Bijenale arhitekture u Veneciji: O pravdi, ideologiji i vlasništvu

Nekad se na smotrama arhitekture pokazivala arhitektura. Danas se pokazuje konceptualna umetnost u mimikriji arhitekture. Ako je to „laboratorija budućnosti“, kako ovogodišnju izložbu naziva glavna kustoskinja Lesli Loko, ima ih koji bi radije bili u laboratoriji s koronom, nego s recikliranom plastikom u američkom paviljonu.

Nekad su kuće imale zidove, krovove i podove, pa su klasičari te elemente držali prizemljenima, modernisti ih podizali na pilone, ali se u oba slučaja građevine nisu ženirale svojih tvoraca, kao recimo danas u nordijskom paviljonu.

Drvo može da bude i simbol, ali daske su uglavnom građevinski materijal. Ne više, kao što pokazuje nemački paviljon.

No, velika istina, nije ni toliko bitno kakav konkretan sadržaj se pokazuje u paviljonima. Pravi akteri venecijanskog Bijenala su upravo oni sami, paviljoni, ne ono što se tranzitorno izloži u njima svake godine, jedne umetnost (od 1895), druge arhitektura (od 1980). Paviljoni su projektovani, u čvrsti materijal pretvoreni, nacionalni identiteti država-vlasnika. Njihov izgled, materijal, stil, ikonička arhitektonska imena koja ih potpisuju, pojedinačne istorije, privilegija posedovanja – sve to je neraskidivo vezano za projekcije nacionalnih identiteta.

Čitav prostor Bijenala u istočnom delu Venecije, koji obuhvata Napoleonove „Đardine“ i ostrvce Santa Elenu, funkcioniše kao open-air bina za diplomatski performans. To je prostor jedinstven u svetu umetničkih sajmova, jer tu nema demokratije. Tu ima mesta samo za 28 nacionalnih paviljona. Ostale države iznajmljuju prostor u Arsenalu, nekadašnjem brodogradilištu Serenisime, ili se dislociraju po gradu. Paviljoni projektuju status, rang i  imidž nacije koju reprezentuju. Da su pri tome podložni čestim renoviranjima razume se po sebi, budući da su i nacionalni identiteti permanentna gradilišta.

Ironija ove izložbe je da, dok se stavlja na čelo globalnog antikolonijalnog, anti-eliternog, anti-belog woke-pokreta, istovremeno pojačava ideološke mustre protiv kojih deklarativno ustaje. Venecijansko Bijenale umetnosti i arhitekture je festival pojma nacionalne države kao neprikosnovene carice aktuelnog svetskog poretka.

Odavno sama prestala da se pitam da li je to dobro ili loše. To je tako.

Dajte gladnima da jedu, pismenima da pišu, arhitektima da grade

Kroz osamdesete su ovu izložbu kao kustosi proneli Paolo Portogezi i Aldo Rosi, dvojica italijanskih postmodernističkih arhitekata. U tom periodu je na prostoru Bijenala podignuta ikona postmodernizma, Stirlingov paviljon (nazvan po britanskom arhitekti Džejmsu Stirlingu, 1926-1992), izdužena zgrada, na jednom kraju završena sakralizovanom apsidijalnom formom, gore sa krovom po sistemu vijaka-prenosnika iz Čaplinovih „Modernih vremena“.

Nakon njih je došlo vreme hrabre, prkosne, skoro nadmene arhitekture koja se suprotstavljala zakonima zemljine teže (Hans Holajn, kustos 1996), da bi se u ovom veku (Kazujo Sedžima 2010; Dejvid Čiperfild 2012; Rem Kolhas 2014) vratila na zemlju u novi skromniji modernizam.

Ovde i sada, arhitektura se pojavljuje ne samo isečena od svog istorijskog konteksta, podvrgnuta moralnom očišćenju, ucenjena apsolucijama za prošle (političke) grehe, već se distancirala od samih arhitekata i sada se opisuje kao produkt sinergičnih profesija dizajner / arhitekta / video i instalacijski umetnik / vajar / slikar / poeta / muzičar / predavač – sve u jednom.

