуда била Золина ствар?”

Мучнина

На крају “Мучнине”, једног од кључних Сартрових дјела, главни протагониста Антоан Рокантен осјећа како можда види излаз из апсурда, из егзистенцијалне муке свакодневних баналности. Тај излаз би можда била умјетност, мисли протагониста (а с њим ваљда и Сартр). Рокантен одлучује напустити своја научна истраживања и написати роман, књигу која би требало да буде лијепа и тврда као челик и која би требало да посрами људе због њихове егзистенције. Но један дио његовог размишљања овдје је нарочито знаковит.

Антоан Рокантен се, наиме, нада да ће због његове књиге неко некад мислити на њега с драгошћу, да неће бити заборављен и да ће неко некада казати: Антоан Рокантен, то је био неки риђоња што се вуцарао по кафанама. Има у овом признању неке искрености гледе оне типичне књижевничке самољубивости, самољубивости која је на посебан начин карактеризирала и Сартра.

Сартр се родио двадесет и првог јуна 1905. године. Своје дјетињство је маестрално описао у аутобиографској књизи “Ријечи”. Сартр је одрастао окружен књигама и чини се да му је судбина била да постане писац. Финале ове аутобиографије у којем Сартр полурезигнирано-полузадовољно признаје да књиге ипак нечем служе те да он и даље живи у складу са оном нулла диес сине линеа, снажан је исказ вјерности ријечима, вјерности књижевном занату. У Клаићевом Рјечнику страних ријечи овако се описује егзистенцијализам: “декадентна струја у француској литератури послије Другог свјетског рата (оснивач Ж.П. Сартр) одише најдубљим песимизмом, невјеровањем у животне снаге човјека и помањкањем перспективе”. Има нечег типичног у овој прилично пејоративној визији егзистенцијализма. Филозофска бит егзистенцијализма, међутим, не објашњава до краја његову културолошку баштину.

Жан Пол Сартр, (Фото: The Ethics centre)

Егзистенцијализам

Према једној краткој телевизијској историји двадесетог вијека егзистенцијализам је појам који обухвата јако широк дијапазон феномена: Камијеве романе, џез, Жилијет Греко, ношење тамних наочала и ролки, Антонионијеве филмове и комаде Семјуела Бекета. По једном циничном тумачењу Симон де Бовоар, познате феминисткиње и књижевнице, иначе Сартрове животне дружице, егзистенцијализам може бити и изговор за промискуитет. Сартр је гајио велике симпатије за ондашњу СФРЈ и нарочито за маршала Тита.

Једном приликом је казао како је Титова Југославија остварење његове филозофије, а имао је прилику и лично се сусрести с Титом. Још је један моменат из Сартровог живота незаобилазан. Године 1964, наиме, Шведска академија му је додијелила Нобелову награду, но Сартр је награду – одбио!

Академија је у свом саопштењу истакла да се награда додјељује писцу који је својим идејама богатим дјелом имао далекосежан утјецај на савременике. Сартр је образложио одбијање награде страхом од тога да буде претворен у институцију потцртавши да је и раније одбијао велика признања, попут Легије части. Академија је ипак сматрала да Сартрово одбијање не утиче на ње­н избор.

Ангажман

Ако би неко правио туристичку стратегију Републике Српске, фокус би му скоро нужно био на Требињу. Тај град има, како се то каже, и историју, и географију и архитектуру. Из туристичке перспективе, сусједна Билећа нема никакве шансе да му се супротстави. А опет, из перспективе књижевности, Билећа из обје Југославије има јаке персоналне адуте робијашко-резервноофицирске – од Милана Апиха до Данила Киша. Постоји легенда да је Владимир Дедијер као предсједник Раселовог суда једанпут током Сартрове посјете Југославији одлучио да овом покаже свој источнохерцеговачки завичај. Сартр се одушевио пејзажом, али није имао прилику да се сусретне са локалним свијетом, пошто је Дедијер још био “сумњив” те су њега и његове госте општински “кадрови” програмски избјегавали.

