Реџеп Тајип Ердоган је победом на председничким изборима 28. маја остварио свој политички сан: не само да је он увео Турску у њен други век постојања као модерне, постосманске републике, већ се сада с правом, након више од две деценије његове владавине, савремена Турска може назвати Ердогановом Турском
Сва очекивања Ердогановог политичког краја на недавно завршеним изборима нису у довољној мери узимала у обзир управо ову чињеницу, која је након његовог практично доживотног устоличења и образовања нове владе, постала кристално јасна. Упркос свеприсутним сликама Кемала Ататурка у свакој јавној просторији и на свакој новчаници турске лире, данашња Турска више није Кемалова, него је нова, Тајипова Турска. То је једна сасвим нова државна творевина у којој су помешане и кемаловске републиканске традиције, али у којој је пре свега османско, султанско и исламско наслеђе одавно прошлих векова заузело главно место.
Од увођења са муком избореног председничког система у Турској 2018. сви Ердоганови и напори уског круга његових најповерљивијих сарадника били су усмерени управо на овај тренутак, на победу на изборима 2023. и на почетак новог века Турске. И сам Ердоган, свестан да су ови избори највероватније последњи на којима ће учествовати, учинио је све да на њима не остане без политичког престола на коме је до скора седео готово без правог ривала. Он је чак и јавно замолио турске грађане да му само још једном укажу поверење и тиме му обезбеде мирних пет година, неузнемираваних већ најављиваним истрагама због корупције која прожима Турску и у којој Ердоганова породица предњачи.
Молба за крај
Овај за Тајипа Ердогана неуобичајени вапај турским бирачима био је одраз, и нека врста јавног признања његовог лошег здравственог стања и свести да је готово извесно да за пет година он неће ни моћи буде политички активан. Већ више од деценије тешко болестан и лечен тајно у султански раскошној председничкој палати у Анкари и изван Турске, Ердоган је овом својом молбом признао и открио једну од најбоље чуваних тајни – тајну о његовим озбиљним здравственим проблемима. Истовремено, и без сумње несвесно, он је тиме најавио оно што је потврдио након победе избором нових министара у његовој, председничкој влади. У њој је главно место заузео управо чувар његових тајни, дугогодишњи шеф турске обавештајне агенције Хакан Фидан, који је уместо политички недовољно спретног Мевлута Чавушоглуа постао нови министар спољних послова Турске. И управо је Фидан човек који симболише нови век Турске у који је ова земља ушла након најтешњих избора у њеној историји и човек кога сви, а можда и сам Тајип Ердоган, виде као његовог наследника на председничком престолу.
Фидан, нови министар спољних послова Турске, заправо је симбол те нове, Ердоганове Турске. Образован у Америци, Фидан је пуних тринаест година провео у политичкој сенци као шеф утицајне турске тајне службе, иако је био учесник у свим важнијим одлукама турске унутрашње и спољне политике, уз самог Ердогана на свим његовим путовањима и на свим тешким преговорима у којима је нова, новоосманска Турска учествовала претходних готово деценију и по. Релативно млад, са само 55 година, Фидан представља ново лице Турске – лице новог века турске републике. Иако су многи његово постављење протумачили као Ердоганов сигнал да је спреман на нове преговоре са Вашингтоном – што је делимично тачно, јер је упркос свим геополитичким променама Америка од Другог светског рата главни и основни партнер Анкаре – ипак је Фиданово постављење пре свега слика унутартурске политичке динамике и његовог неприкосновеног положаја најповерљивијег сарадника турског председника.
Чувар председникових тајни
„Он је чувар мојих тајни“, недавно је рекао Ердоган, убрзо се исправивши, „он је чувар турских тајни“, иако заправо одавно између Ердоганових и турских тајни нема суштинске разлике, након потпуне приватизације државе у новом председничком систему, проглашеном након неуспелог пуча јула 2016. године. Главна и основна тајна и самог Ердогана и Турске заправо је његово здравствено стање – и у том смислу излазак Хакана Фидана на површину турске политичке сцене представља и јасан корак ка потенцијалном наследнику власти у новом веку Турске.
Попут старог османског царства, у коме су најчешће најмоћнији велики везири били страног порекла, тако су и у новоосманској Ердогановој Турској два његова најповерљивија човека курдског порекла – Фидан и Ердоганов блиски сарадник из Председништва Ибрахим Калин, који је заузео Фиданово место шефа турске тајне обавештајне службе. Иако се име Ибрахима Калина помињало као најозбиљнијег кандидата за позицију министра спољних послова, околност да је Фидан решио да се на најснажнији начин укључи у јавну политику Турске на најистуренијем положају министра спољних послова говори и о његовим амбицијама али и о процени да ће тиме себе поставити у најбољу позицију у борби за власт којој Турској неумитно следи у наредним годинама.
