Salman Ruždi (75) oporavlja se od brutalnog napada u avgustu 2022. godine u amfiteatru u Šatakvi (Njujork) pred razgovor sa čitaocima. Novinar i pisac Dejvid Remnik imao je prilike da od tada više puta razgovara sa njim. Pulicerom nagrađeni novinar je kao uvod u intervju sa Ruždijem za Njujorker napisao izvrstan profil autora Satanskih stihova, Dece ponoći i još 19 romana i knjiga priča, a pisac mu je, između ostalog, govorio o posledicama napada, osećanju zahvalnosti svima koji su mu pomogli i brinuli se o njemu, o povratku za pisaći sto, pisanju, životnoj filozofiji nakon dramatičnih događaja, ranijim delima, ali i o upravo objavljenom romanu Grad pobede.
Kada je Salman Ruždi napunio 75 godina, prošlog leta, svi razlozi da poveruje da je preživeo pretnje ubistvom bili su tu. Davno, na Dan svetog Valentina, 1989. godine vrhovni iranski vođa, ajatolah Ruholah Homeini proglasio je Ruždijev roman Satanski stihovi blasfemijom i izrekao je fetvu, uz naređenje da se pogube autor i “svi uključeni u objavljivanje”. Ruždi, stanovnik Londona, proveo je narednu deceniju u bekstvu i skrivanju pod stalnom policijskom zaštitom. Ali, nakon što se 2000. preselio u Njujork, živeo je slobodno i, na sopstveni zahtev, bez zaštite. Odbio je da živi u kreiranoj atmosferi stalnog straha.
Bilo je, ipak, i vremena kada se stalna pretnja ukazivala, i to ne samo kroz gestove bezumnika na internetu. Pre deset godina, na redovnom jesenjem samitu svetskih lidera u Ujedinjenim nacijama, priključio sam se susretu male grupe izveštača sa Mahmudom Almadinedžadom, predsednikom Irana, i pitao sam ga da li je višemilionska nagrada koju je Iranska fondacija raspisala za Ruždijevu glavu poništena. Ahmadinedžad se nasmejao, sa primesom pakosti. “Salman Ruždi, gde je on sad?”, rekao je. “Nema vesti o njemu. Je l’ u Sjedinjenim Državama? Ako jeste u Americi, onda to ne bi trebalo da objavite zbog njegove sigurnosti”.
Već sledeće godine Ahmadinedžad već nije bio u predsedničkoj palati, a ni u milosti mula. Ruždi je nastavio da živi kao slobodan čovek. Godine su prošle. Pisao je knjigu za knjigom, držao časove i predavanja, putovao, susretao se sa čitaocima, oženio se, razveo, postao nezaobilazan u gradu u kom je našao dom. Ako bi mu ikada bila potrebna anonimnost, stavio bi bejzbol kapu.
Sećajući se svojih prvih meseci u Njujorku, Ruždi mi je rekao: “Ljudi su se plašili da budu blizu mene. Pomislio sam: jedini način da tome stanem u kraj je da se ponašam kao da se ne plašim. Moram da im pokažem da nemaju čega da se plaše”. Jedne noći je otišao na večeru sa Endrjuom Vajlijem, svojim agentom i prijateljem, u Nick & Tony, ekstravagantni, upadljivi restoran u Ist Hemptonu. Slikar Erik Fišl zastao je kraj njihovog stola i rekao: “Zar ne bi trebalo da se sad svi uplašimo i napustimo restoran?” “Pa, ja večeram”, odgovorio je Ruždi, “a vi radite šta god hoćete”.
Fišlu nije bila namera da ikoga uvredi, ali povremeno bi se primećivale grube poruge u napisima u štampi o Ruždijevom “neumornom prisustvu u noćnom životu Njujorka”, kako je to Lora M. Holson napisala u Tajmsu. Neki ljudi mislili su da bi trebalo da se postavi mnogo samozatajnije, s obzirom na nevolju u kojoj je. Da li bi Solženjicin izlazio na scenu sa Bonom ili celu noć igrao na Mumbi?
