„Kada gledate Superboul zapamtite: uprkos svoj pompi, vatrometu reklamama, spektaklu koji se održava na poluvremenu i samoj utakmici, ova liga je još uvek uprljana upornim rasizmom koji čak ni zvaničnici lige ne uspevaju da objasne”, napisao je Džesi Džekson. Skoro sedam godina od klečanja Kolina Kapernika i 54 godine od kada je Marlin Brisko istrčao na teren kao prvi Afroamerikanac kvoterbek u istoriji NFL-a, u velikom finalu sudarila su se dva tamnoputa kvoterbeka – Patrik Mahomes i Džejlen Hurts. Za optimiste ova činjenica predstavlja dokaz da je ova profesionalna liga dramatično napredovala poslednjih godina. Za pesimiste, dvoboj ovih igrača dokaz je da broj pobeda teško može da se predstavi kao pobeda nad rasizmom, te da jedna utakmica teško može da ispravi nepravde u zemlji koja sebe vidi kroz prizmu kantri muzike i pite od jabuka.
Piše: RADE MAROEVIĆ
Daleke 1987. godine u gradiću Ebensburg, u okrugu Kambrija na zapadu Pensilvanije, gde sam tada igrao košarku na univerzitetu, ušavši u kuću svog prijatelja i saigrača zatekao sam sledeći prizor.
U zamračenoj sobi tek se nazirala silueta čoveka koji je zavaljen u fotelju gledao prenos utakmice američkog fudbala. Jedinu svetlost u prostoriju unosio je odsjaj televizora, koji je otkrivao muškarca odevenog u sivomaslinastu uniformu majora kopnene vojske oružanih snaga SAD. Kada smo, mladalački bučno, otvorili ulazna vrata, nije se ni osvrnuo. Gotovo hipnotisano je gledao u ekran. Ni jednim gestom nije pokazao da je primetio da smo ušli u kuću.
„To mi je otac… Gleda fudbal, jer je to jedini sport u kojem može da održi iluziju da su svi igrači belci”, objasnio mi je njegov sin.
Čak i tada iluziju o američkom fudbalu kao čisto belom sportu bilo je teško održati. Iako je slika teško oklopljenih igrača na televizorima bila nekako mutna i malo mrljava, bilo je praktično nemoguće zamisliti na koju je foru ovaj čovek na terenu uspevao da vidi sve belce. U košarci je, pak sve bilo jasno. Zbog toga, valjda, nikada nije gledao ni jednu utakmicu koju je odigrao njegov sin.
Rasno pitanje u američkom fudbalu
Rasno pitanje u najameričkijem od svih sportova goruća je sportska tema još od početka tridesetih godina, kada su crni igrači na misteriozan način precrtani iz sastava timova, da bi se jednako tiho ponovo pojavili tek posle Drugog svetskog rata.
U ranim danima američke profesionalne fudbalske lige, tokom dvadesetih godina prošlog veka, bejzbol je bio omiljeni sport u SAD. Ljudi su gledali boks i moto trke, a na fudbal, osim u retkim mestima poput En Arbura ili Saut Benda, sedišta univerziteta Mičigen i Notr dejm, niko nije ni obraćao pažnju.
Na samom početku, profesionalna liga američkog fudbala je bez većih problema prihvatala crne igrače, mahom jer niko drugi nije ni želeo da igra. Stvari su se naglo promenile 1933. godine kada ih je liga, tajno, zabranila.
U decenijama koje su sledile, naširoko slavljeni vlasnici velikih timova, poput Džordža Halasa iz Čikaga, Tima Mare iz Njujorka, Arta Runija iz Pitsburga ili Teksa Šrama iz El-Eja nisu želeli da priznaju da su učestvovali u tajnom dogovoru kojim su crni igrači jednostavno precrtani iz ovog sporta. Nisu hteli da priznaju ni da je takav dogovor ikada postojao. Ali, nekako crnci su nestali iz timova.
„Fudbalski Maršalov plan“, kako su ovaj dogovor nazvali Amerikanci, bio je suštinski proizvod uma Džordža Prestona Maršala, vlasnika Vašington redskinsa, koji je ovu odluku, mnogo kasnije, pravdao željom da „zaštiti crne igrače od žestokih i smišljeno pogibeljnih startova belih igrača iz timova sa juga SAD“.
Brisanje Afroamerikanaca mu nije uzimano za zlo, pa je, kao legenda ovog sporta, uvršten u Kuću slavnih, iako su Redskinsi popisali ugovor sa prvim crnim igračem tek 1962. godine. Maršal je ostao zapamćen i po izjavi da će pustiti crnce u tim čim košarkaške legende Harlem globtrotersa u ekipu uzmu nekog belca.
