Rimljani su najlepšoj reci u svom carstvu dali ime Una. Jedina
Kad je krenula Timočka divizija krenuo je u rat i Živorad sa dva sina. Kod kuće je ostavio ženu i kćer u kolevci.
Ostavio mal. Pune obore stoke. Novu kuću i vinograd.
Sa sinovima je prešao Albaniju.
Dobro se tukla timočka divizija.
Ginuli su Srbi.
Skupljao je žir i pravio hleb za sebe i sinove.
Odlikovani su svi trojica.
Prvo mu je poginuo mlađi a onda i stariji sin.
Živoradu se nije vraćalo kući.
Javljao se kao dobrovoljac da bombe baca u bugarske rovove. Da seče žicu.
Ali nije ga hteo metak.
Uvek je išao ispred svih.
Šaputalo se o tome i niko nije mogao da se načudi kad bi se opet živ, bez rane vratio iz akcije.
Završio se rat i krenuo je Živorad kući.
Išao je polako misleći šta da kaže ženi, gde su joj sinovi.
Ženu, kćer i kozu našao je u pećini na kraju imanja pod planinom.
Stoku su poklali, kuću zapalili.
Imanje je bilo zaraslo u korov. Loza podivljala.
Ćerka ga je uhvatila za nogu i nije se više odvajala od njega.
Približavala se zima.
U Krajini su oduvek svi tragali za zlatom. Rimskim i keltskim, turskim i hajdučkim. I pričalo se da su nalazili. Kako tada tako i danas.
Živorad nikad nije kopao. Ovoga puta je odlučio da ga nađe.
Rimljani su najlepšoj reci u svom carstvu dali ime Una. Jedina.
Krajiške legende kažu da je nekad postajo rimski grad Unam.
Jedini. Najlepši rimski grad. Tragali su za njim Nemci, Karađorđevići, Obrenovići, svi šumari, lovci i seljaci ali niko izgubljeni grad Unam nije našao. Ukleti grad.
Uzeo je trnokop i uputio se u šumu. Nije ga bilo tri dana. Trećeg dana se vratio noseći pune bisage zlatnog nakita i novca.
Istresao pred ženu.
„Zidaćemo novu kuću. Najveću u selu. Obnoviti vinograde, kupiti ovce, krave, kokoši, sve… I tebi vezenu odeću. A ćerki ću kad poraste da dam najveći miraz.“
Te noći nisu spavali ni on ni žena.
Među zlatom koje je iskopao, na mestu koje je samo on znao, groblju starih Rimljana ili Kelta, bio je i dečji zlatan prsten.
Njega je poklonio kćeri.
Sutradan je devojčica otišla za kozom. Koza ko koza, đavolje stvorenje, popela se na stenu. Ona je krenula za njom.
I rukom dodirnula zmijsko leglo.
Zmija ju je ujela baš za onaj prst na kojem je bio prsten.
Bila je mrtva kad ju je u sumrak otac pronašao.
Vratio se noseći je u naručju. Čuo je glasove na latinskom. Čuo je dečji plač.
Stavio je na sto a onda noseći bisage krenuo u šumu. Blago je vratio tamo gde ga je našao. Njemu više ništa nije trebalo.
Ubrzo su jedno za drugim umrli i on i žena. Imanje su nasledili sinovci.
Sedim i probam najbolje rajačko vino kod njih u pivnici. Kod njihovih unuka.
„Kopate li?“
„Kopamo.“
„I ?“
„Ništa, kopao je i Živoradov brat, naš otac, kopamo mi, kopaju i naši sinovi.“
„I ništa?“
„Ništa“, kaže starina i na dušak ispija vino crveno kao krv.
„On je posledni koji je našao Unam. To je blago moglo samo iz Unama biti.“
Nebojša Jevrić
Izvor: IN4S
