Kad sam video ovaj snimak na društvenim mrežama, učinilo mi se da se učenici Tehničke škole u Trsteniku igraju na velikom odmoru. Učenica glumi nastavnicu, a učenici joj izmiču stolicu. A sve to rade da bi taj tvit objavili na društvenim mrežama, i pobrali neke lajkove.
Kao starom ironičaru, to mi se učinilo zanimljivom simulacijom antivaspitnog ponašanja, koje će realnost u našim školama i univerzitetima trgnuti iz idi-mi-dođi-mi otaljavanja radnih obaveza i nemešanja u svoj posao.
Čak sam, sa kakvim-takvim poverenjem u naš obrazovni sistem, predlagao da se osnuje jedna Bezobrazovna ustanova, u kojoj bi se naša preterano vaspitana i fina deca učila kako da prežive, i snađu se u sve težoj stvarnosti!
Ali, ne lezi vraže, pokazuje se da su tu nepristojnu igranku sa nastavnicom priredili raspojasani učenici, drogirani opijatima, ili osiljenošću i mržnjom prema njenom autoritetu ali i prema autoritetu Tehničke škole u Trsteniku, i najzad prema autoritetu Ministarstva prosvete Republike Srbije!
Po smehu koji prati ovaj amaterski video zapis, rekao bih da učesnici imaju autoritarne karaktere, želju da se nekome ili nečemu dodvore i dopadnu, da se umile nekoj vladajućoj Moći. Niko od tri pomenute, što ličnosti – što ustanove, nisu uspeli da im budu autoriteti, pa su se okrenuli Beslovesnim mrežama, Javnom mnjenju, Gomili, Rulji… A to je već stvar za stručnu popravku u „Lazi Lazareviću“.
Šta bi trebalo učiniti, sad kad je učinjeno ovo što smo videli? Trebalo bi, najzad, predložiti Vladi RS, a vlada RS po kratkom, najkraćem postupku, doneti i objaviti u Službenom glasniku Zakon po kome će učitelji, nastavniici, profesori dobiti status službenih lica.
Godinama se za to zalaže Unija sindikata prosvetnih radnika, i nikako da se to „pretvori“ (izraz mog pokojnog oca Mihaila!) Time bi se postiglo da svi ti učesnici u procesu obrazovanja i vaspitanja, a pod patronatom Ministarstva, „prođu kroz sistem usavršavanja, da im se pomogne da steknu „alate“ kojima mogu da nauče da upravaju odeljenjem“, kako predlaže psiholog Biljana Lajović.
Mogao bih satima pričati, a i pričao sam, kako je osamnestogodišnja učiteljica Milica Vođević stekla, i zadržala do kraja, simpatije svojih đaka u Ljubišu… Kako je reagovala kada je moj otac, sudija za prekršaje u Ljubišu, otkrio da ja sa dvojicom drugara spremam ubistvo njenog momka. Kako mi je pomogla da nastavim da pišem pesme, ali ne one „bezobrazne“, nego prave, pa kako je sa nama pravila pozorišnu predstavu „Deda unuk i petogodišnji plan“ po tekstu Branka Ćopića… Bila je mlada, vedra, lepa, pa je ta njena vedrina i lepota prelazila na nas, njene đake!
Igrala se sa nama, baš kao da je naša drugarica, što ona u suštini i jeste bila. Imala je poverenja u nas, kao i mi – u njene savete i ponašanje. Plakali smo i mi i ona kad smo se rastajali! Razmišljam: ona je verovala u sebe prvo, i to je, takođe, prenosila na nas. Da verujemo u sebe!
Učitelj i nastavnik, profesor i vaspitač, službena lica Republike Srbije, imali bi nešto veće plate od ministara! I to bi narod znao! I pozdravljao ovacijama! Sve drugo je, blago rečeno, mlaćenje prazne slame!
Ljubivoje Ršumović
Izvor: Nova S