Ali, eksponati te mimikrijske, konceptualne, idejno sanitizovane arhitekture, izlažu se u paviljonima vrlo konkretne istorije. Bez te kombinacije, s jedne strane zatečene materijalne supstance koja ne želi da se stidi konteksta u kom je stvorena, s druge strane aktuelne ideološke revolucije čiji je glavni cilj preuređenje prošlosti, ova izložba bi bila samo piktogram nestale kulture.

Mea culpa, mea maxima culpa

Zbog bogatstva referenci koje sadrži svaka nacionalna prezentacija, izbor će se ograničiti na nekoliko koje po raznim osnovama, između ostalog i po individualnim kriterijumima, zaslužuju pažnju.

Zajednički su im osećaji krivice, žrtve i straha zbog saučesništva arhitekture u ideologijama dehumanizacije, na primer kod Nemačke, Austrije, Sjedinjenih Država i Švajcarske. Neke prezentacije su sasvim svesno sastavljene da podstiču taj osećaj krivice kod drugih. Tu recimo spadaju tri zemlje nordijskog paviljona (Švedska, Finska, Norveška), ali pre svega sasvim eksplicitno dobitnici Zlatnog lava na ovogodišnjoj Arhitektonskoj mostri, Brazil u nacionalnoj konkurenciji i Studio DAAR iz Stokholma i Beit Sahoura (palestinski deo Izraela) u pojedinačnoj.

Konceptualizacija straha povezuje postavke u paviljonima Srbije i Izraela. U slučaju Srbije više se radi o nelagodi zbog pravca kojim su se događaji razvijali od kraja proteklog veka. U to je ime – potpuno ispravno – u dizajniranje paviljona gurnuto dvoje mladih arhitekata, kojima nedostaje direktno životno iskustvo takozvanog radničkog „samoupravljanja“ i konsekutivnih ratova. To ih čini apsolutno kompetentnim da u distanci pogledaju šta se tu u međuvremenu dogodilo – da li je istorija uništila ekonomiju, ili je ekonomija uništila budućnost.

Izrael, koji je pod raznim imenima već sve video i prošao, boji se još jedino veštačke inteligencije.

Semantizacija nelagode i straha: Srbija, Izrael

Srbija: Da li smo propali zajedno?

Kustosi Iva Njunjić (1994) i Tihomir Dičić (1993) predstavljaju državu Srbiju sceničnom video-instalacijom o sajamskom kompleksu u Lagosu, Nigerija, koji je 1977. projektovao Zoran Bojović, a izveo „Energoprojekt“. Unutrašnjost paviljona je pretvorena u crnu kutiju po kojoj se kreće ogromna elipsa, a na njoj se kaleidoskopski preklapaju vizualna svedočanstva prošlosti i sadašnjosti tog objekta uz projekcije njegove budućnosti.

Srpska, kao i generalno jugoslovenska ekonomija, neopisivo je profitirala od Pokreta nesvrstanosti, šta god se o njemu mislilo. Veliki korisnik je bio beogradski „Energoprojekt“, kroz njega čitava plejada tadašnjih graditelja koja se upisivala u arhitekturu dekolonijalizovanih država Afrike, Azije i Latinske Amerike.

Pravilna radijalna struktura sajma u Lagosu nosila je simboliku otvaranja prema svetu, poleta i prosperiteta, da bi taj objekat u poslednjih dvadeset godina doživeo obrnutu transformaciju – iz ambicije u tugu. Barake, skladišta, divlja naselja, tezge, šatre i kiosci, tipični tlocrti siromaštva, uvukli su se u izvornu strukturu i razorili je. Njunjić i Dičić sada pokazuju kako pronaći klice novog i pozitivnog u takvom stanju stvari. Na nivou koncepta to je uvek moguće.

Pitanje koje se postavlja je: kako je Nigerija došla do dezintegracije u građanskim i verskim ratovima, kad je pre pola veka sve izgledalo tako obećavajuće?