(Не)успешан шеф тајне службе
До сада увек у сенци, управљајући борбом против Ердоганових политичких неистомишљеника у Турској, али и турским јавним и, најпре тајним акцијама у Сирији, Либији, Нагорно-карабаху, Егеју, Кипру и на Балкану, Хакан Фидан ће се сада суочити са новим изазовима. Многи унутар саме Турске не сматрају да је његово руковођење тајном службом било успешно када је реч о спољнополитичким циљевима земље и да је био сувише посвећен очувању Ердоганове личне власти. У новим околностима турског балансирања између Ердогановог, помало наивног, личног пријатељевања са Путином након покушаја пуча 2016. и све снажнијег притиска Вашингтона, са друге стране, Фидан ће бити принуђен да доноси неке одлуке за које ће, за разлику од своје претходне позиције, морати да преузме јавно одговорност. Заклањање иза све слабијег, здравствено онемоћалог Ердогана, ускоро неће бити могуће. Фиданова политичка и дипломатска вештина, комбинована са односом који ће изградити са својим наследником на месту шефа тајне службе Калином, у великој ће мери одредити политичку динамику у Анкари у наредним годинама и прилике које ће наступити у постердогановској Турској. Поучени примерима Мевлута Чавушоглуа и, најпре, доскорашњег министра одбране Хулуси Акара, који су од најближих сарадника Ердогана сада његовом одлуком фактички избрисани са врха турске политичке сцене, и Хакан Фидан и Ибрахим Калин ће са својим искуством засигурно наступати опрезније, свесни да поједине изјаве њиховог председника не треба аутоматски понављати, јер ће он сам, као много пута досада, од њих одустати и још једном нагло променити свој политички правац.
„Три државе, један народ“
Оно од чега Ердоган једино неће одустати јесте новоосманска, готово султанска исламистичка политика, којом жели да се упише у историју као неко ко је основао нову, посткемаловску Турску. Његов први пут изван Турске био је и сада, као и иначе, на северни, од Турске окупирани део Кипра, претходног понедељка 12. јуна. Квазидржава „Турска република северни Кипар“, коју само Анкара признаје, представља једну врсту политичке колоније Турске већ безмало пола века. Уз све претње присаједињењем окупираног северног Кипра Турској, Ердоганов главни циљ је заправо да му ова територија служи као показатељ успеха његове исламистичке новоосманске обнове Турске и као средство за сталне преговоре са Вашингтоном о било којој теми.
Политичке поруке и из ове Ердоганове посете, у којој га је наравно пратио, као и увек, Хакан Фидан, али сада са новом политичком функцијом, биле су већ познате: да се ова квазидржава мора признати и да тек онда може да се преговара са једино признатом Републиком Кипар, што је само по себи политички бесмислено – и то је, уосталом и у Анкари сасвим јасно. Циљ је заправо други и он је изражен огромном паролом која је сада практично доживотног владара Турске дочекала на аеродрому у близини северног, окупираног дела подељене Никозије: „Три државе, један народ“, мислећи на Турску, турску квазидржаву на Кипру и Азербејџан, у који се Ердоган са свитом запутио са Кипра претходног понедељка. Ова над-државна концепција једног, турског народа, постала је једна од основа Ердоганове политике у претходним годинама, симболишући његову нову, хибридну и унапређену новоосманску идеју његовог некадашњег сарадника Ахмета Давутоглуа. Идеја Кемала Ататурка да сви грађани Турске морају бити само и једино политички Турци, без обзира на њихово стварно етничко порекло, прерасла је код Ердогана и његових блиских сарадника у идеју да су сви муслимански народи некадашњег османског царства заправо Турци – без разлике живели они на Кипру, на Кавказу или на Балкану. Управо је из овог разлога избио и последњи дипломатски проблем између Анкаре и Атине, јер упркос одредбама Споразума у Лозани од пре тачно једног века, којима се гарантују права и говори о „Муслиманима“ који су остали да живи у источној Грчкој, у Тракији, Турска сматра њихове потомке искључиво „Турцима“ и њени дипломатски представници се неретко отворено мешају у изборе у том делу Грчке, као што је то био случај и на недавним изборима у Грчкој 21. маја.
Остварење овог основног, унапређеног новоосманског циља Тајипа Ердогана, зависиће у великој мери од економске ситуације у самој Турској, која се већ годинама налази у озбиљној кризи. Турска лира доживела је низ нових, наглих падова након избора 28. маја и одавно је прешла некада незамисливу границу од преко 20 лира за један долар. Упркос Ердогановој одлуци да за министра финансија постави некада успешног на тој позицији Мехмета Шимшека, велико је питање да ли ће он имати ауторитет и стварну моћ да одлучује о економској политици Турске, коју је као и све друго Тајип Ердоган у последњим годинама преузео у своје руке.
Већ прва, помало неопрезна изјава Мехмета Шимшека да је неопходно вратити се „рационалној“ економској политици, указала је, заправо, на суштински проблем Ердоганове Турске, не само у економској политици – на свеопшту ирационалност Ердоганове политике усмерене искључиво ка изграђивању сопствене власти и сопственог култа.
Влада Станковић
Извор: Нови Магазин
