Процењујем да старо, минуло Цетиње треба да остане у успоменама. јер успомене представљају заједничко богаство. Драгоцјене су због чега их треба брижљиво чувати и посезати за њима у изузетним приликама. Наша садашњост диктира друге приоритете
Град озрачен звучном околином а опет затворени град, град романескни. Прво искуство из младости: провинција као призор, Историја као мирис, буржоазија као дискурс.
На овај начин Ролан Барт описује градић Бајона који се налази у јужној Француској, близу границе са Шпанијом унутар вјечно бунтовне Баскије. Учинио ми се прикладним за почетак приче о Цетињу. У наведеном цитату ријеч буржоазија замењујем ријечју господа.
Вјерујем да би се најстарије генерације Цетињана пронашле у оваквом приказу Цетиње. Поштујући у првом реду њихова осјећања цијеним да је старом Цетињу боље да остане у носталгичним успоменама. Успомене представљају заједничко богаство. Драгоцјене су због чега их треба брижљиво чувати и не посезати за њима осим у изузетним, повољним околностима. Наша садашњост и неоптимистичне околности диктирају другачији приступ. ЦЕТИЊЕ ДАНАС је постало примарно питање. ЦЕТИЊЕ ДАНАС је тешко питање и за Цетиње и за Црну Гору. На њега није лако понудити адекватан и безболан одговор.
Као особа која је одрастала на Цетињу до краја свог школовања и по многобројним везама од породичних и емотивних до оданих, комшијских, другарских и пријатељских остала блиско повезана са Цетињем, у овом кратком осврту, трудећи се да не повриједим ничија осјећања, слободно и одговорно се одазивам позиву “Журнала” да нешто напишем о Цетињу.
Уколико градови личе на људе, односно уколико људи обликују градове својим ђелима, духом, културом, карактером, животом и међуодносима онда се не само ја већ сви ми заједно можемо сјетити ситуација у којима се човјек нађе на животној прекретници, доживи трауму, слом, шок, фобију која му промијени понашање и начин живота. У таквим приликама касно је и бескорисно призивати у помоћ психоанализу, социологију, правити културолошке анализе. Много је важније, умјесто размишљања о узроку, сагледати последицу. Уколико се тај човјек ослободио неке тегобе, уколико је у осами и отуђености пронашао свој мир и унутрашње задовољство, онда се све добро завршило. Оно што се на Цетињу дешава последњих деценија не излази на добро, не обећава решење проблема, нити иде ка достојанственом и мирољубивом крају. Цетињски догађаји нам недвосмислено саопштавају да промијењено Цетиње није пронашло ни свој мир, ни свој спокој, нити је ишта слично томе обезбиједило својим људима и људима у своме окружењу.
Цетиње се предуго налази у превирањима и бурним сукобима како унутар себе, због одраза своје историјске прошлости, тако и са другима због мимоилажења у погледу на стварност. Град Цетиње се из ко зна којих разлога на инцидентан начин отуђио од својих објективних могућности и реалног времена. Тиме је нанио штету у првом реду себи као граду а затим и свим својим поштоваоцима који су Цетињу на позитиван и романтичан начин дуго времена били окренути и са задовољством му прилазили.
ЦЕТИЊЕ ДАНАС у људима буди сасвим другачије, углавном негативне, асоцијације, противне онима које су одавале слике Цетиња до осамдесетих година прошлог вијека. До тог времена могло би се рећи да је Цетиње тежило просперитету, да је држало до високог образовања, пристојности, веселости, духовитости и добродошлице свима без разлике. Људи су долазили у срдачно и сусретљиво мјесто које нимало није било оптерећено ониме што се данас назива историјом и политиком.
ЦЕТИЊЕ ДАНАС је запоставило те своје традиције и инспиративне природне потенцијале. Изгубило је исконски дух културног наслеђа, опростило се од преданог рада као животног смисла и егзистенцијалне нужности.
