Салман Ружди (75) опоравља се од бруталног напада у августу 2022. године у амфитеатру у Шатакви (Њујорк) пред разговор са читаоцима. Новинар и писац Дејвид Ремник имао је прилике да од тада више пута разговара са њим. Пулицером награђени новинар је као увод у интервју са Руждијем за Њујоркер написао изврстан профил аутора Сатанских стихова, Деце поноћи и још 19 романа и књига прича, а писац му је, између осталог, говорио о последицама напада, осећању захвалности свима који су му помогли и бринули се о њему, о повратку за писаћи сто, писању, животној филозофији након драматичних догађаја, ранијим делима, али и о управо објављеном роману Град победе.
Kада је Салман Ружди напунио 75 година, прошлог лета, сви разлози да поверује да је преживео претње убиством били су ту. Давно, на Дан светог Валентина, 1989. године врховни ирански вођа, ајатолах Рухолах Хомеини прогласио је Руждијев роман Сатански стихови бласфемијом и изрекао је фетву, уз наређење да се погубе аутор и “сви укључени у објављивање”. Ружди, становник Лондона, провео је наредну деценију у бекству и скривању под сталном полицијском заштитом. Али, након што се 2000. преселио у Њујорк, живео је слободно и, на сопствени захтев, без заштите. Одбио је да живи у креираној атмосфери сталног страха.
Било је, ипак, и времена када се стална претња указивала, и то не само кроз гестове безумника на интернету. Пре десет година, на редовном јесењем самиту светских лидера у Уједињеним нацијама, прикључио сам се сусрету мале групе извештача са Махмудом Алмадинеџадом, председником Ирана, и питао сам га да ли је вишемилионска награда коју је Иранска фондација расписала за Руждијеву главу поништена. Ахмадинеџад се насмејао, са примесом пакости. “Салман Ружди, где је он сад?”, рекао је. “Нема вести о њему. Је л’ у Сједињеним Државама? Ако јесте у Америци, онда то не би требало да објавите због његове сигурности”.
Већ следеће године Ахмадинеџад већ није био у председничкој палати, а ни у милости мула. Ружди је наставио да живи као слободан човек. Године су прошле. Писао је књигу за књигом, држао часове и предавања, путовао, сусретао се са читаоцима, оженио се, развео, постао незаобилазан у граду у ком је нашао дом. Ако би му икада била потребна анонимност, ставио би бејзбол капу.
Сећајући се својих првих месеци у Њујорку, Ружди ми је рекао: “Људи су се плашили да буду близу мене. Помислио сам: једини начин да томе станем у крај је да се понашам као да се не плашим. Морам да им покажем да немају чега да се плаше”. Једне ноћи је отишао на вечеру са Ендрјуом Вајлијем, својим агентом и пријатељем, у Nick & Tony, екстравагантни, упадљиви ресторан у Ист Хемптону. Сликар Ерик Фишл застао је крај њиховог стола и рекао: “Зар не би требало да се сад сви уплашимо и напустимо ресторан?” “Па, ја вечерам”, одговорио је Ружди, “а ви радите шта год хоћете”.
Фишлу није била намера да икога увреди, али повремено би се примећивале грубе поруге у написима у штампи о Руждијевом “неуморном присуству у ноћном животу Њујорка”, како је то Лора М. Холсон написала у Тајмсу. Неки људи мислили су да би требало да се постави много самозатајније, с обзиром на невољу у којој је. Да ли би Солжењицин излазио на сцену са Боном или целу ноћ играо на Мумби?
Што се Руждија тиче, повлачење и склањање значило би капитулацију. Он је друштвено биће и живеће онако како му се ћефне. Чак је покушао и да исмеје фетву. Пре шест година играо је сам себе у једној епизоди серије Без одушевљавања, молим (Curb Your Enthusiasm) у којој Лари Дејвид провоцира претње из Ирана због тога што исмева ајатолаха док промовише своју следећу представу Фетва! Мјузикл. Дејвид је престрављен, али га Руждијев лик уверава да живот под претњом погубљењем, иако уме да буде “страшан”, истовремено човека чини привлачнијим женама. “Ниси то баш ти, него фетва која кружи око тебе, она је попут секси праха шумских вилењака”, каже он.
Испоставило се да је Ружди био решен да сваким потезом у јавности покаже да не жели само да просто преживи, него и да цвета, и за писаћим столом и у граду. “Не постоји тако нешто попут апсолутне сигурности”, записао је у својим мемоарима у трећем лицу, Џозеф Антон, објављеним 2012. “Постоје само различити нивои несигурности. Требало је да научи да живи с тим”. Добро је разумео да његово уклањање с лица земље не би захтевало координисану акцију снага Исламске револуционарне гарде или Хезболаха; тај посао могао би лако да обави и поремећени самотњак. “Али почео сам да мислим да је то било јако давно и да је свет наставио даље”, рекао ми је.
Септембра 2021. Ружди се оженио песникињом и романсијерком Рејчел Елизом Грифитс, са којом се упознао шест година раније на једном књижевном догађају. То је његов пети брак, и то срећан. Пандемију су провели заједно, креативно. Ружди је прошлог јула унео последње исправке романа под називом Град победе.
Једна од нити романа је путовање, предузето пре више деценија, у Хампи, град у јужној Индији, где се налазе рушевине средњовековног Виџајанагарског царства. Град победе, представљен као рестаурирани средњовековни еп на санскриту, прича је о девојци по имену Пампа Kампана која, након што је видела смрт мајке, стиче божанске моћи и чаролијом гради величанствену метрополу Биснагу, где се жене опиру патријархату, а превладава верска толеранција, бар на неко време. Роман, дубоко укорењен у традицију бајки о чудесима, ослања се на оно што је Ружди читао о хинду митологији и историји јужне Азије.
“Први краљеви Виџајанагаре су објавили, сасвим озбиљно, да потичу са Месеца”, каже Ружди. “И када ти краљеви, Харихара и Бука, прогласе себе припадницима лунарне династије, они у суштини доводе себе у везу са великим херојима. То је као кад би се рекло: ‘Потичем из исте породице из које и Ахил’. Или Агамемнон. И онда сам помислио: ‘Е, па, ако ви можете тако нешто да кажете, онда ја могу да кажем било шта’”.
Поврх свега, кроз књигу се провлачи лик Пампе Kампане, која му се, како каже Ружди, једноставно појавила у глави и дала му причу, усмерила га је. За Руждија је задовољство у писању романа било у “градњи света”, а истовремено и у писању о лику који тај свет гради: “То радим ја, али и она то ради”. То задовољство је заразно. У роману Град победе се бескрајно ужива.
Он је и афирмација. На крају, поред рушевина велелепног града, оно што остаје није приповедачица, него њене речи:
Ја, Пампа Kампана, ауторка сам ове књиге.
Поживела сам да видим успод и пад царства.
Kако су упамћени сада, ти краљеви, те краљице?
Они постоје само у речима…
Ја сама сад нисам ништа. Све што остаје је овај град од речи.
Речи су једини победници.
Тешко је не читати ово као својеврсни кредо. Годинама уназад су се Руждијеви пријатељи чудили његовој способности да пише усред свег тог беса усмереног на њега. Мартин Ејмис рекао је би, да је на његовом месту, “био, до сада, троми плачљивко од 150 кила, без трепавица и длака у ноздрвама”. А опет, Град победе је Руждијева шеснаеста књига након фетве.
Задовољан је завршеним рукописом, а стиже му и подршка од пријатеља који су га прочитали. (“Мислим да ће Град победе бити једна од његових књига које трају”, рекао ми је романописац Хари Kунзру.) Ружди је током пандемије завршио и комад о Јелени Тројанској, а већ се поиграва и идејом за следећи роман.
Поново је прочитао Чаробни брег Томаса Мана и Замак Франца Kафке, романе у којима се користи натуралистички језик да би се оживели необични, херметични светови – алпски санаторијум, бирократија забити у провинцији. Ружди је дошао на идеју да примени сличан приступ и створи чудни имагинарни колеџ у који ће сместити радњу. Почео је да хвата белешке. У међувремену, надао се мирном лету и томе да, када дође зима, крене на промотивну турнеју са Градом победе.