Mnogo godina kasnije, vremena su se promenila pa su Redskinsi promenili ime u Komanderse, kako bi se izbeglo dalje omalovažavanje prvobitnih stanovnika Severne Amerike. Gotovo istovremeno, Maršalova statua uklonjena je sa postamenta ispred stadiona, a njegovo ime nestalo je sa spiska legendi kluba iz prestonice SAD.
Kada je 1969. godine umro, Fondaciji koja nosi ime ovog kluba u amanet je ostavio čuvenu rečenicu: „Ne smete da trošite novac ni za jedan projekat koji na bilo koji način promoviše ili ohrabruje rasnu integraciju“.
Osveta Daga Vilijamsa
Nepunih dvadeset godina od Maršalove smrti, Redskinsi su odneli pobedu na Superboulu predvođeni Dagom Vilijamsom, prvim crnim kvoterbekom koji je vodio tim do titule šampiona NFL lige.
Na poslednjem, 57. Superboulu istorija američkog fudbala je dobila novo poglavlje, jer su oba kvoterbeka, Patrik Mahomes i Džulijen Herts – Afroamerikanci. Po prvi put u istoriji najveće utakmice u ovoj igri, i to u trenutku kada je čitava liga na meti ozbiljnih kritika da je ustrojena i vođena poput plantaža pamuka na kojima su nekada radili crni robovi, pre svega jer su vlasnici sva 32 kluba belci, iako Afroamerikanci čine više od 70 odsto igračkog kadra.
_486x740 "57. Superboul na stadionu u Glendejlu, Arizona, 12. februar 2023. (57. Superboul na stadionu u Glendejlu, Arizona, 12. februar 2023. / )")
Plantaža pamuka možda deluje kao preterano žestoka analogija, sve dok se u obzir ne uzme činjenica da je pre desetak godina 4.500 bivših igrača ove lige tužilo NFL zbog neuroloških problema koji su posledica povreda pretrpljenih tokom profesionalne karijere. Lekari upozoravaju da oštećenja mozga ima bar trećina momaka koji istrče na terene NFL-a.
Posle silnih peripetija i pokušaja lige i vlasnika da nekako zataškaju nalaze lekara Beneta Omalua o „hroničnoj traumatskoj encefalopatiji kod igrača NFL-a“ iz 2005. godine, zvaničnici lige su deceniju kasnije pred Kongresom potvrdili da „sada veruju da postoji veza“ između fudbala i ove bolesti.
Vera u ovu vezu ipak nije sprečila vlasnike timova da konačnu presudu prepuste Vrhovnom sudu SAD, koji je, pak, odbio da sasluša argumente čelnika NFL-a. Nakon toga je za nadoknade, preglede, lečenje Parkinsonove i Alchajmerove bolesti, kao i ostalih neuroloških problema sa kojima su se suočavali bivši igrači, određena suma od milijardu dolara.
Pobeda igrača nad sistemom, kako su odluku o nadoknadi nazvali sportski analitičari, istovremeno je u prvi plan izbacila navode o novom talasu rasizma, jer su testovi na osnovu kojih su kompenzacije bile isplaćivane, navodno, bile raličite za belce i crnce.
Odmah zatim nekolicina bivših igrača je podnela dodatnu tužbu protiv lige jer je sistem ocenjivanja kongitivnih sposobnosti, neophodan za dobijanje kompenzacije, bio zasnovan na tezi da su Afroamerikanci imali slabije mentalne sposobnosti. Suštinski, sistem je bio formulisan tako da su, u slučaju da crni i beli igrač imaju jednake rezultate testiranja, belci bili više oštećeni, jer su, pežorativno rečeno, u ligu ulazili kao pametniji.
Tužba i nalazi istrage dodatno su šokirali Ameriku, ponajviše zbog činjenice da je liga pristala na tezu da razlike između tela Afroamerikanaca i belaca ne samo da postoje, već su i merljive. Od ove prakse NFL je odustao tek posle serije tužbi i peticije koju je potpisalo 50.000 ljudi.
Rušenje Maunt Rašmora američkog fudbala
Temelje ovakve „nauke“ postavio je jedan od očeva američke nacije Tomas Džeferson, koji je svojevremeno „otkrio“ razlike u funkcionisanju disajnog trakta kod crnih robova i belaca. Džeferson, čija slika krasi novčanicu od dva dolara, zastupao je tezu da robovi imaju po pravilu manji kapacitet pluća od belih vlasnika, a nekoliko vekova kasnije recidivi ovog istraživanja su i dalje vidljivi, jer u nekim delovima Amerike postoje različite formule za merenje kapaciteta pluća belaca i crnaca, odnosno „rasna korekcija rezultata spirometara“.
