Redžep Tajip Erdogan je pobedom na predsedničkim izborima 28. maja ostvario svoj politički san: ne samo da je on uveo Tursku u njen drugi vek postojanja kao moderne, postosmanske republike, već se sada s pravom, nakon više od dve decenije njegove vladavine, savremena Turska može nazvati Erdoganovom Turskom
Sva očekivanja Erdoganovog političkog kraja na nedavno završenim izborima nisu u dovoljnoj meri uzimala u obzir upravo ovu činjenicu, koja je nakon njegovog praktično doživotnog ustoličenja i obrazovanja nove vlade, postala kristalno jasna. Uprkos sveprisutnim slikama Kemala Ataturka u svakoj javnoj prostoriji i na svakoj novčanici turske lire, današnja Turska više nije Kemalova, nego je nova, Tajipova Turska. To je jedna sasvim nova državna tvorevina u kojoj su pomešane i kemalovske republikanske tradicije, ali u kojoj je pre svega osmansko, sultansko i islamsko nasleđe odavno prošlih vekova zauzelo glavno mesto.
Od uvođenja sa mukom izborenog predsedničkog sistema u Turskoj 2018. svi Erdoganovi i napori uskog kruga njegovih najpoverljivijih saradnika bili su usmereni upravo na ovaj trenutak, na pobedu na izborima 2023. i na početak novog veka Turske. I sam Erdogan, svestan da su ovi izbori najverovatnije poslednji na kojima će učestvovati, učinio je sve da na njima ne ostane bez političkog prestola na kome je do skora sedeo gotovo bez pravog rivala. On je čak i javno zamolio turske građane da mu samo još jednom ukažu poverenje i time mu obezbede mirnih pet godina, neuznemiravanih već najavljivanim istragama zbog korupcije koja prožima Tursku i u kojoj Erdoganova porodica prednjači.
Molba za kraj
Ovaj za Tajipa Erdogana neuobičajeni vapaj turskim biračima bio je odraz, i neka vrsta javnog priznanja njegovog lošeg zdravstvenog stanja i svesti da je gotovo izvesno da za pet godina on neće ni moći bude politički aktivan. Već više od decenije teško bolestan i lečen tajno u sultanski raskošnoj predsedničkoj palati u Ankari i izvan Turske, Erdogan je ovom svojom molbom priznao i otkrio jednu od najbolje čuvanih tajni – tajnu o njegovim ozbiljnim zdravstvenim problemima. Istovremeno, i bez sumnje nesvesno, on je time najavio ono što je potvrdio nakon pobede izborom novih ministara u njegovoj, predsedničkoj vladi. U njoj je glavno mesto zauzeo upravo čuvar njegovih tajni, dugogodišnji šef turske obaveštajne agencije Hakan Fidan, koji je umesto politički nedovoljno spretnog Mevluta Čavušoglua postao novi ministar spoljnih poslova Turske. I upravo je Fidan čovek koji simboliše novi vek Turske u koji je ova zemlja ušla nakon najtešnjih izbora u njenoj istoriji i čovek koga svi, a možda i sam Tajip Erdogan, vide kao njegovog naslednika na predsedničkom prestolu.
Fidan, novi ministar spoljnih poslova Turske, zapravo je simbol te nove, Erdoganove Turske. Obrazovan u Americi, Fidan je punih trinaest godina proveo u političkoj senci kao šef uticajne turske tajne službe, iako je bio učesnik u svim važnijim odlukama turske unutrašnje i spoljne politike, uz samog Erdogana na svim njegovim putovanjima i na svim teškim pregovorima u kojima je nova, novoosmanska Turska učestvovala prethodnih gotovo deceniju i po. Relativno mlad, sa samo 55 godina, Fidan predstavlja novo lice Turske – lice novog veka turske republike. Iako su mnogi njegovo postavljenje protumačili kao Erdoganov signal da je spreman na nove pregovore sa Vašingtonom – što je delimično tačno, jer je uprkos svim geopolitičkim promenama Amerika od Drugog svetskog rata glavni i osnovni partner Ankare – ipak je Fidanovo postavljenje pre svega slika unutarturske političke dinamike i njegovog neprikosnovenog položaja najpoverljivijeg saradnika turskog predsednika.