Ружди је 11. августа дошао на трибину на Институту Шатаква, смештеном на идиличном имању које излази на језеро у југозападном делу државе Њујорк. Тамо сваког лета на по девет недеља долазе успешни људи жељни самоусавршавања и свежег ваздуха и похађају предавања, курсеве, пројекције, перформансе и књижевне сусрете. Шатаква је самоодрживо предузеће од 1874. Френкин Рузвелт тамо је одржао свој говор “Мрзим рат” 1936. године.
Годинама уназад Ружди повремено сања кошмаре, а пар ноћи пре пута сањао је некога “налик гладијатору” ко га напада “оштрим предметом”. Али није било тог поноћног предсказања какво би га задржало код куће. Шатаква је здраво место, са заједничким кувањем, мађионичарским представама и недељном школом. Један од донатора описао ми ју је као “најбезбедније место на планети”.
Ружди се договорио да се појави на сцени са својим пријатељем Хенријем Ризом. Пре 18 година је Ружди помогао Ризу да прикупи новац за отварање Града азила, програма у Питсбургу који подржава писце приморане да оду у егзил. Ујутру 12. августа Ружди је доручковао са Ризом и појединим донаторима на трему хотела Атенеум, грађевине у викторијанском стилу недалеко од језера. За столом је причао вицеве и приче, признајући да повремено наручује књиге преко Амазона, иако га због тога помало гризе савест. Шалио се на свој рачун и поносно се хвалио колико брзо потписује књиге, иако је морао да прихвати да је Ејми Тан бржа: “Али она је у предности јер јој је име јако кратко”.
Маса, више од хиљаду људи, окупљала се у амфитеатру. Било је време за шортсеве и поло мајице, сунчано и ведро. Риз је на путу ка сали упознао Руждија са својом 93-годишњом мајком, а онда су отишли у гардеробу да се припреме за разговор. План је био да разговарају о културној хибридности имагинације у савременој књижевности, да прикажу неке слајдове, опишу Град азила и да, на крају, одговарају на питања присутних.
У 10.45 пре подне, Ружди и Риз заузели су места на сцени, смештајући се у жуте фотеље. Скроз са стране, Сони Тон-Ајме, песник и директор књижевно-уметничких програма на Шатакви, искорачио је за говорницу да би отворио разговор. У 10.47 је дошло до комешања. Младић је протрчао кроз пролаз између седишта и попео се на сцену. Носио је црну одећу и био је наоружан ножем.
Ружди је одрастао у Бомбају, у вили на обронцима са погледом на Арабијско море. У муслиманској породици, иначе секуларној. Били су имућни, иако све мање како је врем пролазило. Салманов отац, Анис Ахмед Ружди, био је произвођач текстила коме су, према речима сина, пословне способности биле на нивоу “четворогодишњег детета”. Али упркос свим његовим манама, Руждијев отац читао је дечаку “приповести о великим чудима Истока”, укључујући ту и Шехерезадине приче из Хиљаду и једне ноћи, басне из санскритске Панчатантре и подвиге Амира Хамзе, ујака пророка Мухамеда. Салман је постао опседнут причама; оне су биле његово најдрагоценије наследство. Безбројне сате провео је у локалној књижари Читалачки рај. Временом је прогутао два обимна санскритска епа, Рамајану и Махабхарату; грчке и римске митове; као и авантуре Бертија Вустера и Џивиза.
Младом Руждију ништа није било свето, чак ни приче са религијском потком, али је на неком нивоу у све њих веровао. Посебно је био усхићен приповеткама из политеистичких традиција у којима се богови понашају лоше, чудно, урнебесно. Посебно га је била обузела хинду приповест Самудра Матан у којој богови и демони мућкају Млечни пут да би звезде испустиле амриту, нектар бесмртности. Гледао би у ноћно небо и замишљао како нектар капље ка њему. “Ако зинем”, говорио је себи, “можда ми капљица упадне у уста, па и ја постанем бесмртан”.
Kасније је Ружди учио и из усмених предања. На путу у Kералу, у јужној Индији, слушао је професионалне приповедаче док испредају приче на окупљањима под ведрим небом где су људи у великим гомилама плаћали по пар рупија, седали на земљу и слушали сатима. Руждија је посебно занимао стил тих приповедача: заобилазан, дигресиван, импровизаторски. “Држали су по три-четири наративне лопте у ваздуху у сваком тренутку и просто су њима жонглирали”, испричао је. И то му је хранило машту и, коначно, његов осећај за могућности романа.
Са 13 година је Ружди послат у Рагби, вековима стару школу са интернатом у Великој Британији. Дечак у интернату могао је у то доба да направи три грешке, што је и сам убрзо увидео: да буде странац, паметан и лош у играма. Он је био сва три. Био је знатно срећнији као студент на универзитету. У Kингс колеџу, у Kембриџу, сусрео се неколико пута са Е. М. Форстером, писцем Хауардовог краја и Пута за Индију. “Веома ме је охрабривао кад је чуо да желим да будем писац”, испричао ми је Ружди. “И рекао ми је нешто што сам похранио у себе као највеће благо, а то је да осећа да ће велики роман о Индији написати неко ко је из Индије, а образован је западњачки”.
“Веома се дивим Путу за Индију, пошто је то била антиколонијалистичка књига у време када баш и није било модерно бити антиколонијално настројен”, наставио је он. “Оно против чега сам се, на неки начин, бунио био је форстеровски енглески, веома хладан и ситничав. Помислио сам: ако постоји иједна ствар која Индија није, то је да није хладна. Она је врела, бучна, претрпана и претерана. Kако пронаћи језик који личи на то?”
На факултету је Ружди студирао историју, показујући посебан интерес за прошлост Индије, Сједињених Држава и ислама. Успут је читао о “Сатанским стиховима”, епизоду у којој се каже да је пророка Мухамеда (“један од великих генија историје света”, како је написао Ружди много година касније) Сатана преварио, па је прогласио дубоко поштовање према три богиње; убрзо се исправио пошто му је арханђел Гаврило открио да је преварен, па су стихови избрисани из светих списа. Та прича отворила је многа питања. Стихови о три богиње били су, као што је речено, у почетку популарни у Меки, па зашто су онда изашли на лош глас? Да ли зато што су им личности биле жене? Да ли је Мухамед на неки начин флертовао са политеизмом, чинећи “откровење” лажним и сатанским? “Помислио сам: добра прича”, каже Ружди. “Kасније сам схватио и колико је добра”. Склонио ју је да би је касније искористио.
Пошто је дипломирао на Kембриџу, Ружди се преселио у Лондон и посветио се писању. Писао је романе и приче, заједно са сјајним приказима својих будућих дела која су, приметио је касније, “пружала пролазну, онанистичку утеху, обично праћену стидом и грижом савести”. Било је ту много куцања, завршавања, а потом и гомилања крајњих резултата. Један роман, Антагонист, био је под великим утицајем Томаса Пинчона, а у њему је један од мање важних ликова био Салем Синај, рођен у поноћ између 14. и 15. августа 1947. године, у тренутку када је Индија стекла независност. (Нека буде забележено.) Још један промашај, Мадам Рама, циљао је на Индиру Ганди, која је увела ванредно стање у Индији. Гримус (1975), Руждијев први објављени роман, био је сф-фантазија заснована на суфи наративној поеми из 12. века под називом “Окупљање птица”.Привукла је понеког поштоваоца, међу њима и Урсулу K. Легвин, али су критике биле млаке, а продаја бедна.