U međuvremenu, idealizovana slika o Tomasu Džefersonu malo je izbledela, pa je njegova statua izbačena iz njujorške većnice, dok već više od dve godine, manjim ili većim intenzitetom, traje rasprava o budućnosti gigantske biste jednog od autora Deklaracije o nezavisnosti na Maunt Rašmoru.
Autor rečenice na kojoj je dugo, dugo bila zasnovana američka politika – „drvo slobode, s vremena na vreme, mora biti zaliveno krvlju patriota i tirana“ – u međuvremenu je degradiran u „robovlasnika čija slavljenje predstavlja uvredu za sve Amerikance“.
Takođe, 1999. godine prihvaćena je metodologija za procenu rada bubrega prema kojoj crnci, u proseku, imaju veću mišićnu masu, pa im samim tim ovaj organ bolje radi nego belcima. Posle silnih reakcija poznatih nefrologa, početne postavke ovog istraživanja odbačene su kao besmislene, ali je ovaj test u nekih delovima SAD i dalje u upotrebi. Problemi su, povremeno, izbijali i tokom pandemije koronavirusa jer su beli i crni pacijenti dobijali različite terapije, pa je i broj smrtnih slučajeva u ove dve grupe bio drugačiji.
Patnja i smrt ugrađeni u temelje SAD
Borci za prava Afroamerikanaca smatraju da nije slučajno što gledaoci svake nedelje, tokom sezone NFL-a, bez mučnine gledaju kako se sportisti međusobno „ubijaju” ne bi li se dokopali jajaste lopte, tvrdeći da su „patnja i smrt crnaca” ugrađena u temelje Sjedinjenih Američkih Država.
Razlog zbog kojeg pristaju da igraju je prilično jednostavan – njihove fizičke predispozicije predstavljaju jedini način da pobegnu iz čemernih okruženja i nedostatka prilika za uspeh u sredinama u kojima odrastaju. Poruka koju takav fudbal daje dečacima, bez obzira na rasu ili socijalni status, jeste da imaju neku vrednost ne zbog snage uma ili karaktera, već pre svega zbog fizičkih predispozicija.
Navode i primer Bafala i tima iz tog grada, Bilsa. Prosečna plata u tom gradu ne prelazi 24.000 dolara godišnje, pa ljudi tom gradu nemaju puno izbora nego da navijaju za lokalni i poslednjih godina izvanredni tim. „Bils mafija“, kako u Americi zovu navijače tog tima, predstavlja reakciju ljudi na činjenicu da 24 odsto građana Bafala živi na samoj granici siromaštva, pa stanje u društvu projektuju kroz fudbal, kao što se to decenijama dešava širom Evrope u sasvim drugom sportu istog imena.
Iako je prilično jasno šta navijače privlači ovom sportu, Amerikanci poslednjih godina sve češće postavljaju pitanje zbog čega mladi ljudi pristaju da, po cenu zdravlja i neretko života, učestvuju u ovom cirkusu vrednom na desetine milijardi dolara.
Čitav sistem na kojem je zasnovan NFL ukratko čini skupljanje mladih dečaka iz najsiromašnijih delova SAD i eksploatacija njihovih fizičkih sposobnosti, što ukratko predstavlja modernu verziju nekadašnjih plantaža pamuka na jugu SAD, tvrdi Brajan Flores, nekadašnji trener Majamija, koji je protiv te franšize podneo tužbu smatrajući da je njegov otkaz posle prilično uspešne sezone bio „rasno motivisan“.
Siromašni, gladni i očajni
„Volim igrače koji su siromašni, gladni i očajni”, jedan je od najupotrebljavanijih opisa procesa regrutacije mladih igrača američkog fudbala, koji se pripisuje bivšem skautu Čikago bersa.
U raspravu o modernom ropstvu i segregaciji, nedavno se uključio i sveštenik i aktivista za ljudska prava Džesi Džekson koji tvrdi da beli vlasnici iskorištavaju crne igrače, kojima su dozvolili da nastupaju u tom sportu samo iz razloga što bi bez njih čitava operacija bila dosadna i neprofitabilna.
Kada su Afroamerikancima, konačno, dozvolili da igraju, prošle su decenije pre nego što je neki crnac mogao da postane kvoterbek, dok je i danas retkost da treneri budu Afroamerikanci. Trenutno, svega tri glavna trenera u NFL su crnci.
„Postoje dvostruki standardi i to može svako da vidi… Dundži je otpušten u Tampi posle uspešne sezone, Vilks je dobio otkaz posle svega jedne sezone u Arizoni, Kaldvel posle dobre sezone u Detroitu. Za obojene ljude jednostavno važe drugačija pravila“, rekao je Troj Vinsent, šef fudbalskih operacija u NFL.
Dokazi za tvrdnje o rasizmu je relativno lako pronaći. I sama liga je 2019. godine naručila analizu koja je pokazala da crni treneri imaju dramatično manje šanse nego belci da dobiju drugu šansu.