Što se Ruždija tiče, povlačenje i sklanjanje značilo bi kapitulaciju. On je društveno biće i živeće onako kako mu se ćefne. Čak je pokušao i da ismeje fetvu. Pre šest godina igrao je sam sebe u jednoj epizodi serije Bez oduševljavanja, molim (Curb Your Enthusiasm) u kojoj Lari Dejvid provocira pretnje iz Irana zbog toga što ismeva ajatolaha dok promoviše svoju sledeću predstavu Fetva! Mjuzikl. Dejvid je prestravljen, ali ga Ruždijev lik uverava da život pod pretnjom pogubljenjem, iako ume da bude “strašan”, istovremeno čoveka čini privlačnijim ženama. “Nisi to baš ti, nego fetva koja kruži oko tebe, ona je poput seksi praha šumskih vilenjaka”, kaže on.
Ispostavilo se da je Ruždi bio rešen da svakim potezom u javnosti pokaže da ne želi samo da prosto preživi, nego i da cveta, i za pisaćim stolom i u gradu. “Ne postoji tako nešto poput apsolutne sigurnosti”, zapisao je u svojim memoarima u trećem licu, Džozef Anton, objavljenim 2012. “Postoje samo različiti nivoi nesigurnosti. Trebalo je da nauči da živi s tim”. Dobro je razumeo da njegovo uklanjanje s lica zemlje ne bi zahtevalo koordinisanu akciju snaga Islamske revolucionarne garde ili Hezbolaha; taj posao mogao bi lako da obavi i poremećeni samotnjak. “Ali počeo sam da mislim da je to bilo jako davno i da je svet nastavio dalje”, rekao mi je.
Septembra 2021. Ruždi se oženio pesnikinjom i romansijerkom Rejčel Elizom Grifits, sa kojom se upoznao šest godina ranije na jednom književnom događaju. To je njegov peti brak, i to srećan. Pandemiju su proveli zajedno, kreativno. Ruždi je prošlog jula uneo poslednje ispravke romana pod nazivom Grad pobede.
Jedna od niti romana je putovanje, preduzeto pre više decenija, u Hampi, grad u južnoj Indiji, gde se nalaze ruševine srednjovekovnog Vidžajanagarskog carstva. Grad pobede, predstavljen kao restaurirani srednjovekovni ep na sanskritu, priča je o devojci po imenu Pampa Kampana koja, nakon što je videla smrt majke, stiče božanske moći i čarolijom gradi veličanstvenu metropolu Bisnagu, gde se žene opiru patrijarhatu, a prevladava verska tolerancija, bar na neko vreme. Roman, duboko ukorenjen u tradiciju bajki o čudesima, oslanja se na ono što je Ruždi čitao o hindu mitologiji i istoriji južne Azije.
“Prvi kraljevi Vidžajanagare su objavili, sasvim ozbiljno, da potiču sa Meseca”, kaže Ruždi. “I kada ti kraljevi, Harihara i Buka, proglase sebe pripadnicima lunarne dinastije, oni u suštini dovode sebe u vezu sa velikim herojima. To je kao kad bi se reklo: ‘Potičem iz iste porodice iz koje i Ahil’. Ili Agamemnon. I onda sam pomislio: ‘E, pa, ako vi možete tako nešto da kažete, onda ja mogu da kažem bilo šta’”.
Povrh svega, kroz knjigu se provlači lik Pampe Kampane, koja mu se, kako kaže Ruždi, jednostavno pojavila u glavi i dala mu priču, usmerila ga je. Za Ruždija je zadovoljstvo u pisanju romana bilo u “gradnji sveta”, a istovremeno i u pisanju o liku koji taj svet gradi: “To radim ja, ali i ona to radi”. To zadovoljstvo je zarazno. U romanu Grad pobede se beskrajno uživa.
On je i afirmacija. Na kraju, pored ruševina velelepnog grada, ono što ostaje nije pripovedačica, nego njene reči:
Ja, Pampa Kampana, autorka sam ove knjige.
Poživela sam da vidim uspod i pad carstva.
Kako su upamćeni sada, ti kraljevi, te kraljice?
Oni postoje samo u rečima…
Ja sama sad nisam ništa. Sve što ostaje je ovaj grad od reči.
Reči su jedini pobednici.