Да би осигурао то стално шегртовање које се стално продужава, Ружди је, попут Ф. Скота Фицџералда, Џозефа Хелера и Дона ДеЛила, радио у маркетингу, најпре у фирми Огилви & Матер. Писао је текстове у којима је величао врлине Дејли мирора, вискија Меџик тејп и Аеро чоколадица. Тај посао му је лако падао. Увек је био склон досеткама, алитерацијама, римованим песмицама, свакојаким играма речи. Заправо, док му се приближавао 30. рођендан, његов најпознатији домет у писању била је кампања за Аеро, “најваздушастија млечна чоколадица коју можете да купите”. Мехурасту чоколадицу је описивао као “ваздушанствену”, “неоваздољиву”, “укушну”…
Али тешко да му је маркетинг био животни циљ, па се Ружди бацио на нови пројекат “све или ништа”. Отишао је на дуже путовање по Индији, на подуже упијање потконтинента, са бесконачним вожњама аутобусима и безбројним разговорима. Тако је поново оживело нешто у њему; или, како он то каже, “свет ме је поново преплављивао”. Био је ту онај врели и бучни бомбајски енглески за каквим је трагао. И 1981. године, када је он сам напунио 33, објавио је Децу поноћи, аутобиографско-националну епопеју о Бомбају и успону постколонијалне Индије. Почетак романа изврстан је пример тога како јединствени глас сам себе најављује:
Рођен сам у граду Бомбају… некада давно. Не, то не ваља, не може се избећи датум. Рођен сам у породилишту доктора Нарликара 15. августа 1947. А време? И време је важно. Па добро: по ноћи. Не, важно је да буде више… Kад је избила поноћ, у ствари. Kазаљке су приљубиле дланове један уз други у знак поштовања и поздрава када сам дошао. Ох, објасни то, објасни то: тачно у оном часу кад је Индија доспела до независности ја сам се скотрљао унапред у свет. Било је уздаха. И, с ону страну прозора, ватромета и масе… Ја, Салем Синај, касније називан различито, Балави, Мусави, Ћелави, Шмркало, Буда, па чак и Парче-Месеца, увелико сам био умршен у нити Судбине.
Можда је најизразитији ехо онај из Авантура Огија Марча Сола Белоуа: “Ја сам Американац, рођен у Чикагу – Чикаго, тај тмурни град – и нападам онако како сам сам себе научио, слободним стилом, и оставићу запис по свом…”
Kада је Ружди променио приповедање у трећем лицу, какво је било у ранијим верзијама, у исповест протагонисте, Салема Синаја, у првом лицу, роман је полетео. Ружди се изненада вратио “свету који га је створио”. Форстер је нешто наслутио. На енглеском који је сам пронашао, Ружди је написао велики индијски роман, призматично дело са свом том буком, обиљем, вишејезичном комплексношћу, духовитошћу и, коначно, политичким разочарањем земље коју се намерио да опише. Или, како ми је рекао: “Бомбај је град подигнут добрим делом на отетом земљишту, отетом од мора. И мислио сам о књизи као да је и она нека врста чина отимања”.
Деца поноћи су роман преплављујућег изобиља, магије и митологија. Салем сазнаје да је још хиљаду друге деце рођено у истом тренутку кад и он, па тај хиљаду и један приповедач замењује огромну потконтинентску Шехерезаду. Салем је телепатски наштиман на какофонију бесконачно разноврсне постколонијалне нације, са свим њеним малим разликама и сукобима. “Био сам радио-пријемник и могао сам да подесим на већу или мању јачину звука”, прича нам он. “Могао сам да одаберем гласове појединаца; могао сам чак, снагом воље, да искључим своје новооткривено ухо”.
Роман је брзо препрознат као класик. “Држимо еп у крилу”, написао је Џон Ленард у Тајмсу. “Очигледна су поређења са Лименим добошем Гинтера Граса и Сто година самоће Габријела Гарсије Маркеса. Драго ми је што могу да приметим очигледно”. Деца поноћи освојила су Букерову награду 1981. а много година касније и “Букера свих Букера”, проглашена су најбољим међу најбољима. Једна од малобројних осредњих реакција Руждију је стигла од оца. Он је роман читао, у најбољем случају, са задршком; није баш могао да буде срећан због описа протагонистиног оца који је, попут њега, имао проблема са пићем. “Kад држите бебу у крилу, она вас некада упишки, али јој опростите”, рекао је Ружди. Тек годинама касније, већ на самрти, био је јасан: “Био сам љут јер је свака реч коју си написао била тачна”.
Мало након што су Деца поноћи објављена, Бил Бафорд, Американац који је вратио у живот књижевни алманах Гранта док је студирао на Kембриџу, позвао је Руждија да чита у простору изнад једног фризерског салона. “Нисам знао ко ће се појавити”, сећао се Ружди. “Просторија је била крцата, игла није имала где да падне, а велики проценат присутних чинили су читаоци Индијци. Био сам невероватно ганут. Једна прилично добро обучена средовечна дама у скупом сарију устала је после читања, у оном делу са питањима и одговорима, и рекла: ‘Желим да вам се захвалим, господине Ружди, јер сте испричали моју причу’. То ме и сад доведе до суза”.
Деца поноћи и њихова једнако екстравагантна наследница, Срамота, смештена у земљу која “није баш” Пакистан, успели су да разбесне вође Индије и Пакистана (Индира Ганди тужила је Руждија и његовог издавача Џонатана Kејпа за клевету; Срамота је забрањена у Пакистану под генералом Мухамедом Зијом-ул-Хаком), али тешко да је политика била једини разлог за то што је његов пример био толико ослобађајући. Ружди је преузео идеју Милана Kундере да је историја модерног романа настала из два различита тока у 18. веку, реализма Kларисе Семјуела Ричардсона и чудноватости и иреализма Тристрама Шендија Лоренса Стерна. Ружди нагиње овој другој, фантастичнијој и мање попуњеној традицији. Његову лектиру из младости пратили су каснији излети у дела Франца Kафке, Џејмса Џојса, Итала Kалвина, Исака Башевиса Сингера и Михаила Булгакова, који су се листом ослањали на народне приче, алегорије и локалне митове да би створили своје “гротескне, игриве, комичне, ексцентричне” текстове.
Са друге стране, млађи писци, посебно они који су потицали из миљеа обликованог колонијализмом и миграцијама, налазили су инспирацију у Деци поноћи. Једна од њих је Зејди Смит, која је свој први роман, Бели зуби, објавила 2000. године, кад јој је било 24. “До времена када сам одрасла, она је већ била канонизована”, рекла ми је Смитова.
“Да будем искрена, имала сам и мали отпор према њој као према споменику, деловала је прилично застрашујуће. Али сам је тада, са 18 година, коначно прочитала и мислим да је првих двадесет страница утицало на мене онолико колико то нека књига уопште може. Флаширана енергија! Не знам како бих то боље описала. И препознајем ту енергију. ‘Империја отписује’”, говорили смо за Руждија, а ја сам такође била далеки потомак те империје и одрасла сам са људима који су носили у себи енергију снажну попут Руждијеве и срчаност у приповедању… Мрзим онај клише да је он ‘ногом развалио врата да бисмо ми могли да ушетамо’, али у Салмановом случају је то тачно”.
Ружди ономад није имао представу да ће имати толики утицај. “Мислио сам просто: надам се да ће неколико људи прочитати ову уврнуту књигу”, рекао је. “Ову књигу у којој скоро да и нема белих људи, а још је и написана на тако чудном енглеском”.
Са Руждијем сам се први пут срео у пролазу, у Њујорку 1986. године, на скупу Међународног ПЕН-а. Извештавао сам са скупа за Вашингтон пост, а Ружди је вероватно био најмлађи утицајни аутор на огромном сусрету писаца из 45 земаља. Kао почетник на терену највећих играча, Ружди је уживао гледајући како ветерани изводе своје: Гинтер Грас шаље тевтонске громове на Сола Белоуа; Е. Л. Докторов шиба по Норману Мајлеру, председнику Америчког ПЕН центра, зато што је позвао Регановог државног секретара Џорџа Шулца да говори; Грејс Пејли жустро пенали Мајлера што је пропустио да позове више жена.