Čuvar predsednikovih tajni
„On je čuvar mojih tajni“, nedavno je rekao Erdogan, ubrzo se ispravivši, „on je čuvar turskih tajni“, iako zapravo odavno između Erdoganovih i turskih tajni nema suštinske razlike, nakon potpune privatizacije države u novom predsedničkom sistemu, proglašenom nakon neuspelog puča jula 2016. godine. Glavna i osnovna tajna i samog Erdogana i Turske zapravo je njegovo zdravstveno stanje – i u tom smislu izlazak Hakana Fidana na površinu turske političke scene predstavlja i jasan korak ka potencijalnom nasledniku vlasti u novom veku Turske.
Poput starog osmanskog carstva, u kome su najčešće najmoćniji veliki veziri bili stranog porekla, tako su i u novoosmanskoj Erdoganovoj Turskoj dva njegova najpoverljivija čoveka kurdskog porekla – Fidan i Erdoganov bliski saradnik iz Predsedništva Ibrahim Kalin, koji je zauzeo Fidanovo mesto šefa turske tajne obaveštajne službe. Iako se ime Ibrahima Kalina pominjalo kao najozbiljnijeg kandidata za poziciju ministra spoljnih poslova, okolnost da je Fidan rešio da se na najsnažniji način uključi u javnu politiku Turske na najisturenijem položaju ministra spoljnih poslova govori i o njegovim ambicijama ali i o proceni da će time sebe postaviti u najbolju poziciju u borbi za vlast kojoj Turskoj neumitno sledi u narednim godinama.
(Ne)uspešan šef tajne službe
Do sada uvek u senci, upravljajući borbom protiv Erdoganovih političkih neistomišljenika u Turskoj, ali i turskim javnim i, najpre tajnim akcijama u Siriji, Libiji, Nagorno-karabahu, Egeju, Kipru i na Balkanu, Hakan Fidan će se sada suočiti sa novim izazovima. Mnogi unutar same Turske ne smatraju da je njegovo rukovođenje tajnom službom bilo uspešno kada je reč o spoljnopolitičkim ciljevima zemlje i da je bio suviše posvećen očuvanju Erdoganove lične vlasti. U novim okolnostima turskog balansiranja između Erdoganovog, pomalo naivnog, ličnog prijateljevanja sa Putinom nakon pokušaja puča 2016. i sve snažnijeg pritiska Vašingtona, sa druge strane, Fidan će biti prinuđen da donosi neke odluke za koje će, za razliku od svoje prethodne pozicije, morati da preuzme javno odgovornost. Zaklanjanje iza sve slabijeg, zdravstveno onemoćalog Erdogana, uskoro neće biti moguće. Fidanova politička i diplomatska veština, kombinovana sa odnosom koji će izgraditi sa svojim naslednikom na mestu šefa tajne službe Kalinom, u velikoj će meri odrediti političku dinamiku u Ankari u narednim godinama i prilike koje će nastupiti u posterdoganovskoj Turskoj. Poučeni primerima Mevluta Čavušoglua i, najpre, doskorašnjeg ministra odbrane Hulusi Akara, koji su od najbližih saradnika Erdogana sada njegovom odlukom faktički izbrisani sa vrha turske političke scene, i Hakan Fidan i Ibrahim Kalin će sa svojim iskustvom zasigurno nastupati opreznije, svesni da pojedine izjave njihovog predsednika ne treba automatski ponavljati, jer će on sam, kao mnogo puta dosada, od njih odustati i još jednom naglo promeniti svoj politički pravac.