Teško je ne čitati ovo kao svojevrsni kredo. Godinama unazad su se Ruždijevi prijatelji čudili njegovoj sposobnosti da piše usred sveg tog besa usmerenog na njega. Martin Ejmis rekao je bi, da je na njegovom mestu, “bio, do sada, tromi plačljivko od 150 kila, bez trepavica i dlaka u nozdrvama”. A opet, Grad pobede je Ruždijeva šesnaesta knjiga nakon fetve.
Zadovoljan je završenim rukopisom, a stiže mu i podrška od prijatelja koji su ga pročitali. (“Mislim da će Grad pobede biti jedna od njegovih knjiga koje traju”, rekao mi je romanopisac Hari Kunzru.) Ruždi je tokom pandemije završio i komad o Jeleni Trojanskoj, a već se poigrava i idejom za sledeći roman.
Ponovo je pročitao Čarobni breg Tomasa Mana i Zamak Franca Kafke, romane u kojima se koristi naturalistički jezik da bi se oživeli neobični, hermetični svetovi – alpski sanatorijum, birokratija zabiti u provinciji. Ruždi je došao na ideju da primeni sličan pristup i stvori čudni imaginarni koledž u koji će smestiti radnju. Počeo je da hvata beleške. U međuvremenu, nadao se mirnom letu i tome da, kada dođe zima, krene na promotivnu turneju sa Gradom pobede.
Ruždi je 11. avgusta došao na tribinu na Institutu Šatakva, smeštenom na idiličnom imanju koje izlazi na jezero u jugozapadnom delu države Njujork. Tamo svakog leta na po devet nedelja dolaze uspešni ljudi željni samousavršavanja i svežeg vazduha i pohađaju predavanja, kurseve, projekcije, performanse i književne susrete. Šatakva je samoodrživo preduzeće od 1874. Frenkin Ruzvelt tamo je održao svoj govor “Mrzim rat” 1936. godine.
Godinama unazad Ruždi povremeno sanja košmare, a par noći pre puta sanjao je nekoga “nalik gladijatoru” ko ga napada “oštrim predmetom”. Ali nije bilo tog ponoćnog predskazanja kakvo bi ga zadržalo kod kuće. Šatakva je zdravo mesto, sa zajedničkim kuvanjem, mađioničarskim predstavama i nedeljnom školom. Jedan od donatora opisao mi ju je kao “najbezbednije mesto na planeti”.
Ruždi se dogovorio da se pojavi na sceni sa svojim prijateljem Henrijem Rizom. Pre 18 godina je Ruždi pomogao Rizu da prikupi novac za otvaranje Grada azila, programa u Pitsburgu koji podržava pisce primorane da odu u egzil. Ujutru 12. avgusta Ruždi je doručkovao sa Rizom i pojedinim donatorima na tremu hotela Ateneum, građevine u viktorijanskom stilu nedaleko od jezera. Za stolom je pričao viceve i priče, priznajući da povremeno naručuje knjige preko Amazona, iako ga zbog toga pomalo grize savest. Šalio se na svoj račun i ponosno se hvalio koliko brzo potpisuje knjige, iako je morao da prihvati da je Ejmi Tan brža: “Ali ona je u prednosti jer joj je ime jako kratko”.
Masa, više od hiljadu ljudi, okupljala se u amfiteatru. Bilo je vreme za šortseve i polo majice, sunčano i vedro. Riz je na putu ka sali upoznao Ruždija sa svojom 93-godišnjom majkom, a onda su otišli u garderobu da se pripreme za razgovor. Plan je bio da razgovaraju o kulturnoj hibridnosti imaginacije u savremenoj književnosti, da prikažu neke slajdove, opišu Grad azila i da, na kraju, odgovaraju na pitanja prisutnih.
U 10.45 pre podne, Ruždi i Riz zauzeli su mesta na sceni, smeštajući se u žute fotelje. Skroz sa strane, Soni Ton-Ajme, pesnik i direktor književno-umetničkih programa na Šatakvi, iskoračio je za govornicu da bi otvorio razgovor. U 10.47 je došlo do komešanja. Mladić je protrčao kroz prolaz između sedišta i popeo se na scenu. Nosio je crnu odeću i bio je naoružan nožem.
