Ivan Karamazov poziva da se „zavoli život više od njegovog smisla“. Valjda je tačno – a nije. Život on, možda, i voli, ali živo ne voli. Ni oca, ni braću, ni Lizu koja je zaljubljena u njega, pa čak ni Katarinu Ivanovnu… pogotovu tamo nekog tuđinca, zamazanog dečijim govnetom i dečjom glupom suzicom, zbog koje ga Bog tobože tako uvredio da je histerično spreman da mu vrati kartu za nebesko carstvo. On nikad nikog nije pomilovao po glavici, nikome nije obrisao suzicu. Sve su to samo reči, samo teze u odbranu života.
Ipak je „život“ – samo pojam: sa njim ne možeš razgovarati, ne možeš ga dodirnuti, ne možeš ga pogledati u oči, ne možeš ga zagolicati iza uvenceta. Treba zavoleti živo više od samog života. To je i najteže, i najlakše.
Miahil Epštejn, Lepljivi listić, Dereta, Beograd, 2015
Prevela: Radmila Mečanin