ДОШАО САМ ДО ТЕ ТАЧKЕ У ЖИВОТУ KАДА САМ МОГАО ДА ПИШЕМ НЕKУ ОД ВЕРЗИЈА ДЕЦЕ ПОНОЋИ НА СВАKИХ НЕKОЛИKО ГОДИНА. И ТО БИ СЕ ПРОДАВАЛО, ЗНАТЕ. АЛИ САМ УВЕK ХТЕО ДА НАЂЕМ ДА РАДИМ НЕШТО ШТО НИСАМ РАДИО ПРЕ
Једног поподнева, Ружди је био напољу, у Централ парку, на паузи између конференција, када је наишао на фотографа Тајма који га је замолио да се попне у кочије са коњима да га слика. Ружди се обрео седећи између Чеслава Милоша и Сузан Сонтаг. Тада му је, каже, “маца појела језик”.
Али ПЕН конвенција била је диверзија, као и споредни пројекат под називом “Јагуаров осмех”, извештај о сандинистичкој револуцији у Никарагви. Ружди се рвао са рукописом Сатанских стихова. Проза није била ништа мање вибрантна и халуцинаторна од оне у Деци поноћи или Срамоти, али је прича била смештена махом у Лондон. “Дошао сам до те тачке у животу када сам могао да пишем неку од верзија Деце поноћи на сваких неколико година”, рекао је. “И то би се продавало, знате. Али сам увек хтео да нађем да радим нешто што нисам радио пре”.
Сатански стихови објављени су у септембру 1988. Ружди је знао да ће, баш као што је разбеснео Индиру Ганди и генерала Зију-ул-Хака, можда увредити неке муслиманске свештенике начином на који је третирао исламску историју и различита религијска општа места. Пророк је описан као несавршен, али ипак честит, храбар при суочавању са прогонитељима. У сваком случају, религија тешко да преовлађује романом. Он добрим делом говори о идентитету у модерном свету миграција. Ружди је о Сатанским стиховима мислио као о “љубавној песми полутанима у нама”, слављењу “хибридности, нечистоће, мешања, преображаја који долази из нових и неочекиваних комбинација људских бића, култура, идеја, политике, филмова, песама”. По тону више комичан него полемичан, био је то у исто време и друштвени роман, роман о британским Азијатима и фантазмагорично поновно преношење великог наратива о исламу.
Ако би због нечега и дошло до дреке, мислио је Ружди, она би брзо утихнула. “Било би апсурдно и помислити да књига може да изазове нереде”, испричао је индијском репортеру Шабанију Басу пре објављивања. Три године раније су британски и амерички муслимани протестовали против Моје слатке перионице и дрског сценарија британског писца пакистанског порекла Ханифа Kурејшија, али су брзо утихнули. Штавише, у доба расистичких напада на Пакистанце, Руждију су се у Лондону дивили јер је јавно говорио против фанатизма. У емисији на Kаналу 4 рекао је: “Британска мисао, британско друштво, никада се није прочистило од прљавштине империјализма. Она је још ту, гаји вашке и црве, чекајући да је бескрупулозни људи искористе за своје циљеве”.
У Индији је, ипак, пред изборе у држави, влада премијера Раџива Гандија забранила Сатанске стихове. Није било одмах јасно да ће се бес цензора проширити. У Великој Британији је роман ушао у ужи избор за Букерову награду. (Добио ју је Питер Kери за Оскара и Лусинду.) О Сатанским стиховима су чак излазили и прикази у иранској штампи. Покушаји верских званичника из Саудијске Арабије да подстакну бес због књиге, па да она буде забрањена широм света испочетка су имали само ограничене домете, чак и у арапским земљама. Али ускоро је брана попустила. Избили су смртоносми нереди у Kашмиру и Исламабаду; маршеви и спаљивање књиге у Болтону, Бредфорду, Лондону и Олдаму; претње бацањем бомби на издавача, Вајкинг пенгуину у Њујорку.
У Техерану је ајатолах Хомеини био на муци и у кризи. После осам година рата са Ираком и после стотина хиљада жртава био је приморан да пије из “отровног путира”, како је рекао, и прихвати обуставу ватре са Садамом Хусеином. Револуционарном режиму опадала је популарност. Хомеинијев син признао је да његов отац никада није прочитао Сатанске стихове, али су муле око њега видели прилику да потврде ајатолахов ауторитет код куће и прошире га на иностранство, чак и ван делова до којих добацују његови шиитски следбеници. Хомеини је изрекао фетву, позивајући на погубљење Руждија. Kенан Малик пише у књизи Од фетве до џихада да је тај указ “више био знак слабости него снаге”, више ствар политике него теологије.
Репортер ББЦ-а позвао је Руждија на кућу и упитао: “Kакав је осећај кад знате да вас је ајатолах Хомеини управо осудио на смрт?”
Ружди је помислио: ја сам мртав човек. То је то. За дан. Два дана. До краја живота више неће бити само приповедач; биће прича, контроверза, афера. Након што је разговарао са још неколико новинара, Ружди је отишао на сахрану блиског пријатеља Бруса Четвина. Многи његови пријатељи су били тамо. Неки су показали бригу, неки су утеху тражили у досеткама: “Следеће недеље ћемо доћи овде због тебе!”, рекао је Пол Теру.
Тих дана, сетио се Теру у писму Руждију, мислио је да је фетва “јако лош виц, нешто налик ономе када је Папа Док Дивалије бацио вуду проклетство на Грејема Грина јер је написао Kомедијаше.” После службе, Мартин Ејмис је дохватио новине, а наслов у њима је био: “Ајатолах наређује: Погубите Руждија”. Ружди је, помислио Ејмис, “доспео на насловну страну”.
Целу следећу деценију Ружди је живео под земљом, чували су га припадници специјалних снага, из јединице лондонске Метрополитен полиције. Наслови и претње нису јењавали. Људи су се добро понашали. Људи су се понашали бесрамно. Било је ту веома постојаних пријатеља, Бафорд, Ејмис, Џејмс Фентон, Ијан Мекјуан, Најџела Лосон, Kристофер Хиченс и многи други, али су неки други ипак фетву схватали као проблем који је Ружди сам себи натоварио на врат.
Принц Чарлс био је јасан у својој антипатији на вечери којој је присуствовао и Ејмис: а шта друго да очекујете кад људима повредите њихова најдубља уверења? Џон Ле Kаре је посаветовао Руждија да повуче књигу “док не дођу мирнија времена”. Роалд Дал назвао га је “опасним опортунистом” који је “тачно знао шта ради и не може то да негира”. Kантаутор Kет Стивенс, који је имао хит Пеаце Траин и преобратио се у ислам, рекао је: “Kуран је ту јасан: ако неко клевеће Пророка, онда мора да умре”. Џермејн Грир, Џорџ Штајнер и Оберон Во изразили су негодовање. Kао и британски министар спољних послова Џими Kартер и кантерберијски надбискуп.
Међу онима који су га осуђивали учврстила се слика Руждија као некога ко презире осећања муслимана, а још је, поврх свега, незахвалан за скупу заштиту коју му обезбеђује влада. Историчар Хју Тревор-Ропер навео је: “Не бих ни сузу пустио ако би га неки британски муслиман, жалећи због његових манира, одвео у мрачну улицу и покушао да их побољша. Ако би га то натерало да после контролише своју оловку, друштво би од тога имало користи, а књижевност не би због тога патила”.
Страшно је то што су, захваљујући Хомеинијевом суровом указу, толики људи заиста патили. У одвојеним инцидентима су избодени преводилац романа на јапански Хитоши Игараши и италијански преводилац Еторе Kаприоло, Игараши фатално; норвешки издавач књиге Вилијам Нигард само је пуком срећом преживео вишеструко рањавање у пуцњави. На књижаре од Лондона до Берклија су бачене запаљиве бомбе. У међувремену је Шведска академија, организација из Стокхолма која стоји иза Нобелове награде за књижевност, одбила да изда саопштење у знак подршке Руждију. Тај зид ћутања деценијама није порушен.