Ruždi je odrastao u Bombaju, u vili na obroncima sa pogledom na Arabijsko more. U muslimanskoj porodici, inače sekularnoj. Bili su imućni, iako sve manje kako je vrem prolazilo. Salmanov otac, Anis Ahmed Ruždi, bio je proizvođač tekstila kome su, prema rečima sina, poslovne sposobnosti bile na nivou “četvorogodišnjeg deteta”. Ali uprkos svim njegovim manama, Ruždijev otac čitao je dečaku “pripovesti o velikim čudima Istoka”, uključujući tu i Šeherezadine priče iz Hiljadu i jedne noći, basne iz sanskritske Pančatantre i podvige Amira Hamze, ujaka proroka Muhameda. Salman je postao opsednut pričama; one su bile njegovo najdragocenije nasledstvo. Bezbrojne sate proveo je u lokalnoj knjižari Čitalački raj. Vremenom je progutao dva obimna sanskritska epa, Ramajanu i Mahabharatu; grčke i rimske mitove; kao i avanture Bertija Vustera i Dživiza.
Mladom Ruždiju ništa nije bilo sveto, čak ni priče sa religijskom potkom, ali je na nekom nivou u sve njih verovao. Posebno je bio ushićen pripovetkama iz politeističkih tradicija u kojima se bogovi ponašaju loše, čudno, urnebesno. Posebno ga je bila obuzela hindu pripovest Samudra Matan u kojoj bogovi i demoni mućkaju Mlečni put da bi zvezde ispustile amritu, nektar besmrtnosti. Gledao bi u noćno nebo i zamišljao kako nektar kaplje ka njemu. “Ako zinem”, govorio je sebi, “možda mi kapljica upadne u usta, pa i ja postanem besmrtan”.
Kasnije je Ruždi učio i iz usmenih predanja. Na putu u Keralu, u južnoj Indiji, slušao je profesionalne pripovedače dok ispredaju priče na okupljanjima pod vedrim nebom gde su ljudi u velikim gomilama plaćali po par rupija, sedali na zemlju i slušali satima. Ruždija je posebno zanimao stil tih pripovedača: zaobilazan, digresivan, improvizatorski. “Držali su po tri-četiri narativne lopte u vazduhu u svakom trenutku i prosto su njima žonglirali”, ispričao je. I to mu je hranilo maštu i, konačno, njegov osećaj za mogućnosti romana.
Sa 13 godina je Ruždi poslat u Ragbi, vekovima staru školu sa internatom u Velikoj Britaniji. Dečak u internatu mogao je u to doba da napravi tri greške, što je i sam ubrzo uvideo: da bude stranac, pametan i loš u igrama. On je bio sva tri. Bio je znatno srećniji kao student na univerzitetu. U Kings koledžu, u Kembridžu, susreo se nekoliko puta sa E. M. Forsterom, piscem Hauardovog kraja i Puta za Indiju. “Veoma me je ohrabrivao kad je čuo da želim da budem pisac”, ispričao mi je Ruždi. “I rekao mi je nešto što sam pohranio u sebe kao najveće blago, a to je da oseća da će veliki roman o Indiji napisati neko ko je iz Indije, a obrazovan je zapadnjački”.
“Veoma se divim Putu za Indiju, pošto je to bila antikolonijalistička knjiga u vreme kada baš i nije bilo moderno biti antikolonijalno nastrojen”, nastavio je on. “Ono protiv čega sam se, na neki način, bunio bio je forsterovski engleski, veoma hladan i sitničav. Pomislio sam: ako postoji ijedna stvar koja Indija nije, to je da nije hladna. Ona je vrela, bučna, pretrpana i preterana. Kako pronaći jezik koji liči na to?”
