Iako još uvek deluje da je Dejan Savić srpskoj vaterpolo reprezentaciji neophodan koliko i voda u bazenu i kapice na glavama vaterpolista, moraće srpski vaterpolo dalje bez trenera koji je stvorio najdominantniji tim ikada, osvojio dvocifren broj medalja i u jednom periodu skoro pa obesmislio svako veliko vaterpolo nadmetanje od Tokija do Barselone i nazad.
Oni koji se potcenjivački odnose prema sportu koji se igra između dva gola u bazenu, često kažu da se vaterpolo igra i voli u svega tri do četiri zemlje u Evropi. Nisu u pravu – u prethodnih skoro deset godina izgledalo je često da se igra samo u jednoj.
Takav je utisak kada se pogleda spisak medalja koje je Dejan Savić osvojio sa reprezentacijom Srbije, od koje je napravio tim kojem je teško naći dostojnog protivnika.
Čovek koji je gotovo srastao sa klupom reprezentacije Srbije, njeno zaštitno lice, konstanta koja se ne menja, prva violina, autoritet i dobri duh, prepustio je kormilo malo pre obeležavanja desetogodišnjice boravka na funkciji selektora.
Savić je 28. decembra 2012. godine izabran za vršioca dužnosti, u trenutku kada je još uvek pekao neuspeh na Olimpijskim igrama u Londonu posle kojeg je Dejan Udovičić otišao sa mesta selektora.
Stigao je kao početnik, sa velikim igračkim, ali samo kratkim trenerskim iskustvom u Crvenoj zvezdi.
Posle sedmog mesta na Svetskom prvenstvu u Barseloni 2013. nije delovalo da će Savić postati kormilar nepobedive generacije srpskog vaterpola, ali je zlatom u Svetskoj ligi na početku mandata nagovestio da trenerski potencijal čuči u njemu i da je kadar da napravi velike stvari.
Već od Evropskog prvenstva u Budimpešti iduće godine počeo je uspon na vrh, na kojem će reprezentacija Srbije sa Savićem dugo ostati.
Kao da su vaterpolisti Srbije na Margit Sigetu, u hramu mađarskog vaterpola, igrali u čarobnom napitku u koji je kao mali upao Obeliks, a ne u vodi – usledila je nezapamćena dominacija.
Posle pobede nad Mađarima u sred Budimpešte, retko ko je još uvek sumnjao u Dejana Savića. Od tada, Savić je postao sinonim za vaterpolo reprezentaciju Srbije, najveća zvezda i zaštitni znak moćne reprezentacije, autoritet koji se ne preispituje.
Ređali su se pehari i pobede – na evropsku titulu iz Budimpešte, pridodata je svetska u Kazanju 2015. godine, osvojena je (jedna od mnogih) Svetska liga, kao i Svetski kup, a potvrda totalne dominacije bile su Olimpijske igre gre u Riju – razbijen je mit o „ukletom“ olimpijskom zlatu, koje je kasnije stiglo i iz Tokija, uz čuvenu pesmu i suze na konferenciji za medije u Beogradu.
Posle Budimpešte, osvojena su evropska zlata i 2016. u Beogradu i 2018. u Barseloni – šest godina niko u Evropi nije bio bolji od Srbije.
O Savićevom pobedničkom karakteru, kojim je uspešnije od bilo koga ranije „zarazio“ i reprezentaciju koju je vodio, možda najbolje govori činjenica da sa mesta selektora odlazi posle 16 osvojenih medalja, ali u svoj vitrini nema ni jednu jedinu srebrnu, pošto nikada nije izgubio finale na velikim turnirima.
Uveo je Savić Srbiju u 14 finala i isto toliko puta intonirana je na kraju utakmice himna „Bože pravde“. I kada je gubio u polufinalu, osvajao je bronzu. Samo ponekad, kobna su bila četvrtfinala, a ove godine u Splitu osmina finala protiv Francuske.
Jedno ili dva velika takmičenja svakako ne mogu baciti senku na kilograme zlata koje je Savić osvojio za srpski vaterpolo, a na nekim drugim ljudima je zadatak da smena generacija u bazenu i pored njega ne krene po zlu, i to u trenutku kada Srbija ima klupskog vicešampiona Evrope i najmanje dva tima u eliti naredne sezone.
Što se Savića tiče, spisak govori sam za sebe – dve uzastopne zlatne medalje na Olimpijskim igrama, zlato i bronza na Svetskom prvenstvu, tri vezana zlata na Evropskom prvenstvu, zlato i bronza na Svetskom kupu i šest zlatnih medalja u Svetskoj ligi, uz pobedu i na Mediteranskim igrama.
Izvor: RTS