У интервјуу који је дао том приликом, а у контексту “рутинског” питања шта мисли о себи самом, односно шта мисли о Ж.П. Сартру, Сартр одговара овако: “Искрено говорећи на њега никад не мислим. Боље је не мислити на оно што смо, већ на поједине наше активности. Сада када сам овдје у Југославији, све моје мисли заокупљене су Југославијом, оним што сам видио, чуо и сазнао. Када сам у Француској, тада мислим на наше горуће проблеме који муче моју земљу. Једном ријечју, моје мисли зависе од ситуације у којој се налазим”.

Десетак година касније у једном другом разговору, Сартр говори: “Посјетио сам Југославију неколико пута и волим ову земљу и њене људе. Имам много пријатеља у Југославији. Најдубљи утисак који странац може понијети из једне земље, то је бол који осјети у тој земљи. Ја сам то доживио у Крагујевцу. Заплакао сам као мало дијете: Сваки странац би требало да дође на гробље невиних ђака и грађана који су најскупљом цијеном платили свој протест против насиља, против фашизма. Нацистичка окрутност искалила је сав бијес у овом питомом граду створивши од њега огромну гробницу са седам хиљада убијених људи. Мислим да никада нећу заборавити тај призор кад су ми објашњавали како се све то догодило 1941. године у окупираној земљи. Тешка је то успомена коју сам понио. Али и дивна успомена. Кад год неко помене Југославију, увијек се сјетим Крагујевца и његових ђака које је непријатељ стријељао. Сјетим се тад херојства цијелог једног народа”.

Као примјер југословенске љепоте Сартр, не нарочито оригинално, наводи Дубровник до кога је, ето, стигао преко Билеће.

Мухарем Баздуљ

Извор: Глас Српске

Share This Article
Facebook Telegram Copy Link
Previous Article Технологија и психологија: Како нам мобилни телефони мењају мозак
Next Article Није Милојко, већ је Мило био „први Србин”

Избор писма

ћирилица | latinica

Ваш поуздан извор за тачне и благовремене информације!

На овој страници уточиште налазе сви који разум претпостављају сљепилу оданости, они који нису сврстани у разне системе политичке корупције. Не тражимо средњи, већ истинит и исправан пут у схватању стварности.
FacebookLike
XFollow
YoutubeSubscribe
- Донације -
Ad image

Популарни чланци

Бити као Крис Кристоферсон: Терет слободе

Пише: Жикица Симић „Сви мушкарци су желели да буду као он, све жене су хтела…

By Журнал

Дејан Пековић: Дебакл! Звезду чека никад тежих 6 месеци

Има једно златно правило у фудбалу да од три играча странца, увек можете да промашите…

By Журнал

Небојша Поповић: Бити “тас на ваги” је пут у пропаст

Пише: Небојша Поповић Реторика да је ПЕС након локалних избора у Никшићу “тас на ваги”…

By Журнал

Све је лакше кад имаш тачну информацију.
Ви то већ знате. Хвала на повјерењу.

Можда Вам се свиди

Насловна 4ПолитикаСТАВ

Велика анализа преокрета: Пост Ђукановићево доба, крај обостраног угрожавања због угрожености?

By Журнал
Друштво

„Отац Момо и Цуце“- вече посвећено блаженопочившем оцу Момчилу Кривокапићу

By Журнал
ДруштвоКултураМозаик

И Руси за блокбастер свог Опенхајмера имаду: Прича о Николају Тимофејеву-Ресовском

By Журнал
МозаикНасловна 3ПолитикаСТАВ

Аргументи против глобализације

By Журнал
Журнал
Facebook Twitter Youtube Rss Medium

О нама


На овој страници уточиште налазе сви који разум претпостављају сљепилу оданости, они који нису сврстани у разне системе политичке корупције. Не тражимо средњи, већ истинит и исправан пут у схватању стварности.

Категорије
  • Гледишта
  • Други пишу
  • Слика и тон
  • Препорука уредника
  • Десетерац
  • Жива ријеч
Корисни линкови
  • Контакт
  • Импресум

© Журнал. Сва права задржана. 2024.

© Журнал. Сва права задржана. 2024.
Добродошли назад!

Пријавите се на свој налог

Username or Email Address
Password

Lost your password?