Pitanje na koje se misli je: šta će biti s „nama“, to jest sa ljudima u Srbiji? Hoće li se odlučiti da grade prosperitet ili dižu revolucije? Kako se vratiti barem na onaj internacionalni i profesionalni nivo koji je imao Energoprojekt, pre nego što se, uz znanje, rad i mučninu u stomaku, krene dalje?

Izrael: Moć malih belih kutija

Izraelski paviljon je podignut 1952, četiri godine posle osnivanja države. Objekat ima karakteristike internacionalne moderne: bela kutija na jednom kraju otvorena i podignuta na pilone. Graditelj je Zeev Rehter (1899–1960), arhitekta niza ikoničkih građevina iz pionirskog doba Izraela, uz to veliki poštovalac Le Korbizjea. Nije naravno svaki pilon Korbizjeov, ali ako se, vitak i pouzdan, uzdigao pedesetih-šezdesetih godina prošlog veka, sva je prilika da jeste.

Sad je Rehterov paviljon potpuno zatvoren, zastakljena strana s pilonima zatarabljena. Posetioci mogu samo da ga obilaze, u uzaludnoj nadi da negde stoje vrata. Da, grupa autora koje je izabrao komesar izraelskog paviljona Arad Turgeman, sasvim svesno konceptualizuje stih iz Danteovog pakla „Ostavite svaku nadu, vi koji ovde ulazite“. On sad glasi: „Ostavite svaku nadu, vi koji napolju ostajete.“

Zatvorenost i neprozirnost objekta aludira na fizikalnost modernih komunikativnih mreža koje vijugaju nad zemljom, ispod zemlje, pod morima i okeanima, pre nego što se sretnu u crnim kutijama, digitalnim „raskršćima“. Bela arhitektonska kutija za crnu zapečaćenu kutiju.

Izložba nosi naziv „Cloud-to-Ground“ –  „Oblak na tlo“ – kumulusi su se spustili na tlocrt od straha, nema više ničeg između. Ljudske kulture bi bile ono između, ono što se briše kad nebo padne na zemlju. Prvu industrijsku revoluciju je nosila vodena para, drugu električna energija, treću elektronika, a sad se direktno iz nje podiže četvrta, koja briše granice između fizikalnih, digitalnih i bioloških sfera.

Ko u budućnosti poseduje vlast nad zapečaćenim strukturama na perifernim lokacijama, nad kutijama u kojima zuje čiste informacije u prolazu, taj će biti suveren.

Generalno, kad Jevreji imaju strah, uvek se time treba ozbiljno pozabaviti.

Semantizacije i kapitalizacije loše savesti:
Nemačka, Austrija, Sjedinjene Države, Švajcarska…

Nemačka: Kako zakopati nacizam u podrum?

„Popravka“ je centralni pojam nemačke postavke, i fizički i simbolički. Naslov izložbe je „Generalna sanacija“ – „The Great Repair“ – sa dodatkom „Otvoreno zbog renoviranja“. Autori su magazin ARCH+ uz dva arhitektonska biroa iz Lajpciga (Summacumfemmer) i Kelna (Juliane Greb).

„Popravka“ se odnosi na kontaminiranu nacionalnu prošlost. Nemački paviljon je podignut još 1909, u ranoj fazi Venecijanskog bijenala. Kao i čitav niz paviljona nastalih do Drugog svetskog rata, uključujući i srpski, gradio ga je Italijan, u konkretnom primeru Danijel Dongi, u nekom tipu jugendstil-klasicizma. Problem je da je ta rana zgrada srušena 1938, a izgradnja nove poverena nacističkom arhitekti Ernstu Hajgeru – ne slučajnom nacisti po tome što je živeo u tom režimu, već direktno uverenom nacisti. Hajger je vitki jonski portikus zamenio teškim stupcima i masivnim arhitravom, te fasadu preveo u monumentalni neoklasicizam, preferirani Hitlerov stil.

