Hvala Nole, nema šta. Pokušaćemo da sledimo primer, svako prema svojim moćima. Znamo svi da nije samo zelena loptica u priči.
Piše: VLADIMIR TABAŠEVIĆ/OKO/RTS
Dobri naš, zvezda si, nema šta, dvaestrojka, ponos, supstitut za sve dobro što nam se nije desilo a nadali smo mu se, zamena za nesretne devedesete, za nesretne dvehiljadite, za nesretne današnjice, osveta svima za sve predrasude o Srbima, predrasude koje ima istok, zapad, sever, jug, onaj si inadžija, kapriciozni, divni keršme, lagan kao dašak, usporavaš vreme kad zamahneš, zaustavljaš dah prezrenom Srblju, jedina si im radost, ogledalni njihov odraz u kojem ipak nismo samo prezreni, iako mahom jesmo viđeni samo kao – prezreni, prezreni iznutra i spolja, od svojih i tuđih, ti si vetar u leđa, tračak našeg neba koje traži novu reč za sebe, i za nas ispod njega, razlog si za svako srljanje srca, uteha, uverenje da je sve moguće i onda kad pouzdano znamo da nije moguće ništa osim nade, nade koja je naše najveće zlo, pa si povrh svega, opasno i mangupski skroman, a opet vođen i odapet onom ludačkom voljom genija koju ti je Srđan raspirivao od malih nogu, ko zna iz kojih svojih fanatičkih poriva, divalj si, plemeniti onaj divljak, namerno si svetu otišao kao taj, a ispostavio si se kao onaj koji mnogostruko nadrasta svoje roditelje i svoje učitelje, a najviše nadrasta protivnike, pobeđujući sa stilom i bez osionosti, uz poštovanje, i ne znajući meru tog svog rasta, najbolji bezobraznik i drznik u kvazi-gospodskom sportu, na šljaci ili travi, pred Englezima ili Francuzima, gde god, kako god i kakav god, zainaćen kao mazga, magarećom voljom hoćeš da se osvetiš u naše ime, da spereš ljagu sa nas, ljagu koju i nismo skrivili, da nas digneš iz kaljuge, a opet da pokažeš kako si dostojanstven toliko da ne bi da (im) se svetiš, pa im se ipak osvetiš, kao iz nehata, kao dašak, uzgred – jer je tako najslađe, osvetiš se svima, za sve, za naše svakojake osujećenosti, nespokojstva, za bombe, za Metohije i Kosova, pa naše neskrivljene propasti zasnuješ u višem poretku smisla, nehotice, lakoćom istog onog klinca koji je kod babe na Labudovom brdu, ispred vojnih zgrada, onih od fasadne cigle, znaš ti, nespretno igrao fudbal na golove od dva ranca, pa bežao iz tog dečijeg fudbala, na Srđanov poziv sa terase, leteo na trening, da bi stigao posle trideset godina tamo gde si baš danas stigao, tamo gde nikad više nećeš prestati da budeš, prvi, zauvek taj, brat koji je snagom svoje genijalne naravi i volje, u zelenoj loptici video sve samo ne zelenu lopticu, nego neki, ko zna kakav, samo tebi jasan, oblik, neki idealni oblik, sferu u koju si lupao snagom mahnitog srca, tela i misli, i – najviše od svega – snagom jedne kulture koja te je iznedrila, kulture u kojoj svaki pojedinac do bolesti obožava da se diže iz pepela, u kojoj svako od nas zamišlja neki svoj pepeo iz kog će se jednog dana izdići, jedan si od nas koji rado padamo, koji padamo najbolje od svih, samo da bi ustali i pogledali u razočarana lica svih onih koji nisu verovali u nas, jedan od nas koji smo imali nezgodnu i čudnu potrebu duha, da u nas ne veruje niko, i jedini si od svih nas – brate naš u Hristu – koji si video u toj jebenoj zelenoj loptici dragocenu priliku da isto tako sferičnoj planeti, kažeš ponešto o svima nama, u ime svih nas, koji si, samo tebi je jasno šta hteo svetu da poručiš udarajući u nju.
Hvala Nole, nema šta. Pokušaćemo da sledimo primer, svako prema svojim moćima.
Znamo svi da nije samo zelena loptica u priči.
