А можда се господин и не може описати. Господство се добрим делом и састоји у немању изразитих особина
Кад сам једном давно упитао Иву Андрића: „Како сте то Ви, полазећи и долазећи из најдоњег босанског караказана, успели да постанете такав господин?”, лецнуо сам се од сопственог питања. Било је у њему онога што се код младог човека тако често плахо меша, било је дрскости и комплимената. Андрић није подносио ни једно ни друго. Очекивао сам да ће се, по обичају, смркнути и затворити. Зачудо, само се осмехнуо и одговорио: „Нисте ви познавали Милана Ракића. Он је био господин!”
Кад год сам некоме покушавао да опишем то „нешто господско” у Андрићу, из мог описа није испадало ништа: све сама неубедљива и и овештала општа места. Сад ће ми, ето, велики зналац људи и карактера помоћи, он то мора умети. Запитао сам га да ми каже како је то Ракић био господин. И на моје не мало изненађење, и Андрић је казивао само уобичајености: о Ракићевој уздржаности, финоћи, неагресивности. Чак ни он није умео да опише Господина.
Испричао сам касније, уз реч, ту причицу Меши Селимовићу. Замислио се за тренутак, на свој познати начин узвио обрве, па рекао: „А можда се господин и не може описати. Господство се добрим делом и састоји у немању изразитих особина.”
Борислав Михајловић
Извор: Портрети, Нолит, 1988.
