Di-džej Dejzi Maskel se od detinjstva bori sa tihim, noćnim svetom. Dok prolaze sati u kojima svi ostali spavaju, hronična nesanica ju je držala budnom.
U novom dokumentarcu BBC-ja Dejzi Maskel: Nesanica i ja, Dejzi se dublje bavi poremećajem spavanja koji je muči od devete godine i dolazi do iznenađujućeg otkrića.
„Rekla sam da je nesanica od koristi za moj posao“
Insomnija (nesanica) guglovana je 2020. godine više nego ikada pre, prema jednoj studiji, dok druga sugeriše da je broj ljudi koji pate od nesanica u Velikoj Britaniji skočio sa svakog šestog na svakog četvrtog tokom pandemije korona virusa.
Kao što Dejzi kaže: „Ovaj film je zaista pravovremen.“
Sve veći broj ljudi koji govore o nesanici razlog je zašto je i sama Dejzi počela više da razmišlja o sopstvenom problemu i došla je do ideje o snimanju filma.
„Patila sam jako dugo – to se definitivno promenilo tokom tinejdžerskih godina“, kaže ona.
„Nekada je bilo problema da ostanem budna, pa sam se budila jako rano, a kada sam došla u tinejdžerske godine više je bilo problema sa spavanjem.
„Kada sam bila u školi, nisam mogla da spavam tokom radne nedelje, ali sam uspevala da zaspim vikendom.
„Kako postajate zreliji i preuzimate više odgovornosti, nemate prostora da to radite više. Ništa nisam uspevala, a nisam mogla ni da nadoknadim san jer sam imala druge obaveze.“
Ponekad bi iscrpljenost zbog nespavanja dovela do toga da Dejzi otkaže planove, što je dodatno pojačalo osećaj izolacije.
„Možete da iskusite jake fizičke efekte nesanice, ali ja sam se uvek borila sa mnogo većim uticajem koji je imala na moje mentalno zdravlje“, kaže ona.
„To me je dovodilo do toga da ne želim nikoga da vidim i da otkazujem planove.“
Biti voditeljka emisije na radiju čini se bizarnim ili savršenim izborom za osobe sa nesanicom, u zavisnosti od toga kako na to gledate, a Dejzi kaže da je zbog posla to stanje u prošlosti omalovažavala.
„Preuzela sam emisiju početkom 2019. Kada smo radili intervjue oko preuzimanja, ježila sam se zbog činjenice da sam nesanicu i to što nisam spavala iskoristila kao vlastitu korist preuzimajući tu emisiju“, seća se ona.
„Nisam tome pridavala dovoljno značaja, nisam prepoznala načine na koje sam patila. Definitivno sam to koristila u vlastitu korist.
„Polje rada u koje sam zakoračila značilo je preživljavanje uz minimalan san.“
„Ne možete da javite da ste bolesni jer ste loše spavali“
Drugi razlog zbog kojeg je umanjila ozbiljnost nesanice, kaže ona, bio je opšti narativ o nesanici i stereotipi koji dolaze sa njom.
„Jedna od najvećih stvari kojima se nadam u ovom filmu je da skrenemo pažnju na stigmu koja okružuje poremećaje sna“, kaže Dejzi.
„Nesanica se obično pripisuje faktoru životnog stila, tako da ili ste do kasno na žurkama, previše vremena provodite na društvenim mrežama, igrate igrice – to je definitivno nešto što sam iskusila, ljudi krive mene i moj način života.
„Ne samo da to ne potvrđuje mene i moje probleme, već me sprečava da pokušam da dobijem pomoć. Nisam želela da idem kod lekara opšte prakse ili terapeuta u slučaju da se suočim sa istim zaključcima.
„Svaki put kada izguglate da imate probleme sa spavanjem, dobijate najbolje savete za spavanje i to može biti bilo šta poput paljenja sveće, upotreba spreja za jastuke, i to je u redu, može da stvori opuštajuće okruženje, ali mi te stvari nisu pomogle, a kada su mi bile propisane, to me je frustriralo više od svega.“
Dok Dejzi kaže da je njen poslodavac bio „briljantan“ jednom prilikom kada se uspavala i nije stigla u studio na vreme, manje je verovatno da će drugi ljudi na njihovim poslovima imati razumevanja.
„Ne možete da pozovete šefa i kažete: ‘Ne mogu da dođem danas jer sam loše spavala'“, kaže ona.
„Faktori povezani sa tim su lenjost, poput tinejdžera koji spavaju. To je užasno, čini se da ne možete dopreti čak i ako patite.“
U dokumentarcu, Dejzi upoznaje druge osobe koje pričaju o nesanici i koji su se suočili sa upravo onom vrstom nesporazuma kojih se ona plaši.
Ruan, student koji se obratio svom mentoru kada je nesanica počela da utiče na njegov rad na univerzitetu, opisuje – pomalo neuverljivo – predlog mentora: da odemo i popijemo malo viskija.
„Trauma iz detinjstva prenosi se u odraslu dob“
Dok je snimala dokumentarni film, Dejzi je shvatila da njena nesanica ima korene negde drugde u njenoj psihi.
„Uvek sam se osećala kao da je moja nesanica nusproizvod nečeg drugog, ili traume koja se predstavlja kao nemogućnost da zaspim, ali sam to potisnula u pozadinu uma“, kaže Dejzi.
Trauma o kojoj govori je razvod njenih roditelja, koji se dogodio otprilike u vreme kada se razvila njena nesanica.
U programu ona ide kod psihijatra i na kraju joj se ta sumnja potvrđuje.
Iako neće svi ljudi koji imaju nesanicu imati ozbiljne probleme sa mentalnim zdravljem, Dejzi – koja hronično pati – kaže: „Bilo je to potvrđivanje i dašak svežeg optimizma da lekar o tome razmišlja na isti način kao i ja“.
„Dijagnoza PTSP-a je takođe bila šokantna za mene – ne shvatate da ceo život nosite isti mozak sa sobom, a stvari koje utiču na vas u detinjstvu mogu se preneti u odraslo doba ako se ne leče.“
U igri su i drugi faktori.
Dejzi otkriva da se takođe bori sa poremećajem u ishrani, a skeniranje je pokazalo da je njen mozak dok se odmara 30 odsto aktivniji od prosečne osobe, što znači da joj je teže da se umiri i opusti.
Prvi put je mogla da sagleda nesanicu u kontekstu ukupnog fizičkog i mentalnog zdravlja – i to joj je, kao i pronalaženje solidarnosti sa drugim osobama koje pate od nesanice, pomoglo da zaspi od kako je snimila film.
„Gledali smo na to kao na scenario kokoške i jajeta koji je povezan sa mentalnim zdravljem“, kaže ona.
„Svako ima drugačiji okidač koji može uticati na njihov san.“
Izvor: Tea De Galijer/www.bbc.com