Na fakultetu je Ruždi studirao istoriju, pokazujući poseban interes za prošlost Indije, Sjedinjenih Država i islama. Usput je čitao o “Satanskim stihovima”, epizodu u kojoj se kaže da je proroka Muhameda (“jedan od velikih genija istorije sveta”, kako je napisao Ruždi mnogo godina kasnije) Satana prevario, pa je proglasio duboko poštovanje prema tri boginje; ubrzo se ispravio pošto mu je arhanđel Gavrilo otkrio da je prevaren, pa su stihovi izbrisani iz svetih spisa. Ta priča otvorila je mnoga pitanja. Stihovi o tri boginje bili su, kao što je rečeno, u početku popularni u Meki, pa zašto su onda izašli na loš glas? Da li zato što su im ličnosti bile žene? Da li je Muhamed na neki način flertovao sa politeizmom, čineći “otkrovenje” lažnim i satanskim? “Pomislio sam: dobra priča”, kaže Ruždi. “Kasnije sam shvatio i koliko je dobra”. Sklonio ju je da bi je kasnije iskoristio.
Pošto je diplomirao na Kembridžu, Ruždi se preselio u London i posvetio se pisanju. Pisao je romane i priče, zajedno sa sjajnim prikazima svojih budućih dela koja su, primetio je kasnije, “pružala prolaznu, onanističku utehu, obično praćenu stidom i grižom savesti”. Bilo je tu mnogo kucanja, završavanja, a potom i gomilanja krajnjih rezultata. Jedan roman, Antagonist, bio je pod velikim uticajem Tomasa Pinčona, a u njemu je jedan od manje važnih likova bio Salem Sinaj, rođen u ponoć između 14. i 15. avgusta 1947. godine, u trenutku kada je Indija stekla nezavisnost. (Neka bude zabeleženo.) Još jedan promašaj, Madam Rama, ciljao je na Indiru Gandi, koja je uvela vanredno stanje u Indiji. Grimus (1975), Ruždijev prvi objavljeni roman, bio je sf-fantazija zasnovana na sufi narativnoj poemi iz 12. veka pod nazivom “Okupljanje ptica”.Privukla je ponekog poštovaoca, među njima i Ursulu K. Legvin, ali su kritike bile mlake, a prodaja bedna.
Da bi osigurao to stalno šegrtovanje koje se stalno produžava, Ruždi je, poput F. Skota Ficdžeralda, Džozefa Helera i Dona DeLila, radio u marketingu, najpre u firmi Ogilvi & Mater. Pisao je tekstove u kojima je veličao vrline Dejli mirora, viskija Medžik tejp i Aero čokoladica. Taj posao mu je lako padao. Uvek je bio sklon dosetkama, aliteracijama, rimovanim pesmicama, svakojakim igrama reči. Zapravo, dok mu se približavao 30. rođendan, njegov najpoznatiji domet u pisanju bila je kampanja za Aero, “najvazdušastija mlečna čokoladica koju možete da kupite”. Mehurastu čokoladicu je opisivao kao “vazdušanstvenu”, “neovazdoljivu”, “ukušnu”…
Ali teško da mu je marketing bio životni cilj, pa se Ruždi bacio na novi projekat “sve ili ništa”. Otišao je na duže putovanje po Indiji, na poduže upijanje potkontinenta, sa beskonačnim vožnjama autobusima i bezbrojnim razgovorima. Tako je ponovo oživelo nešto u njemu; ili, kako on to kaže, “svet me je ponovo preplavljivao”. Bio je tu onaj vreli i bučni bombajski engleski za kakvim je tragao. I 1981. godine, kada je on sam napunio 33, objavio je Decu ponoći, autobiografsko-nacionalnu epopeju o Bombaju i usponu postkolonijalne Indije. Početak romana izvrstan je primer toga kako jedinstveni glas sam sebe najavljuje:
Rođen sam u gradu Bombaju… nekada davno. Ne, to ne valja, ne može se izbeći datum. Rođen sam u porodilištu doktora Narlikara 15. avgusta 1947. A vreme? I vreme je važno. Pa dobro: po noći. Ne, važno je da bude više… Kad je izbila ponoć, u stvari. Kazaljke su priljubile dlanove jedan uz drugi u znak poštovanja i pozdrava kada sam došao. Oh, objasni to, objasni to: tačno u onom času kad je Indija dospela do nezavisnosti ja sam se skotrljao unapred u svet. Bilo je uzdaha. I, s onu stranu prozora, vatrometa i mase… Ja, Salem Sinaj, kasnije nazivan različito, Balavi, Musavi, Ćelavi, Šmrkalo, Buda, pa čak i Parče-Meseca, uveliko sam bio umršen u niti Sudbine.