Od 1980. i uvođenja arhitekture u ponudu Venecijanskog bijenala, Nemačka se konstantno mučila sa tom činjenicom. Godine 1993. razbijen je mermerni pavimento kako se ornamenti više ne bi razumevali pogrešno. Ove godine su hronično raskopanom podu dodani raskopani zidovi, pa je sada sve skupa postalo instalacija „iskopine“ u potrazi za ostacima izvornog paviljona iz 1909. Uz to je još ta oljuštena arhitektonska opna obogaćena vizurom skladišta, tako što su u centralnu prostoriju nabacane kulise iz 40 raznih nacionalnih prezentacija s prošlogodišnjeg Bijenala umetnosti.

Komplikovano? Nije, više kabasto. Sve je nagurano i poslagano jedno na drugo, dok ispod razbijene podne konstrukcije viri rupa istorije, odlučna da ne umre dok joj se ne oprosti.

Austrija: Demokratizacija ili hipokrizija

Pored malog finskog paviljona koji je 1956 konstruisao Alvar Aalto (1898-1976) i Stirlingovog s kraja osamdesetih, austrijski paviljon je verovatno najvredniji, istorijsko-arhitektonski gledano. Dizajnirao ga je 1934. Jozef Hofman, čuveni autor bečke Secesije.

Ove godine u njemu izlaže kolektiv AKT predvođen bečkom arhitektonskom legendom Hermanom Čehom. Ko je Čeh, znaće srpski turisti u Beču ako su posetili Mali kafe (Kleines Cafe), ili primetili modernu zastakljenu terasu instaliranu na neorenesansnim arkadama Opere.

Sad u Veneciji Čeh i AKT izlažu vlastiti neuspeh koji su doživeli u pokušaju da postave izložbu „Participacija“ (Partecipazione). Izlažu, reklo bi se, proces neuspeha i poraza, revoluciju ugušenu u zametku.

Da bi se objasnio tip austrijske revolucije, neophodna je mala digresija, ali samo vremenska, ne tematska.

Pravi uspon Venecijanskog bijenala počeo je sa 1932. godinom, kada su ga italijanske vlasti pretvorile u projekt nacionalne promocije par ekselans. U simbol kulturne snage fašizma. Od osnivanja Bijenala 1895. do 1932. izlagalo se samo u Đardinima, što je za nacionalne reprezentativne potrebe tog vremena, ne samo italijanske, bio mali prostor. Lokalni arhitekta Breno del Đudiće (Brenno Del Giudice, 1888-1957) je ovlašćen da Đardine poveže sa susednim ostrvcem, Santa Elenom, i na njemu podigne niz paviljona za prodaju. Isključivo državama, za njihovu simboličku reprezentaciju. Da se razumemo, za simboličku reprezentaciju nacionalnih država, ne uklapanja u italijanski fašizam.

Đudiće je na venecijanskoj Svetoj Jeleni u bloku podigao pet paviljona u kombinaciji neo-barok/neo-klasicizam, koje su u raznim fazama između 1932-1938 kupile vlade Jugoslavije/Srbije, Egipta, Poljske, Rumunije i, u srednjem delu s monumentalnom eksedrom i kolonadom, sama Venecija. Sa obe strane te razvučene fasade, pod pravim uglom, Grčka i Austrija su podigle vlastite, samostalno stojeće paviljone. Tako su danas srpski i austrijski paviljon prvi susedi: kad slikate jedan, drugi vam uleće u kadar.

Đudićea i epohom uslovljeni fašistički neoklasicizam ne treba mešati sa nemačkim Hajgerom i njegovim nacističkim neoklasicizmom. Prvi je išao više na pompu, drugi na zastrašivanje. Nije svaka kolonada ideološki neprijatelj demokratije. Iako, kod Nemaca možda i jeste.

Iza tog kompleksa je zid koji ga odvaja od lokalnih stanovnika. Treba znati da je Bijenale finansijski vrlo osvešćena institucija. Čak i ulaznice za akreditovane novinare koštaju, po povlašćenoj ceni, 16 evra. Svaki dan, dan po dan. Zid je tu, nema tu neke velike ideologije, da domaći i turisti ne bi bez karte ulazili na Mostru.