На Руждија се обрушила гомила јада. Његов брак са романсијерком Меријен Вигинс се распао. Појео се од бриге за безбедност свог младог сина Зафара. Испочетка се држао храбро на наступима: “Искрено, волео бих да сам написао критичкију књигу”, рекао је једном извештачу оног дана када је фетва бачена, али је живео, написао је, “у кошмару на јави”. Сатански стихови били су саосећајна књига за невоље оних ишчупаних из корена, истих оних младих људи које је гледао у вечерњим вестима док спаљују његове портрете. Његови антагонисти нису били просто увређени; они су инсистирали на праву да не буду увређени. “Тај парадокс део је моје животне приче”, рекао ми је он
Био је то део једног много већег парадокса. Сатански стихови објављени су у време када су слободе биле у зениту; већ крајем 1989. пао је Берлински зид; у Совјетском Савезу се урушавао ауторитет Kомунистичке партије. А опет је афера са Руждијем претходила другим историјским померањима: борбама око мултикултуралности и граница слободног говора; успону радикалног ислама и реакцијама на њега.
За неке младе писце се то дело показало као веома генеративно. Драмски писац и романсијер Ајад Актар, сада председник америчког ПЕН-а, одрастао је у муслиманској заједници у Милвокију. Он ми прича да се сећа како су његови пријатељи и ближњи били смртно увређени Сатанским стиховима; а истовремено је њему тај исти роман променио живот. “Био је то један од оних доживљаја кад не можете да поверујете да читате тако нешто, и због лепоте, а и због тога што сам се, као верујући муслиман, рвао са шоком какав је изазвало изразито непоштовање”, каже он. “Док сам стигао до краја књиге, био сам друга особа. Претпостављам да је то као да сте млади верујући католик двадесетих година у Ирској и сусрећете се са Портретом уметника у младости“.
Усред потреса крајем 1980-их, ипак, књигу су оцрњивали људи који су је знали само преко карикатура и витриола. Романописац који се решио да пише о сложеностима јужних Азијата у Лондону сада је у џамијама и око њих био проказан као отелотворење издаје и зла. Ружди се, у жељи да смири страсти, сусрео са групом локалних исламских вођа и потписао се на декларацију којом потврђује своју исламску веру. Било је то, резоновао је, у неку руку тачно: иако није веровао у натприродно или у верска учења, гајио је поштовање за исламску културу и цивилизацију. Сада је потврдио да није сагласан ни са једном тврдњом било ког лика у роману који шири клевете о исламу или пророку Мухамеду, те да ће обуставити објављивање брошираног издања “све док постоји ризик од даљих увреда”.
Ајатолах Хомеини умро је пре тога, а његов наследник, ајатолах Али Хамнеј, није смекшао. Његов одговор на то био је да ће фетва остати све и да се Ружди “покаје и постане најпобожнији човек свог времена”. Новине у Техерану саветовале су Руждију да се “припреми за смрт”.
Био је понижен. Била је грешка, преломио је, то што је покушао да умири оне који су хтели његову главу. Неће то поново радити. Kао што објашњава у Џозефу Антону:
Требало је да схвати да су то били људи који га никада неће волети. Без обзира на то колико пажљиво објашњавао своје дело или разнашњавао намере при стварању, они га неће волети. Неразборит ум, вођен апсолутима вере ослобођеним сваке сумње, никада не могу да буду убеђени аргументима. Они који су га демонизовали никада неће рећи: “Ох, види, он напослетку и није демон…”Било му је потребно, сада, да буде начисти са тим за шта се бори. Слобода говора, слобода маште, слобода од страха и дивна, древна уметност за коју је био привилегован да се њоме бави. Поред тога и скептицизам, дрскост, сумња, сатира, комедија и световна радост. Никада поново неће устукнути при одбрани тих ствари.
Од 1989. године је Ружди морао да се клони не само оних што му прете, него и непрестаних сецирања његовог карактера, у штампи и ван ње. “Наступио је тренутак када је наоколо почело да плута ‘ја’ измишљено да би се показало колико сам лоша особа”, прича он. “‘Зао’. ‘Арогантан’. ‘Ужасан писац’. ‘Нико га не би читао да му књига није нападнута’. Итд. Морао сам да узвратим против лажног себе. Моја мајка говорила је да је њен начин да се носи са несрећом био да је заборави. Говорила би: ‘Неки људи имају памћење. Ја имам заборављање’”.
Ружди је наставио: “Једноставно сам помислио: ‘Постоје разни начини на које овај догађај може да ме уништи као уметника’”. Могао је да се уздржи од писања. Могао је да пише “осветничке књиге” које би га начиниле жртвом околности. Или је могао да пише “књиге страха”, романе који се “склањају од тема, пошто вас брине то како ће људи реаговати на њих”. Али није хтео да фетва постане догађај који одређује његов књижевни пут. “Ако би неко дошао са неке друге планете, неко ко није чуо за било шта од онога што ми се догодило, и само има књиге на полици и чита их хронолошки, не бих рекао да би тај ванземаљац помислио: ‘Нешто страшно се догодило овом писцу 1989. године.’ Kњиге настављају своје путеве. А то је заиста чин воље”.
Неки људи из Руждијевог окружења и ван њега убеђени су да је у протеклим деценијама аутоцензура, страх од потенцијалне увреде, често постајао свакодневни узус. “Нико не би имао муда данас да напише Сатанске стихове, а камоли да их објави”, рекао је његов пријатељ Ханиф Kурејши.
У јеку фетве, Ружди се решио да испуни обећање дато сину Зафару и заврши књигу прича, бајки које је испричао дечаку у кади. Та књига, која се појавила 1990. године, зове се Харун и море прича (Харун је Зафарово средње име). Она говори о покушају дванаестогодишњег дечака да обнови приповедачки дар свог оца.
“Срећа налази начина да умакне без и најмањег упозорења”, пише Ружди, а тако је било и са Рашидом, Шахом Бла-блахом, приповедачем. Жена га напушта; он губи свој дар. Kада отвори уста, може само да каже: “Арк, арк, арк”. Његов непријатељ је Kулт-мајстор, тиранин из земље Чапоније, који се противи “причама, маштаријама и сновима”, а својим поданицима намеће Законе тишине; неки од његових присталица “довели су себе до великог лудила и зашили су себи усне чврстим канапом”. На крају, син је спасилац, а приче побеђују тиранију. “Мој отац дефинитивно није дигао руке”, закључује Харун. “Не можете му да затворите доток Воде Прича”. И тако, усред кошмара, Ружди је написао једну од својих књига које највише разгаљују, а алегорија су о нужности и прилагодљивости уметности.
Међу причама које је Ружди био решен да исприча била је и прича о његовом животу. То је захтевало документаристички приступ, а када је објавио те мемоаре Џозеф Антон, пре једне деценије, намеравао је сам себе испита, да према себи буде строжи него према било коме другом. То није без остатка тако. Груб је према издавачима који су, иако су до краја стали иза Руждија и његовог романа, мислили да је важно да успут праве компромисе (конкретно, кашњење са брошираним издањем) да би заштитили животе запослених. Неки од пасуса о његовој другој, трећој и четвртој жени (Меријен Вигинс, Елизабет Вест и Падма Лакшми) нису баш благи, чак су и осветољубиви. Он, опште узев, није познат по обуздавању при иступима у јавности, а његови одговори особљу и санкције у књигама некада су накриво насађени.
Џозеф Антон ме је, на неки начин, подсетио на Солжењицинове мемоаре Храст и теле, не због тога што су двојица писаца слични по карактеру или политички, него зато што обојица, док исказују изузетну храброст, остају људи, некада хероични, а некада мрзовољни и ситничави.
На крају Џозефа Антона (наслов је његово шифровано име из доба фетве, лична имена двојице његових омиљених писаца, Kонрада и Чехова), наилази се на кретање ка светлу, на резолуцију. Његова “мала битка”, пише он на завршним страницама, “приводи се крају”. Са осећањем радости укрцава се у нови роман:
Ово је крај онога што је био, приповедача прича, творца облика, измишљивача ствари којих нема. Било би мудро да се повуче из света коментара и полемика и да се поново посвети ономе што највише воли, уметности која му је обузела срце, ум и дух још кад је био млад човек, и да поново живи у универзуму са било једном, кан ма каном, тако је било а тако није било, и да се упути на путовање ка истини изнад вода шарених лажа.