Možda je najizrazitiji eho onaj iz Avantura Ogija Marča Sola Beloua: “Ja sam Amerikanac, rođen u Čikagu – Čikago, taj tmurni grad – i napadam onako kako sam sam sebe naučio, slobodnim stilom, i ostaviću zapis po svom…”
Kada je Ruždi promenio pripovedanje u trećem licu, kakvo je bilo u ranijim verzijama, u ispovest protagoniste, Salema Sinaja, u prvom licu, roman je poleteo. Ruždi se iznenada vratio “svetu koji ga je stvorio”. Forster je nešto naslutio. Na engleskom koji je sam pronašao, Ruždi je napisao veliki indijski roman, prizmatično delo sa svom tom bukom, obiljem, višejezičnom kompleksnošću, duhovitošću i, konačno, političkim razočaranjem zemlje koju se namerio da opiše. Ili, kako mi je rekao: “Bombaj je grad podignut dobrim delom na otetom zemljištu, otetom od mora. I mislio sam o knjizi kao da je i ona neka vrsta čina otimanja”.
Deca ponoći su roman preplavljujućeg izobilja, magije i mitologija. Salem saznaje da je još hiljadu druge dece rođeno u istom trenutku kad i on, pa taj hiljadu i jedan pripovedač zamenjuje ogromnu potkontinentsku Šeherezadu. Salem je telepatski naštiman na kakofoniju beskonačno raznovrsne postkolonijalne nacije, sa svim njenim malim razlikama i sukobima. “Bio sam radio-prijemnik i mogao sam da podesim na veću ili manju jačinu zvuka”, priča nam on. “Mogao sam da odaberem glasove pojedinaca; mogao sam čak, snagom volje, da isključim svoje novootkriveno uho”.
Roman je brzo preproznat kao klasik. “Držimo ep u krilu”, napisao je Džon Lenard u Tajmsu. “Očigledna su poređenja sa Limenim dobošem Gintera Grasa i Sto godina samoće Gabrijela Garsije Markesa. Drago mi je što mogu da primetim očigledno”. Deca ponoći osvojila su Bukerovu nagradu 1981. a mnogo godina kasnije i “Bukera svih Bukera”, proglašena su najboljim među najboljima. Jedna od malobrojnih osrednjih reakcija Ruždiju je stigla od oca. On je roman čitao, u najboljem slučaju, sa zadrškom; nije baš mogao da bude srećan zbog opisa protagonistinog oca koji je, poput njega, imao problema sa pićem. “Kad držite bebu u krilu, ona vas nekada upiški, ali joj oprostite”, rekao je Ruždi. Tek godinama kasnije, već na samrti, bio je jasan: “Bio sam ljut jer je svaka reč koju si napisao bila tačna”.
Malo nakon što su Deca ponoći objavljena, Bil Baford, Amerikanac koji je vratio u život književni almanah Granta dok je studirao na Kembridžu, pozvao je Ruždija da čita u prostoru iznad jednog frizerskog salona. “Nisam znao ko će se pojaviti”, sećao se Ruždi. “Prostorija je bila krcata, igla nije imala gde da padne, a veliki procenat prisutnih činili su čitaoci Indijci. Bio sam neverovatno ganut. Jedna prilično dobro obučena sredovečna dama u skupom sariju ustala je posle čitanja, u onom delu sa pitanjima i odgovorima, i rekla: ‘Želim da vam se zahvalim, gospodine Ruždi, jer ste ispričali moju priču’. To me i sad dovede do suza”.
Deca ponoći i njihova jednako ekstravagantna naslednica, Sramota, smeštena u zemlju koja “nije baš” Pakistan, uspeli su da razbesne vođe Indije i Pakistana (Indira Gandi tužila je Ruždija i njegovog izdavača Džonatana Kejpa za klevetu; Sramota je zabranjena u Pakistanu pod generalom Muhamedom Zijom-ul-Hakom), ali teško da je politika bila jedini razlog za to što je njegov primer bio toliko oslobađajući. Ruždi je preuzeo ideju Milana Kundere da je istorija modernog romana nastala iz dva različita toka u 18. veku, realizma Klarise Semjuela Ričardsona i čudnovatosti i irealizma Tristrama Šendija Lorensa Sterna. Ruždi naginje ovoj drugoj, fantastičnijoj i manje popunjenoj tradiciji. Njegovu lektiru iz mladosti pratili su kasniji izleti u dela Franca Kafke, Džejmsa Džojsa, Itala Kalvina, Isaka Baševisa Singera i Mihaila Bulgakova, koji su se listom oslanjali na narodne priče, alegorije i lokalne mitove da bi stvorili svoje “groteskne, igrive, komične, ekscentrične” tekstove.