Hermanu Čehu i njegovom AKT timu je sad palo na pamet da probiju zid između srpskog i austrijskog paviljona, ili ga premoste skelama, tako da se čitav prostor Bijenala s leđa otvori prema urbanom okruženju. Pri tome se pozivaju na poznati problem, da Venecija postaje kulisa u kojoj živi sve manje ljudi. Pre samo tri decenije, u lagunama je živelo 70.000 ljudi, a Bijenale posećivalo isto toliko gostiju. Danas Venecija (istorijski centar) ima svega 50.000 stanovnika, dok Bijenalom prođe 300.000 gostiju. Brod tone, reklo bi se.

Lokalni su ugroženi, dakle, zaključak Čehovog tima, treba srušiti zid, jer je on barijera čistog elitizma. Naravno, Grad i uprava Bijenala su to glatko odbili, iz više razloga, pre svega finansijske prirode.

Od te ideje zasnovane na dosetki sumnjivog egalitarizma i političkog aktivizma, sad je Austrija dizajnirala postavku u svom paviljonu. U levoj polovini su se smestili montažni rekviziti koji prate pokušaje eliminacije zida. Desna je zazidana i simbolički ponuđena na korišćenje stanovnicima Svete Jelene, koji svejedno ne mogu do nje. Zbog zida, uglavnom. A i zato što nisu kupili ulaznicu za Bijenale.

No, zašto se otvoriti samo stanovnicima ionako povlašćene Svete Jelene? Zašto samo njima? Da li bi se kompleks otvorio i masi afričkih i azijskih migranata koji su praktično preuzeli trgovinu na venecijanskim ulicama, ili kod Markove crkve prodaju kišne kabanice, gaće i lampione? Zašto nikome ne padne na pamet da ruši zidove na Bečkoj državnoj operi, ili Muzikferajnu gde karte povremeno koštaju i preko hiljadu evra, i gde se organizuju lutrije, ko uopšte sme da ih kupi?

Zašto? Zato što je slađe rasturati tuđi nego vlastiti grad.

Sjedinjene Države: Izvorni greh plastike

Amerika je svoj paviljon skladne paladijanske klasike podigla 1930. Aktuelni kustosi iz Klivlenda (Loren Leving, Muzej savremene umetnosti, i Ticijana Baldenebro, Galerija „Spaces“), odlučili su se za semantizaciju petrohemijskih polimera, poznatih pod kraljevskim imenom plastika. Plastika se posmatra kako bukvalno fizički, tako i u svojstvu kulturne metafore, „danas, kad je američki toksično-hemijski odnos sa tim materijalom postao globalni fenomen“ (Leving).

U toj priči odjekuje naravoučenije iz slučaja zmija i mungosa na Mljetu. Plastika je rođena u Americi kao revolucionarni materijal socijalne pravde. Ona je mimikrijski oponašala sve druge materijale – drvo, metal, slonovaču, koral, kornjačevinu. Obećavala je laku dostupnost svima, ne samo bogatima. Što su uzori bili dragoceniji, plastika je bivala sve jeftinija, šarenija, zabavnija – i istovremeno sve tužnija. Polako je na videlo izlazila činjenica da je neuništiva, i sve štetnija. Američka izložba „Plastika je za uvek“ traži da se hitno preispita ne tako tajna veza Amerike i plastike, te da se pronađu krivci za sveprisutnost plastičnog smeća u vodama, na deponijama i po ulicama.

Kako spasiti čovečanstvo od plastike i istovremeno ga smestiti u habitat od reciklirane plastike, kako lomljenoj plastici naći novi dom onako kao što se traži za napuštene mačke i pse – to su ciljevi za koje se u centralnoj prostoriji američkog paviljona posetilac može pomoliti ispred improvizovanog oltara, prigodno ukrašenog, kako drugačije, plastikom u pedeset petoj reinkarnaciji.

