Ако су друге бивше југословенске републике и одбациле наслеђе НОБ, Србија не би смела.
Далековиднији међу коментаторима ту су тенденцију уочили одавно, неки још и у време прве славе Спилберговог филма „Спасавање редова Рајана“. Тенденција о којој је овде реч је тенденција ревизије Другог светског рата у смислу умањивања и ниподаштавања улоге Совјетског Савеза у сламању Трећег рајха, односно у хиперболизацији и пренаглашавању улога Велике Британије и Америке. До наших страна те су „полемике“ дошле понајпре кроз форму неких симболичких избора: Да ли треба да славимо „Дан победе“ или „Дан Европе“, односно, да ли дотични свечани дан, шта год да комеморише, пада у осми или девети по реду мајски датум?
Историчари знају да су снаге Трећег рајха више од недељу дана после Хитлерове смрти заправо два пута потписале безусловну капитулацију уз присуство савезничких делегација. Најпре је још седмог маја, генерал Јодл у Ремсу, у Француској, пред генералима Суслопаровом (СССР), Волтером Беделом Смитом (САД) и Франсоа Севеом (Француска) потписао беузусловну капитулацију са ступањем на снагу сутрадан, односно осмог маја у 23 сата и минут.
На Стаљиново инсистирање, а пре него сат сутрадан откуца наведених 23:01 требало је направити нови документ о предаји. Тај документ ће у Берлину да потпише генерал Кајтел, и то пред маршалом Артуром Тедером (Велика Британија), генералом Карлом Шпацом (САД) те легендарним маршалом Жуковом (SSSR). Оба „папира“ о капитулацији ступила су на снагу у истом тренутку, но због временске разлике у Москви је, као уосталом и у Румунији, Бугарској, Грчкој итд, то већ био девети мај.
Била једном једна земља
Писао је о томе ових дана врло компетентно, а опет проходно, хрватски историчар Хрвоје Класић, а у том његовом тексту стоји и ово: „Унаточ свим овим техничким заврзламама пуно је битније да су Нијемци испоштовали оно што су потписали“.
Таква процена се вероватно широм Европе понавља у разним уџбеницима и сличним историјским прегледима, али она није сасвим тачна. Нису, наиме, Немци баш до краја испоштовали оно што су потписали, односно, нису уочи поноћи по средњоевропском времену између осмог и деветог маја баш свуда у Европи безусловно одбацили оружје.
Нису се више борили против америчке и британске војске, нису се више борили против Црвене армије, али и даље су се врло жестоко борили против југословенске Народноослободилачке војске, повлачећи се испред ње са жељом да се предају Британцима.
Они који су пре последње деценије 20. века ишли у школу у СФРЈ памте да смо ми свој, југословенски, Дан победе обележавали 15. маја, на датум кад су на простору Југославије окончане завршне операције за ослобођење Југославије, односно борбе против Немаца и, како се то уобичавало говорити, домаћих издајника.
Мирослав Лазански је још пре тринаест година писао: „Била једном једна земља која се звала Југославија. Била је то држава средње величине у Европи, по површини већа од Велике Британије све са Северном Ирском и већа од Немачке пре уједињења. Имала је национални доходак по глави становника од око 3.000 немачких марака и друштвени бруто производ од 77 милијарди долара, као рецимо Пакистан од 130 милиона становника. Та је Југославија самостално производила подморнице као једна од 11 држава у свету које то могу. Имала је своју војну мисију у Берлину са једним пуковником, два мајора и седам војника. Где си служио војни рок у ЈНА? У Берлину, пријатељу. Имала је најбољи бели кошаркашки тим свих времена.“
Седам дана дуже
У истом тексту он пише: „За Русе и Србе Други светски рат је почео 1941, за Пољаке и Британце 1939. године. За све у Европи тај рат завршен је 9. маја 1945. године, за нас у оној Југославији рат је завршен тек 15. маја 1945. Увек смо истицали да смо ратовали седам дана дуже. То се данас у Србији заборавља. Зашто? Зашто игноришемо тај датум? То сигурно није услов за улазак у ЕУ? Да прилагодимо наше историјске датуме европским? Можда и чињенице?“
Био је Лазански сасвим у праву. Ако су друге бивше југословенске републике и одбациле НОБ наслеђе, Србија не би смела.
Потпуковник Стево Деура се деценијама после краја рата присећао како је у поподневним часовима деветог маја, након што су партизани из Десете дивизије већ славили вест о потписаној немачкој капитулацији, немачка 373. „Тигар“ дивизија жестоко напала партизане. Он преноси речи тадашњег обавештајца Симе Рајића који својим друговима док славе доноси вест о нападу Немаца на оближње партизанске положаје: „Ранише нам храброг пушкомитраљесца Стојана Дамјановића и још неке другове.“ Кад је чуо те речи, Мирко Гаврић, сав бесан, почиње да пуца по непријатељу. Партизанска 10. дивизија се целе ноћи између деветог и десетог маја крваво борила против 373. немачке дивизије која се покушавала пробити према северу.
Ко не памти, изнова проживљава
Тек сутрадан, десетог маја, безусловну капитулацију 373. дивизије, пред Вељком Стојаковићем и Радетом Бркићем, потписује немачки генерал-мајор Ханс Јоаким Рафештајн.
На неким другим потезима, против неких других јединица, борбе су трајале још пет дана, али и само ова епизода је довољна да у српској култури сећања остане успомена на чињеницу да ни два чина безусловне капитулације пред Американцима, Британцима, Совјетима и (Де Головим) Французима, нису за нас овде означиле крај борбе против окупатора.
Кад те други ослободе, пристајеш и да славиш дан који тај други изабере. Кад се ослободиш сам, ред је да памтиш дан кад си се ослободио. Иначе, како песник рече, Тко не памти, изнова проживљава.
Мухарем Баздуљ
Извор: РТ Балкан