Od njih se, poput Džekija Robinsona, prvog crnog profesionalnog sportiste u istoriji SAD, „očekuju čuda“. Ukoliko ne uspeju da učine tako nešto, jednostavno budu prepušteni zaboravu. Izuzetak predstavlja samo trener Pitsburga Majk Tomlin, čija pozicija nije prečesto dovođena u pitanje, mahom i zbog činjenice da je jedan od najuspešnijih trenera u američkom profesionalnom fudbalu.
Pre dve godine, pod pritiskom, mesto trenera Las vegas rejdersa morao je da napusti Džon Gruden, zbog serije mejlova u kojima je rasističkim opisima degradirao Demorisa Smita, prvog čoveka sindikata igrača NFL-a.
Suočena s odijumom javnosti, NFL je doneo „Pravilo Runi“, prema kojem timovi u izboru trenera ili koordinatora obavezno u obzir moraju da uzmu i kandidate iz manjinskih grupa. To, po mnogo čemu kontroverzno pravilo, postalo je u međuvremenu šarada jer su razgovori sa afroameričkim kandidatima vođeni i nakon što su poslovi već nuđeni belim trenerima. Flores je tako otišao na razgovor sa Njujork džajantsima da bi nešto kasnije saznao da je posao unapred ponuđen belcu.
Tužbu koju je podneo protiv Dolfinsa i lige opisao je rečima: „Ovo je značajnije od trenerskog posla i važnije od fudbala.“
Humana porodica ispunjena ljubavlju
Kritičari rasnih odnosa u NFL navode i slučaj odbrambenog igrača Bafalo bilsa Damara Hamlina, koji je početkom sezone doživeo srčani udar na utakmici protiv Sinsinatija. Hamlin, koji je na veliku sreću svih poštovalaca ovog sporta preživeo i polako se oporavlja, na terenu se našao samo jer je prva opcija ovog tima, Majka Hajd zbog povrede vratih pršljenova ranije okončao sezonu.
Da stvar bude složenija, Hamlin je ove sezone trebalo da dobije 825.000 dolara, uz klauzulu da mu u slučaju povrede bude isplaćeno bezmalo upola manje novca. Talas solidarnosti koji je pratio njegovu nesreću prosto je naterao Bilse i sindikat igrača na dogovor prema kojem mu je ugovor isplaćen u celosti, što je malo popularnom komesaru lige Rodžeru Gudelu dalo povod da likuje na društvenim mrežama, gde je napisao: „Ovo je dokaz da su svi vezani za fudbal jedna porodica, humana, ispunjena ljubavlju i otporna”.
Porodica i ljubav svakako nisu pratili karijeru Kolina Kapernika, nekadašnjeg kvoterbeka San Franciska, koji je 2016. godine kleknuo u znak protesta zbog brutalnosti policije prema Afroamerikancima, što ga je, na koncu, koštalo karijere i oštrih kritika niza političara, uključujući i tadašnjeg predsednika Donalda Trampa.
Borci za prava Afroamerikanaca, pak, tvrde da Kapernika nisu zamrzeli isključivo jer je kleknuo tokom intoniranja himne, već što je bio crnac koji je klečeći ustao protiv rasnih podela. I to na način na koji je, nekoliko decenija ranije sedeći, protiv segregacije učinila Roza Parks i postala simbol pokreta za građanska prava u SAD.
„Kada gledate Superboul zapamtite: uprkos svoj pompi, vatrometu reklamama, spektaklu koji se održava na poluvremenu i samoj utakmici, ova liga je još uvek uprljana upornim rasizmom koji čak ni zvaničnici lige ne uspevaju da objasne”, napisao je Džekson.
Skoro sedam godina od klečanja Kolina Kapernika i 54 godine od kada je Marlin Brisko istrčao na teren kao prvi Afroamerikanac kvoterbek u istoriji NFL-a, u velikom finalu sudarila su se dva tamnoputa kvoterbeka – Patrik Mahomes i Džejlen Hurts.
Za optimiste ova činjenica predstavlja dokaz da je ova profesionalna liga dramatično napredovala poslednjih godina. Za pesimiste, dvoboj ovih igrača dokaz je da broj pobeda teško može da se predstavi kao pobeda nad rasizmom, te da jedna utakmica teško može da ispravi nepravde u zemlji koja sebe vidi kroz prizmu kantri muzike i pite od jabuka.
Za osvajače Superboula, Kanzas siti čifse problemi tek počinju, jer potomci prvobitnih stanovnika SAD traže da „poglavice“ promene ime, logo i navijačke pokliče, tvrdeći da predstavljaju uvredu i pothranjuju rasne stereotipe.