„Tri države, jedan narod“
Ono od čega Erdogan jedino neće odustati jeste novoosmanska, gotovo sultanska islamistička politika, kojom želi da se upiše u istoriju kao neko ko je osnovao novu, postkemalovsku Tursku. Njegov prvi put izvan Turske bio je i sada, kao i inače, na severni, od Turske okupirani deo Kipra, prethodnog ponedeljka 12. juna. Kvazidržava „Turska republika severni Kipar“, koju samo Ankara priznaje, predstavlja jednu vrstu političke kolonije Turske već bezmalo pola veka. Uz sve pretnje prisajedinjenjem okupiranog severnog Kipra Turskoj, Erdoganov glavni cilj je zapravo da mu ova teritorija služi kao pokazatelj uspeha njegove islamističke novoosmanske obnove Turske i kao sredstvo za stalne pregovore sa Vašingtonom o bilo kojoj temi.
Političke poruke i iz ove Erdoganove posete, u kojoj ga je naravno pratio, kao i uvek, Hakan Fidan, ali sada sa novom političkom funkcijom, bile su već poznate: da se ova kvazidržava mora priznati i da tek onda može da se pregovara sa jedino priznatom Republikom Kipar, što je samo po sebi politički besmisleno – i to je, uostalom i u Ankari sasvim jasno. Cilj je zapravo drugi i on je izražen ogromnom parolom koja je sada praktično doživotnog vladara Turske dočekala na aerodromu u blizini severnog, okupiranog dela podeljene Nikozije: „Tri države, jedan narod“, misleći na Tursku, tursku kvazidržavu na Kipru i Azerbejdžan, u koji se Erdogan sa svitom zaputio sa Kipra prethodnog ponedeljka. Ova nad-državna koncepcija jednog, turskog naroda, postala je jedna od osnova Erdoganove politike u prethodnim godinama, simbolišući njegovu novu, hibridnu i unapređenu novoosmansku ideju njegovog nekadašnjeg saradnika Ahmeta Davutoglua. Ideja Kemala Ataturka da svi građani Turske moraju biti samo i jedino politički Turci, bez obzira na njihovo stvarno etničko poreklo, prerasla je kod Erdogana i njegovih bliskih saradnika u ideju da su svi muslimanski narodi nekadašnjeg osmanskog carstva zapravo Turci – bez razlike živeli oni na Kipru, na Kavkazu ili na Balkanu. Upravo je iz ovog razloga izbio i poslednji diplomatski problem između Ankare i Atine, jer uprkos odredbama Sporazuma u Lozani od pre tačno jednog veka, kojima se garantuju prava i govori o „Muslimanima“ koji su ostali da živi u istočnoj Grčkoj, u Trakiji, Turska smatra njihove potomke isključivo „Turcima“ i njeni diplomatski predstavnici se neretko otvoreno mešaju u izbore u tom delu Grčke, kao što je to bio slučaj i na nedavnim izborima u Grčkoj 21. maja.
Ostvarenje ovog osnovnog, unapređenog novoosmanskog cilja Tajipa Erdogana, zavisiće u velikoj meri od ekonomske situacije u samoj Turskoj, koja se već godinama nalazi u ozbiljnoj krizi. Turska lira doživela je niz novih, naglih padova nakon izbora 28. maja i odavno je prešla nekada nezamislivu granicu od preko 20 lira za jedan dolar. Uprkos Erdoganovoj odluci da za ministra finansija postavi nekada uspešnog na toj poziciji Mehmeta Šimšeka, veliko je pitanje da li će on imati autoritet i stvarnu moć da odlučuje o ekonomskoj politici Turske, koju je kao i sve drugo Tajip Erdogan u poslednjim godinama preuzeo u svoje ruke.
Već prva, pomalo neoprezna izjava Mehmeta Šimšeka da je neophodno vratiti se „racionalnoj“ ekonomskoj politici, ukazala je, zapravo, na suštinski problem Erdoganove Turske, ne samo u ekonomskoj politici – na sveopštu iracionalnost Erdoganove politike usmerene isključivo ka izgrađivanju sopstvene vlasti i sopstvenog kulta.
Vlada Stanković
Izvor: Novi Magazin