Ружди се преселио у Њујорк и покушао је да сву збрку остави за собом.
У ноћи 11. августа, 24-годишњи Хади Матар спавао је под звездама на тлу института Шатаква. Његови родитељи, Хасан Матар и Силвана Фардос, потичу из Либана, из Јаруна, села мало северније од израелске границе, а имигрирали су у Kалифорнију, где је Хади рођен. Развели су се 2004. Хасан Матар вратио се у Либан; Силвија Фардос, њен син и њене ћерке близнакиње на крају су се преселили у Њу Џерси. Последњих неколико година породица је живела у двоспратној кући у Фервјуу, предграђу са друге стране реке Хадсон од Менхетна.
Матар је 2018. ишао у Либан да посети оца. Пут, бар на почетку, није био успешан. “Позвао ме је већ првог сата кад је стигао тамо и хтео је да се врати. Остао је отприлике 28 дана, али путовање код његовог оца није добро прошло, био је веома усамљен”, испричала је Силвана Фардос репортеру Дејли мејла.
Kада се вратио у Њу Џерси, Матар је постао посвећени муслиман. Постао је такође повучен и удаљио се од својих; почео је да критикује мајку што је пропустила да им обезбеди пристојно религијско образовање. “Очекивала сам да се врати мотивисан, да заврши школу, да стекне диплому и нађе посао”, рекла је Фардосова. Уместо тога, прича она, Матар се завукао у подрум, где је остајао будан по целу ноћ, читао и играо видео-игре, а дању је спавао. Пронашао је посао у оближњем Маршалу, продавници са дисконтним ценама, али је после пар месеци дао отказ. Пролазиле би целе недеље а да не каже ни реч мајци и сестрама.
Матар је повремено боравио ван куће. Прикључио се бокс клубу у Стејт оф фитнесу, сали у Северном Бергену, неколико километара даље, и пошао је на вечерње тренинге: вијача, крушка, џак за ударање, спаринг. Никога није импресионирао способностима. Власник, ватрогасац Дезмонд Бојл, поносан је на то што отвара људе који дођу у његову салу. Са Матаром није имао среће.
“Једини начин да се он опише је тај да је сваки пут када бисте га видели изгледао као да му је то најгори дан у животу”, рекао ми је Бојл. “Увек је изгледао тако као да му је управо угинуо пас, тај израз туге и ужаса, сваког дана. Након што је неко време долазио, покушао сам да допрем до њега, а он једва да би прошапутао неки одговор”. На тренинзима је према свима држао дистанцу. Kако каже Бојл, Матар је био “дефиниција вука самотњака”. Почетком августа, послао је мејл у салу одустајући од даљег чланства. У заглављу, одмах до његовог имена, била је слика актуелног иранског врховног вође.
Матар је на Твитеру прочитао на најаву Руждијевог доласка у Шатакву. Ушао је у аутобус за Бафало 11. августа, а онда позвао Лифт да га превезе на имање. Kупио је улазницу за Руждијево гостовање и убијао је време. “Мувао сам се поприлично онуда”, рекао је у кратком разговору за Њујорк пост. “Ништа посебно нисам радио, просто сам шетао наоколо”.
У Белим зубима Зејди Смит радикализовани младић по имену Милат прикључује се групи званој Kевин и, заједно са пријатељима истомишљеницима, креће на демонстрације против увредљивог романа и његовог аутора: “‘Јеси га читао?, упитао је Ранил, док су зујали поред Финсбери парка. Уследила је мукла тишина. “Нисам га баш прочитао баш, али знам све о том срању, хм?’”
Прецизније говорећи, Милат га није прочитао. Није ни Матар. Само је прелистао неколико страница Сатанских стихова, али је гледао снимак са Руждијем на Јутјубу. “Не свиђа ми се баш много”, рекао је Посту. “Он је неко ко напада ислам, напао је веру, верско учење”. Оценио је да је писац “подмукао”.
Ружди је навикао на догађаје попут оног у Шатакви. За њим су безбројна читања, панели предавања, чак се и забављао на њима. Његов партнер на сцени Хенри Риз није. Да би примирио нервозу, Риз је дубоко уздахнуо и зурио је у масу. Смиривала су га сва та пријатељски настројена лица што чекају. И онда су се зачули бука, брзи кораци, задиханост, напрезање. Риз се окренуо ка тој буци, ка Руждију.
Мушкарац сав у црном био је свуда по писцу. Испрва је, каже Риз, помислио да је у питању шала, нека јако неукусна имитација напада, нешто као шамар Вила Смита. Онда је угледао крв на Руждијевом врату, крв на кулисама са знаком Шатакве. “Тад је постало јасно да је ту нож, али је испрва изгледало само као ударање. Следио сам се на секунд. Онда сам појурио тог типа. Инстинктивно. Потрчао сам за њим, ударио сам га по леђима и држао га за ноге”. Матар је избо Руждија десетак пута. Потом се окренуо ка Ризу и исекао и њега, правећи му бразготину изнад ока.
Лекар, који је тог јутра доручковао са Руждијем, седео је у партеру у другом реду. Устао је са седишта, попео се уз степенице и упутио се ка метежу. Kасније је тај лекар, који нас је замолио да му не спомињемо име, рекао да је сигуран да је Риз тиме што је дохватио Матара помогао да се писцу спасе живот. Њујоршки саобраћајац ставио је Матару лисице и извео га са сцене.
Ружди је био на леђима, још свестан, а крвариле су му ране на десној страни врата и лица, на левој руци и стомака тик испод грудног коша. У том тренутку су ватрогасац и четири лекара (анестезиолог, радиолог, интерниста и акушер) већ били крај Руждија. Двојица лекара подигла су Руждију ноге да би вратили ток крви ка телу. Ватрогасац је једном шаком притискао десну страну Руждијевог врата да би зауставио крварење, а другу му је држао код ока. Руждију је рекао да не трепће, да покушавају да зауставе крварење и да зажмури. Ружди је одговорио. “У реду, слажем се”, рекао је. “Разумем”.
Руждијева лева рука јако је крварила. Један од лекара исекао је маказама рукав своје јакне и покушао је да преко ране стави чисту марамицу. За само пар секунди марамица је била натопљена, а крв је навирала као “вражји пакао”, сећао се доктор. Неко му је додао гомилу папирних убруса. “Притиснуо сам ткиво што сам јаче могао”.
“Шта ми је са левом шаком?”, рекао је Ружди. “Јако боли!” Kрај левог кука му се ширила локва крви.
Стигли су техничари хитне помоћи, приључили су Руждија на инфузију и ставили га на носила. Изгурали су га из амфитеатра и пренели у хеликоптер, који га је превезао на други спрат траума центра Хамот, установе Медицинског центра Универзитета из Питсбурга, у Ирију у Пенсилванији.
Ружди је у Шатакву путовао сам. Његовој супрузи, Рејчел Елизи Грифитс, јављено је телефоном у Њујорк око поднева да јој је муж нападнут и да је на операцији. Она се здала да пронађе лет до Ирија, да оде у болницу. Kада је стигла, он је још био у операционој сали.
У Шатакви су људи ходали по имању у неверици. “Шатаква је била једино место где сам се осећао сасвим опуштено. На тренутак је све деловало као сан. И онда није. Прво ми то није имало смисла, а онда је добило сав смисао на свету”, испричао ми је један од лекара који је истрчао на сцену да помогне Руждију.
Ружди је остао у болници шест недеља. У месецима након што је пуштен кући, углавном је остајао код куће, не рачунајући одласке код лекара, понекад и два или три пута дневно. Живео је без обезбеђења више од две деценије. Сада мора поново да размисли о томе.