Sa druge strane, mlađi pisci, posebno oni koji su poticali iz miljea oblikovanog kolonijalizmom i migracijama, nalazili su inspiraciju u Deci ponoći. Jedna od njih je Zejdi Smit, koja je svoj prvi roman, Beli zubi, objavila 2000. godine, kad joj je bilo 24. “Do vremena kada sam odrasla, ona je već bila kanonizovana”, rekla mi je Smitova.
“Da budem iskrena, imala sam i mali otpor prema njoj kao prema spomeniku, delovala je prilično zastrašujuće. Ali sam je tada, sa 18 godina, konačno pročitala i mislim da je prvih dvadeset stranica uticalo na mene onoliko koliko to neka knjiga uopšte može. Flaširana energija! Ne znam kako bih to bolje opisala. I prepoznajem tu energiju. ‘Imperija otpisuje’”, govorili smo za Ruždija, a ja sam takođe bila daleki potomak te imperije i odrasla sam sa ljudima koji su nosili u sebi energiju snažnu poput Ruždijeve i srčanost u pripovedanju… Mrzim onaj kliše da je on ‘nogom razvalio vrata da bismo mi mogli da ušetamo’, ali u Salmanovom slučaju je to tačno”.
Ruždi onomad nije imao predstavu da će imati toliki uticaj. “Mislio sam prosto: nadam se da će nekoliko ljudi pročitati ovu uvrnutu knjigu”, rekao je. “Ovu knjigu u kojoj skoro da i nema belih ljudi, a još je i napisana na tako čudnom engleskom”.
Sa Ruždijem sam se prvi put sreo u prolazu, u Njujorku 1986. godine, na skupu Međunarodnog PEN-a. Izveštavao sam sa skupa za Vašington post, a Ruždi je verovatno bio najmlađi uticajni autor na ogromnom susretu pisaca iz 45 zemalja. Kao početnik na terenu najvećih igrača, Ruždi je uživao gledajući kako veterani izvode svoje: Ginter Gras šalje tevtonske gromove na Sola Beloua; E. L. Doktorov šiba po Normanu Majleru, predsedniku Američkog PEN centra, zato što je pozvao Reganovog državnog sekretara Džordža Šulca da govori; Grejs Pejli žustro penali Majlera što je propustio da pozove više žena.
DOŠAO SAM DO TE TAČKE U ŽIVOTU KADA SAM MOGAO DA PIŠEM NEKU OD VERZIJA DECE PONOĆI NA SVAKIH NEKOLIKO GODINA. I TO BI SE PRODAVALO, ZNATE. ALI SAM UVEK HTEO DA NAĐEM DA RADIM NEŠTO ŠTO NISAM RADIO PRE
Jednog popodneva, Ruždi je bio napolju, u Central parku, na pauzi između konferencija, kada je naišao na fotografa Tajma koji ga je zamolio da se popne u kočije sa konjima da ga slika. Ruždi se obreo sedeći između Česlava Miloša i Suzan Sontag. Tada mu je, kaže, “maca pojela jezik”.
Ali PEN konvencija bila je diverzija, kao i sporedni projekat pod nazivom “Jaguarov osmeh”, izveštaj o sandinističkoj revoluciji u Nikaragvi. Ruždi se rvao sa rukopisom Satanskih stihova. Proza nije bila ništa manje vibrantna i halucinatorna od one u Deci ponoći ili Sramoti, ali je priča bila smeštena mahom u London. “Došao sam do te tačke u životu kada sam mogao da pišem neku od verzija Dece ponoći na svakih nekoliko godina”, rekao je. “I to bi se prodavalo, znate. Ali sam uvek hteo da nađem da radim nešto što nisam radio pre”.
