У вријеме опште апостасије, када се због гријехова наших непоменик острвио на Кијево-печорску лавру, а ништа мање и на патријаршијску Пећку лавру, сјећам се великог гусларског барда Радована Бећировића, који је, стицајем околности, више него било које путовање, мени указао на смисао духовног цјеливања светих, староставних, царских лаври, православних. Ваљда је увијек тако, сјећајући се других, опомињемо себе.
Пише: АЛЕКСАНДАР ЖИВКОВИЋ
Било је љето 1985. године када ме је отац одвео на упознавање са великим гусларом. Већ на капији, узорно сложне, куће Бећировића у Никшићу, стајао је изливени крст, који се могао видјети и као симбол отпора атеизованој Црној Гори, али је био заправо, оно што треба да буде – улаз у богомољу.
Центар тог дома-храма била је соба у којој је старац, обучен „вас у црногорско“, примао госте. И оно што је мени одмах привукло пажњу, било је то што на зидовима собе, од пода до плафона, није било гусала, нити фотографија гусларских вечери, ниједан Радованов портрет, није било ни породичних фотографија. На зидовима су стајале урамљене грамате, ходочаснику Бећировићу, светих српских и других царских лаври: Студенице, Хиландара и осталих светогорских лаври, Пећаршије, Мораче, Грачанице, Високих Дечана, Крушедола.
Знао сам да гуслари могу бити изузетно сујетни (и баста им!), али ако ју је раније и имао, Радован Бећировић био је већ у том степену духовне узвишености и тјелесне малаксалости (још је био снажних утисака са освећења темеља Спомен Храма Светог Саве, 10. маја те године, које га је необично усхитило, али и прилично, већ болесног, заморило) да је био лишен сваке „сујете житељске“. Истовремено и благо и оштро одби, иначе, мислим, исправан, комплимент мог оца да је већи пјесник од Матије Бећковића.
Онда почеше он и отац да причају „о пропасти и о Црној Гори“, Бећировић заврши разговор реченицом: „Видите, професоре, ко на врх брда стоји, нема куд но низбрдо.“
Задивљен овом дефинцијом српскога удеса у 20. вијеку, осмелих се да питам најпаметнијег старца црногорског, који се мени пред очима појављивао, за разлику од других мудрих црногорских стараца тог времена, и као духовни старац, за грамате на зидовима собе. Њему очи засијаше и поче да лагано говори о својим манастирским ходочашћима. Било је потпуно јасно да је он, иако је живот посветио гуслама и епској поезији, био дубоко свјестан да та његова служба служи и извире из једне духовно претежније службе.
Нијесмо га дуго задржавали, поштујући његове здравствене тегобе о којима је говорио кратко, помало стидно, али с пуном свијешћу на који га пут оне воде.
Растасмо се.
Често сам га у разговорима с пријатељима цитирао, али никада нијесам говорио о његовим граматама из царских лаври, православних.
Сада те грамате на видјело износим, да нас и заточник лаври опкољених, Радован Бећировић, оправда пред Богом.