Švajcarska: Jedini zid je ruski zid

Za razliku od Austrijanaca, Švajcarci su zaista srušili zid na svom paviljonu. Ali ne onaj prema gradu, već zid koji ih je razdvajao od prvih suseda, Venecuele. Kako su paviljoni u vlasništvu država, a zemljište u posedu Bijenala, u i na objektima svako može da radi šta hoće. Između ostalog i da, kao Nemačka, otvori antičke iskopine iz 1909.

Švajcarska instalacija „Susedstvo“ (Neighbourhood) je aktuelno-politički najprovokativnija na ovogodišnjem Bijenalu. Ne toliko po tome šta je napravila, nego šta nije.

Iza postavke stoji kustoski par iz Ciriha, arhitektica Karin Sander i profesor istorije arhitekture Filip Uršprung. U aktu ritualnog padanja granica srušen je zid prema susednom, u svakom smislu bratskom paviljonu. Švajcarski je 1952. podigao Bruno Đakometi (ko je pomislio: jeste, brat čuvenog vajara Đakometija), venecuelanski četiri godine kasnije legenda italijanske arhitekture Karlo Skarpa. Ne samo da su njih dvojica bili prijatelji, već su obojica izašla iz Korbizjeovih pet tačaka modernosti.

Ta dva paviljona su blizanci koji su se pola veka gledali preko zida, nema ničeg posebno intrigantnog u njihovom ujedinjenju. Prava provokacija je međutim da se iza venecuelanskog paviljona nalazi zaključani i za sada napušteni ruski paviljon. Prema toj strani nikome nije palo na pamet da ruši zidove i otvara prolaze, a kakva je situacija, to se ne bi shvatilo kao ruka mira, već objava rata.

Ruski paviljon (završen pred rat 1914) trenutno izaziva efekat, rekli bi Amerikanci, slona u sobi koga iz učtivosti niko ne primećuje. Osim Ukrajinaca, naravno. Politički, kulturni i umetnički establišment Ukrajine od prošle godine vrlo agresivno traži da se Rusija izbaci sa Bijenala. To ide teško, jer su paviljoni vlasništvo država. Ako ga Moskva ne proda, jedino što mogu je da ga provale i otmu, što Venecija ne dopušta. Za sada, Rusi su se sami povukli.

Ko hoće, našao bi osnove i da postavi pitanje vlasništva. Izgradnju ruskog paviljona je finansirao ukrajinski industrijalac i kolekcionar Bogdan Kanenko, pa pretpostavljam da bi uskoro mogle da se vade stare priznanice. Ali dizajnirao ga je i podigao Rus, arhitekta Aleksej Ščusev (1973-1949).

U svakom slučaju, kad posetilac od glavnog ulaza na Bijenale krene prema britanskom paviljonu u dubini, odmah će ga s desne strane dočekati buka kod Švajcarske, šapat kod Venecuele i apsolutna tišina kod Rusije.

Nije dobro.

Podsticanje kajanja (kod drugih): Brazil, Švedska, Norveška, Finska

Brazil: Treba li kolonizatore udariti ili posramiti?

Brazil nastupa na Bijenalu sa izložbom „Terra“, zemlja. Ne Zemlja planeta, već zemlja po kojoj se hoda, nabijena zemlja, oblikovana zemlja, zemlja kao materijal za gradnju i nameštaj.

Za tu redukciju na najneophodnije, kustoski duo (Gabrijela de Matos, Paulo Taveres) upravo je nagrađen Zlatnim lavom ovogodišnje Mostre. Ili, kako je Bijenale festival nacionalnih država, Brazil je nagrađen Zlatnim lavom.

„Terra“ traži dekolonizaciju arhitekture jer se „kanon“, to jest profesionalna arhitektura, pokazala kao kolaborator kolonijalnih procesa. Tipičan primer je gradnja moderne Brazilije „usred ničega“, u stvari usred postojećih naselja indigenih naroda i potomaka bivših robova iz Afrike.