ЦЕТИЊЕ ДАНАС се неодговорно однијело и према културним, образовним, труистичким садржајима које му је развој Црне Горе подарио. На груб начин је пресјекло континуитет духовних и урбаних прегнућа из своје прошлости. Цетиње као град је обесмислило значај толеранције, повјерења, хармоничног живота, уважавања саговорника, његовог избора и личног достојанства тако неопходног житељима малих средина.
Град Цетиње ваља подсјетити да се огријешио и о вишеструке дужности, обавезе, норме и процедуре које му је намијенио Устав Црне Горе проглашавајући га престоницом државе. Цетиње је као што знамо легитимни и легални престони град Црне Горе што га обавезује да држи раширене руке, према свим становницима Црне Горе, да буде срдачан и отворен превасходно за све грађане Црне Горе, али и за све своје посјетиоце, без обзира одакле долазили, којим наречјем говорили, којим партијама припадали и до којих симбола држали.
Запитајмо се зашто Цетиње то не ради или боље рећи због чега Цетиње ради ствари супротне томе. Најједноставнији одговор би био: Цетиње је преокупирано нарцисоидним доживљајима сопственог значаја у националној историји и политици. Због тих доживљаја Цетиње не само да не указује добродошлицу својим посјетиоцима и званицама већ им и пријети, напада их и упозорава да због одређених политичких опредјељења и изјава личне природе не смију крочити на Цетиње јер не заслужују да буду на Цетињу. На што би личили градови у којима би се у долазило, боравило, живјело, насељавало или исељавало по некаквим заслугама. На основу чега би се те заслуге процењивале? Ко би их вагао? Чиме би се руководило у сортирању и селектовању оних који одају одређене степене почасти и поштовања према граду Цетињу.
Црној Гори су још у свјежем сјећању пријетње и недавни физички напади на младог политичара Јакова Милатовића који је током предсједничке кампање покушао представити своју политичку платформу о Црној Гори. Гдје је било природније и логичније да то уради, не само он већ сваки предсједнички кандидат, ако не на Цетињу, престоници Црне Горе. Цетиње није мислило тако. Једне је прогласило обожаваним кандидатима друге је окаректерисало као непријатељске и злонамјерне цандидате прије него их је и саслушало.
Предсједничког кандидата од кога се покушало територијално оградити Цетиње је сврстало у групу непожељних и злонамјерних особа. У међувремену тај кандидат је постао предсједник Црне Горе. Цетиње се с тиме није могло помирити.
Иако је послије завршетка избора званично Цетиње без икаквих сметњи искористило политичко право и ничим сускраћено поручило новом предсједнику Црне Горе да он није њихов предсједник ствари се на томе нијесу завршиле. Цетиње је наставило пањакње Милатовића. Није схватило да не придоноси ничему новом. Нема ништа необично у негирању новог предсједника. Такве појаве су присутне и у другим срединама. Антипатије и нетрпељивости према званичницима испољавају становници градова у разним европским државама, додуше на ненасилан начин. Са Цетињем није тако. Цетиње је наставило окршај са новим предсједником и послије завршених избора. Зашто?
Можда нам одговор може дати савремена историја Цетиња. Подсјетимо се да се током претходних 30 година на Цетињу насилно, физички и вербално, насртало на малтене све предсједнике и премијере Црне Горе, изузев на једног омиљеног. Однос Цетиња са тим омиљеним предсједником је ствар Цетиња. Међутим није згорега подсјетити Цетиње да је тај омиљени предсједник док је Цетињу највише ласкао, Цетињу истовремено наносио немјерљиве штете у економији. Омиљени предсједник је одбацивао политичку толеранцију, културно опхођење, поштовање различитог опредјељења, газио све оне друштвене врлине које је Цетиње у одређеној мјери традиционално његовало. Зашто Цетиње издваја, слави и по свим питањима амнестира предсједника који је дјеловао контра интересима Цетиња. Зашто подржава и велича оне људе који су обезвриједили позитивне примјере на којима су се младе генерације цетињана васпитавале и школовале? Може ли Цетиње данас као стари историјски град пребољети и превазиђи политичке промјене макар у смислу признавања већинске воље црногорских грађана и уважити реалност демократских избора на којима је омиљени предсједник убједљиво поражен?
Ранко Рајковић