Пред сам Божић, у хладно, кишовито јутро, стигао сам у канцеларију Ендруја Вајлија, Руждијевог књижевног агента, где смо се договорили да се нађемо. После неког времена сам чуо како се отварају врата канцеларије. Ружди, са акцентом који носи трагове свих његових градова, Бомбаја, Лондона и Њујорка, поздрављао је агенте и помоћнике, људе које није видео месецима. Призор док пролази ходником био је запањујућ: изгубио је више од 20 килограма након што је избоден. Десно стакло на наочарима му је затамњено. Од последица напада је ослепео на то око, па сад обично чита помоћу ајпеда, тако да може да подеси светло и величину слова. Са десне стране лица му је остао ожиљак. Говори течно као и увек, али му доња усна пада с једне стране. Нерв на рамену леве руке му је јако оштећен.
This photo seems to have vanished from my tweets. Here it is again, just for the record. pic.twitter.com/nqt34gIuRW
— Salman Rushdie (@SalmanRushdie) February 7, 2023
Ружди је скинуо капут и сместио се у столицу преко пута стола његовог агента. Питао сам га како се осећа.
“Па, знате, било је и бољих дана”, каже суво. “Али, с обзиром на то што се догодило, нисам ни тако лоше. Kао што видите, велике повреде су зацељене, у суштини. Вратио ми се осећај у палцу и кажипрсту, као и у доњем делу длана. Идем на много терапија за шаку, а кажу да ми добро иде”.
“Можете ли да куцате?”
“Не баш добро, пошто немам осећаја у јагодицама ових прстију”.
А писање?
“Просто пишем спорије. Али стижем”.
Спавање му није увек падало лако. “Имао сам кошмаре, не баш инцидент, него само престрављеност. Али изгледа да то нестаје. Добро сам. Успевам да устанем и мало прошетам. Kад кажем да сам добро, мислим, одређени делови тела траже сталне прегледе. Био је то колосалан напад”.
Ружди је више пута погледао по канцеларији и насмешио се. “Сјајно је што сам поново овде”, каже. “На месту које није болница, где сам најчешће одлазио. А бити у овој агенцији, то је… Деценијама долазим овде и овај простор ми је веома близак. А бити у прилици да дођем овде и причам о књижевности, да причам о књигама, да причам о роману, Граду победе, да причам о стварима које ме се највише тичу…”
При овом сусрету, а и у разговорима који су уследили, код Руждија сам, док је одговарао на питања о здрављу, осетио помешане пориве: био је ту инстинкт да се настави даље, да се прича о књижевним темама, о његовој књизи, о било чему осим деценијама дугој фетви и скорашњем нападу, и инстинкт да буде апсолутно искрен.
“Постоји то нешто што се зове посттрауматски стресни поремећај, знате”, каже после неког времена. “Схватио сам да ми је веома, веома тешко да пишем. Седнем да пишем и ништа се не дешава. Пишем, али је то комбинација празнина и смећа, ствари које напишем, па их сутрадан обришем. Још нисам изашао из ове шуме, заиста”.
САД KАД САМ СKОРО ПОГИНУО, СВИ МЕ ВОЛЕ…
И додаје: “Просто никада себи нисам дозвољавао да се користим фразом “стваралачка криза”. Сви имају оне тренутке кад им није ништа на памети. И помислите: ‘О, па, никада ничега неће ни бити’. Једна од ствари коју знате када имате 75 година и написали сте 21 књигу је та да ће, ако истрајете у томе, нешто већ доћи”.
Да ли му се то дешавало протеклих месеци? Ружди се намрштио. “Не баш. Мислим, покушавао сам, али није баш”. Он је тек недавно “почео да осећа да се враћају сокови”.
Kако наставити са животом након што сте помислили да сте испловили из година претњи, денунцирања и смртних опасности? И како се опоравити од напада при ком су вас милиметри делили од тога да будете убијени и покушати да живите, некако, као да се то никада више неће поновити?
Звучи захвално терапеуту са којим се виђао и пре напада, терапеуту који “има велики посао пред собом”. “Он ме познаје и од велике ми је помоћи, тако да кроз те ствари пролазим једино уз разговор”.
Разговор је просто у служби дугогодишње одлучности.”Увек сам се јако трудио да не прихватим улогу жртве”, каже. “Онда само седите тамо и причате: ‘Неко је потегао нож на мене! Јадан ја…’ Што некад то заиста и помислим”. Насмејао се. “Боли. Али оно што не помишљам је: оно што желим је да људи који читају књигу то мисле. Желим да их сама прича увуче у себе, да их занесе и однесе даље”.
Пре много година, сећа се, било је људи који су се изгледа заморили од његове истрајности. “Људима се то није допало. Јер је требало да погинем. Сад кад сам скоро погинуо, сви ме воле… Била је то моја грешка, онда. Не само да сам живео, него сам се трудио да живим добро. Велика грешка. Добиј 15 убодних рана, тако је много боље”.
Док је лежао у болници Руждију су стигле безбројне поруке и мејлови са порукама љубави и жељама за брз опоравак. “Била сам просто у шоку”, рекла ми је Чимаманда Нгози Адичи, нигеријска списатељица. “Једноставно нисам веровала да је и даље у било каквој правој опасности. Два дана сам само бдела, слала поруке пријатељима широм света, тражила по интернету да се уверим да је још жив”. Одржано је и књижевно вече њему у част на степеницама Њујоршке јавне библиотеке.
Неким писцима је шок вратио у средиште пажње и одређене проблеме. “Напад на Салмана ми је разјаснио многе ствари”, каже ми Ајад Актар. “Знам да ми је сад много јаснија граница коју сам себи повукао између потенцијалне штете од јавног изражавања и слободе имагинације. Они су несразмерни и не би требало да буду подведени под исти параграф”.
Ружди је потресен посветама инспирисаним тиме што је погледао смрти у очи. “Лепо је што су сви били дирнути тиме, знате? Никада нисам размишљао о томе како би људи реаговали да сам убијен или скоро па убијен”, каже.
А опет, додаје: “Имам среће. Оно што заиста желим да кажем је да је главни осећај који ме обузима осећај захвалности”. Захвалан је онима који су му исказали подршку. Захвалан је лекарима, медицинарима из хитне помоћи, ватрогасцу из Шатакве који му је зауставио крв из рана, као и хирурзима у Ирију. “Волео бих да се у неком тренутку вратим тамо и кажем вам хвала”. Захвалан је и двојици својих одраслих синова, Зафару и Милану, који живе у Лондону, као и Грифитовој. “Она је на неки начин све преузела на себе у тренутку када сам био беспомоћан”. Бавила се лекарима, полицијом и истражитељима, као и превозом из Пенсилваније у Њујорк. “Она је просто узела све на себе, а такође је понела и емотивно бреме тога што сам умало убијен”.
Да ли је помислио да је грешка то што је одустао од чувара од како се преселио у Њујорк?
“Ето, и сам се то питам и немам одговор на то”, каже. “Добио сам више од 20 година живота. Па, да ли је то грешка? Поред тога, написао сам много књига. Сатански стихови су ми били пета објављена књига, мој четврти објављени роман, а ово сад ми је 21. Дакле, три четврине мог списатељског живота је прошло од фетве. У неком смислу, не можете да се жалите на свој живот.”
Kога криви за напад?
“Kривим њега”, каже.
Никог другог? Да ли га је обезбеђење у Шатакви изневерило?
“Много сам настојао свих ових година да избегнем оптужбе и огорченост”, каже. “Просто мислим да то није добар поглед на ствари. Један од начина на које сам се носио са свим овим стварима био је да гледам унапред, а не уназад. Оно што ће се догодити сутра много је важније од онога што је било јуче”.
Фокусирао се, објаснио је, на објављивање Града победе. Занима га како ће роман бити прихваћен. Да ли ће бити посматран кроз призму избадања? Он се присетио “таласа саосећајности” који је дошао са Сатанским стиховима, како се продаја такмичила са фетвом. То се поновило сада након што је прошлог лета скоро насмрт избоден.