Fokus izložbe je na piktogramima Akan kulture, čiji su pripadnici živeli na prostoru današnje Gane, Obale Slonovače i Toga. Akan-ornamenti su i danas deo metalnog dizajna ograda i dekoracija u Brazilu. Najomiljenija je „Sankofa“, ptica koja kljunom hvata vlastito jaje, što bi bila metafora za povratak u prošlost. Ne zbog nostalgije, već radno i funkcionalno, da bi se nešto naučilo iz prošlih grešaka. Sankofa je lekcija, školski čas za ponavljače.

Ali i mimo aktuelne izložbe brazilski paviljon zaslužuje nagradu, i to u kategoriji „kako na malom budžetu razbiti veliki neoklasicizam“. Projektovao ga je i na Svetoj Jeleni podigao lokalni arhitekta Amerigo Marćezin 1962, sa sasvim jasnim nalogom Bijenala i same Venecije. Zadatak je bio da se pokvari linija koju formira arhitektonski niz iz tridesetih godina Austrija-Srbija-Egipat-Venecija-Poljska-Rumunija-Grčka.

Problem koji je rešen prizemljenom konstrukcijom brazilskog paviljona je trostruki:

1. Razbijen je monumentalizam Đudićeovog bloka, kriv jer je nastao u doba Musolinija;
2. Poremećena je struktura svečanog trga koji taj blok ima kad se gleda zajedno sa austrijskim i grčkim paviljonima;
3. Sakriven je od pogleda centralni paviljon u Đudićeovom bloku, onaj venecijanski; skinuta mu je kolonada, detronizovana pompozna eksedra.

Ukratko: U jednu monumentalnu istorijsku krišku ubačena je montažna peripetija. Zadatak obavljen, fašizam isteran iz arhitekture.

U taj trend koji vodi do nagrada na Bijenalu treba spomenuti i arhitektonski studio DAAR (profesionalni i bračni par Sandi Hilal/Alesandro Peti), dobitnika Zlatnog lava u pojedinačnoj konkurenciji. Njihov projekt se bavi „de-fašistoizacijom“ arhitekture koju je Musolinijev režim podizao po Siciliji, i to „usred ničega“, to jest usred starih seoskih jezgra. Toliko insistiranja na  potrebi de-fašistoizacije i de-nacifikacije kao ovde na Bijenalu, čuje se još jedino od Putinovog glasnogovornika Dmitrija Peskova.

Nordijski paviljon: Girjegumpi knjige skupi 

Postavka u zajedničkom paviljonu Švedske, Norveške i Finske posvećena je laponskoj manjini, narodu Lapa/Sami koji žive u tri spomenute države, i jednoj nespomenutoj, Rusiji.

Kustos Joar Nango (r. 1979), arhitekt, umetnik i muzičar, i sâm manjinskog porekla, vidi budućnost gradnje u „arhitekturi bez arhitekata“, svedenoj na šatore, životinjska krzna i ognjišta.

Njegova glavna metafora je „girjegumpi“, ime za putujuće biblioteke po dalekom severu, koje vuku irvasi i donose egalitarnu reč u nehijerarhijska društva, dok se ona greju oko vatre nakon dnevne borbe sa nemilosrdnom klimom.

De-kolonizatori, de-fašistozatori, de-kanonizatori

Na kraju, jesu li oni koji nas oslobađaju od istorije i istorijskog sećanja na „vrednosti“ kakve god nekad bile, osloboditelji ili samo novi porobljivači? Bojeći se odgovora na to pitanje, klasicisti i modernisti, nekad sukobljeni, postali su saveznici u borbi protiv zajedničkog neprijatelja – irelevantnosti, zaborava, detronizacije istorijskog nasleđa i profesionalnog kanona.

Venecijanski Đardini su pravo mesto za simboličke bitke. To nije samo specifična tačka na mapi, već transnacionalni diplomatski limb, ekstrateritorijalno naselje skupih kulisa-imobilija, liminalni prostor iz Fukoove „heterotopije“, ili ono što Mark Ože zove „non-place“ – ne-mesto.

Paviljon u Veneciji nema cenu. Ko ga nema, žudi da ga kupi. Ko ga ima, diktira trendove, propagira po volji. Ko ga proda, propala je država. Nije potrebna Sankofa da se to shvati.