A možda se gospodin i ne može opisati. Gospodstvo se dobrim delom i sastoji u nemanju izrazitih osobina
Kad sam jednom davno upitao Ivu Andrića: „Kako ste to Vi, polazeći i dolazeći iz najdonjeg bosanskog karakazana, uspeli da postanete takav gospodin?”, lecnuo sam se od sopstvenog pitanja. Bilo je u njemu onoga što se kod mladog čoveka tako često plaho meša, bilo je drskosti i komplimenata. Andrić nije podnosio ni jedno ni drugo. Očekivao sam da će se, po običaju, smrknuti i zatvoriti. Začudo, samo se osmehnuo i odgovorio: „Niste vi poznavali Milana Rakića. On je bio gospodin!”
Kad god sam nekome pokušavao da opišem to „nešto gospodsko” u Andriću, iz mog opisa nije ispadalo ništa: sve sama neubedljiva i i oveštala opšta mesta. Sad će mi, eto, veliki znalac ljudi i karaktera pomoći, on to mora umeti. Zapitao sam ga da mi kaže kako je to Rakić bio gospodin. I na moje ne malo iznenađenje, i Andrić je kazivao samo uobičajenosti: o Rakićevoj uzdržanosti, finoći, neagresivnosti. Čak ni on nije umeo da opiše Gospodina.
Ispričao sam kasnije, uz reč, tu pričicu Meši Selimoviću. Zamislio se za trenutak, na svoj poznati način uzvio obrve, pa rekao: „A možda se gospodin i ne može opisati. Gospodstvo se dobrim delom i sastoji u nemanju izrazitih osobina.”
Borislav Mihajlović
Izvor: Portreti, Nolit, 1988.