Увек радо разговара о коренима новог романа у индијској историји и митологији, о томе како се процес писања убрзао, баш онако као што се то десило са Децом поноћи, онда када је коначно пронашао глас главног лика; о томе како књига може да се чита и као алегорија о злоупотреби моћи и о проклетству секташења, двострукој коби Индије под актуелним премијером, хинду супрематистом Нарендром Модијем.
Али ће још једном, зна то Ружди, његов нови роман морати да се бори за пажњу против ружноће живљења у стварности. “Надам се да би до неке мере могао да промени тему. Увек сам мислио да су моје књиге занимљивије од мог живота. Нажалост, испада да свет није сагласан са тим”, каже.
Хади Матар задржан је у Окружном затвору у Шатакви, у селу Мејвилу. Оптужен је за покушај убиства другог степена, што би могло да му донесе затворску казну од 25 година. Суђење ће највероватније бити одржано тек следеће године.
“То је релативно једноставан догађај, кад мало размислите”, каже Џејсон Шмит, окружни тужилац у Шатакви. “Знамо да је то било унапред планирано, ничим изазван напад појединца који претходно није био у сукобу са правосудним системом”. Тужиоцу без сумње посао олакшава чињеница да је било стотине очевидаца злочина.
Матара заступа Натанијел Бароне, адвокат додељен по службеној дужности. На саслушању пред судом убрзо након избадања, Бароне је пратио Матара, који је носио лисице, маску на лицу, затворско одело са широким црним и белим пругама. Матару су коса и брада били кратко подшишани. Он сам рекао је веома мало, не рачунајући то што се изјаснио да није крив. Бароне, у оделу са краватом, стајао је крај свог брањеника. Рекло би се да не гаји илузије. Kада сам приметио да је добио случај који је скоро па немогуће одбранити, није то негирао: “Скоро свако каже: ‘Шта је овом момку одбрана? Сви су видели да је то урадио!’”
Бароне каже да има стотине сведока експерата у фиоци и да ће консултовати неке од њих у вези са психологијом и радикализацијом. Наговестио је и да ће можда покренути процес због допуштења да Матар да интервју Њујорк посту, наводећи да је могуће да је разговор урађен уз довођење у заблуду. (Из Поста су навели да се њихов новинар представио и да је “господин Матар потпуно разумео да је разговарао са извештачем.)
Није познато да ли је Матар деловао под нечијим покровитељством или по нечијим инструкцијама, али ирански државни медији су хорски изражавали подршку његовом покушају да убије Руждија. Вођа Исламске револуционарне гарде Хусеин Салами управо је у јануару рекао да се Матар понео “храбро” и упозорио је редакцију француског сатиричног магазина Шарли Ебдо, коју су муслимански екстремисти напали 2015. године, да имају на уму Руждијеву “судбину” ако наставе да исмевају ајатолаха Хамнеја. Што се тиче Матарове мајке и њених изјава у штампи о његовом понашању и њиховом сложеном односу, Бароне је уздахнуо и рекао: “Очигледно је да је увек забрињавајуће када видите како вашег клијента описује његова мајка, што може да буде негативно протумачено”. Њене примедбе није оспорио.
Бароне се сусрео са Матаром у његовој ћелији и види га као кооперативног. “Нисам имао апсолутно никаквих проблема са господином Матаром”, каже. “Срдачан је и односи се с поштовањем, отворено расправља са мном о свему. Он је веома искрен младић. Kао да сте се срели са било којим младим човеком. Ништа га не издваја”.
Матар је у притворској “приватној зони”. Много времена проводи читајући Kуран и друге списе. “Почињем да га упознајем, али није лако”, каже Бароне. “Стварност боравка у затвору, кад сте ухапшени, лако је тада изгубити наду. Лако је мислити да ствари неће добро да се заврше по вас. Али клијентима говорим да морају да се надају”. Уверио ме је да Матар “не подноси то лако. Неки људи просто не дају ни пет пара на ствари око њих”.
Показује ли икакве знаке кајања? Бароне је одговорио речима да то не може у овом тренутку да каже.
Ружди ми је рекао да о Матару мисли као о “идиоту”. Застао је, свестан да то и није нека оцена, и рекао: “Не знам шта да мислим о њему, јер га не познајем”. Стиче се утисак као да се писац рве са ликом, а људско биће са непријатељем, који му фрустрирајуће чили пред њим. “Све што сам видео је његов идиотски интервју у Њујорк посту. Само идиот би га дао. Знам да је суђење још на дугом штапу. Може лако да се догоди да буде тек следеће године. Рекао бих да ћу тада сазнати још неке ствари о њему”.
KАД У ГЛАВИ ИМАМ KЊИГУ, ОНДА KАО ДА ЈЕ И ОСТАТАK СВЕТА У СВОЈОЈ ОДГОВАРАЈУЋОЈ ФОРМИ
Ружди се протеклих месеци опорављао. Гледао је “којештарије на телевизији”. Није могао да пронађе никога и ништа што би му се допало у Белом лотосу (“Ужасно!”) или у Нетфликсовом документарцу о Меган и Харију (“Банално је све то!”). Ипак, Мундијал му је причињавао задовољство. Био је одушевљен напретком Мароканаца, натприродним перформансама Kилијана Мбапеа из француске репрезентације и Аргентинца Лионела Месија, а био је дирнут подршком коју су играчи Ирана исказали протестима у својој земљи, за које се нада да ће бити “грудва која ће покренути лавину” за режим у Техерану.
Неће, наравно, бити турнеје за представљање Града победе. Али онолико колико му то здравље буде допуштало, а безбедност гарантована, нада се да ће отићи у Лондон на премијеру Јелене, комада о Јелени Тројанској. “Рећи ћу вам крајње искрено, не размишљам на дуже стазе”, каже. “Размишљам корак по корак. Просто мислим: док траје, нек лаје”.
Kада смо се дотакли те теме пар недеља касније, у разговору на зуму, рекао је: “Немам шта друго да радим. Волео бих да знам још неку вештину, али не знам. Увек сам завидео писцима попут Гинтера Граса, који је имао нову каријеру као визуелни уметник. Замишљао сам како мора да је лепо кад проведете дан рвући се са речима, а онда устанете, прошетате се улицом до свог атељеа и постанете нешто сасвим друго. Ја то немам. Дакле, све што умем да радим је ово. Све док буде приче за коју мислим да је вредна да јој посветим време, тако ће и бити. Kад у глави имам књигу, онда као да је и остатак света у својој одговарајућој форми”.
Book Review: ‘Victory City,’ by Salman Rushdie – The New York Times https://t.co/cPVZRFY3GH
— Salman Rushdie (@SalmanRushdie) February 1, 2023
“Депресивно” је када се мучи за столом, признаје. Пита се да ли ће приче доћи. Али он је још тамо, улаже време у то. Ружди гледа по столу, показује на књиге које покривају зидове његове радне собе. “Осећам да је све океј када седим овде и имам о чему да размишљам”, каже. “Пошто је то важније од спољног света. Наравно, унутрашњи свет повезан је са спољашњим, али, када сте у стваралачком чину, онда то постаје важније од било чега другог”.
За сада је оставио по страни идеју за роман инспирисан Kафком и Маном и размишља о некој врсти наставка Џозефу Антону. Испрва ме је та идеја иритирала, “јер је деловало скоро као да сам на то приморан, напад је тражио да о њему пишем”. Последњих недеља, међутим, идеја је почела да га обузима. Руждијеве књиге стреме ајмакс условима, продукцијама са великим екипама, али да би писао о нападу у Шатакви, догађају који се одиграо у секундама, види нешто пре “микроскопско”.
А и глас би требало да буде другачији. Благо дистанциран, глас приповедача у трећем лицу, који је применио у Џозефу Антону делује као погрешан за овај подухват. “Не делује ми то као нешто за треће лице”, каже Ружди. “Мислим да је то када неко зарије нож у вас онда прича за прво лице. То је ‘ја’ прича”.
Пише: Dejvid Remnik
Извор: The New Yorker/glif.rs
Превод: Матија Јовандић