Satanski stihovi objavljeni su u septembru 1988. Ruždi je znao da će, baš kao što je razbesneo Indiru Gandi i generala Ziju-ul-Haka, možda uvrediti neke muslimanske sveštenike načinom na koji je tretirao islamsku istoriju i različita religijska opšta mesta. Prorok je opisan kao nesavršen, ali ipak čestit, hrabar pri suočavanju sa progoniteljima. U svakom slučaju, religija teško da preovlađuje romanom. On dobrim delom govori o identitetu u modernom svetu migracija. Ruždi je o Satanskim stihovima mislio kao o “ljubavnoj pesmi polutanima u nama”, slavljenju “hibridnosti, nečistoće, mešanja, preobražaja koji dolazi iz novih i neočekivanih kombinacija ljudskih bića, kultura, ideja, politike, filmova, pesama”. Po tonu više komičan nego polemičan, bio je to u isto vreme i društveni roman, roman o britanskim Azijatima i fantazmagorično ponovno prenošenje velikog narativa o islamu.
Ako bi zbog nečega i došlo do dreke, mislio je Ruždi, ona bi brzo utihnula. “Bilo bi apsurdno i pomisliti da knjiga može da izazove nerede”, ispričao je indijskom reporteru Šabaniju Basu pre objavljivanja. Tri godine ranije su britanski i američki muslimani protestovali protiv Moje slatke perionice i drskog scenarija britanskog pisca pakistanskog porekla Hanifa Kurejšija, ali su brzo utihnuli. Štaviše, u doba rasističkih napada na Pakistance, Ruždiju su se u Londonu divili jer je javno govorio protiv fanatizma. U emisiji na Kanalu 4 rekao je: “Britanska misao, britansko društvo, nikada se nije pročistilo od prljavštine imperijalizma. Ona je još tu, gaji vaške i crve, čekajući da je beskrupulozni ljudi iskoriste za svoje ciljeve”.
U Indiji je, ipak, pred izbore u državi, vlada premijera Radživa Gandija zabranila Satanske stihove. Nije bilo odmah jasno da će se bes cenzora proširiti. U Velikoj Britaniji je roman ušao u uži izbor za Bukerovu nagradu. (Dobio ju je Piter Keri za Oskara i Lusindu.) O Satanskim stihovima su čak izlazili i prikazi u iranskoj štampi. Pokušaji verskih zvaničnika iz Saudijske Arabije da podstaknu bes zbog knjige, pa da ona bude zabranjena širom sveta ispočetka su imali samo ograničene domete, čak i u arapskim zemljama. Ali uskoro je brana popustila. Izbili su smrtonosmi neredi u Kašmiru i Islamabadu; marševi i spaljivanje knjige u Boltonu, Bredfordu, Londonu i Oldamu; pretnje bacanjem bombi na izdavača, Vajking penguinu u Njujorku.
U Teheranu je ajatolah Homeini bio na muci i u krizi. Posle osam godina rata sa Irakom i posle stotina hiljada žrtava bio je primoran da pije iz “otrovnog putira”, kako je rekao, i prihvati obustavu vatre sa Sadamom Huseinom. Revolucionarnom režimu opadala je popularnost. Homeinijev sin priznao je da njegov otac nikada nije pročitao Satanske stihove, ali su mule oko njega videli priliku da potvrde ajatolahov autoritet kod kuće i prošire ga na inostranstvo, čak i van delova do kojih dobacuju njegovi šiitski sledbenici. Homeini je izrekao fetvu, pozivajući na pogubljenje Ruždija. Kenan Malik piše u knjizi Od fetve do džihada da je taj ukaz “više bio znak slabosti nego snage”, više stvar politike nego teologije.
Reporter BBC-a pozvao je Ruždija na kuću i upitao: “Kakav je osećaj kad znate da vas je ajatolah Homeini upravo osudio na smrt?”
Ruždi je pomislio: ja sam mrtav čovek. To je to. Za dan. Dva dana. Do kraja života više neće biti samo pripovedač; biće priča, kontroverza, afera. Nakon što je razgovarao sa još nekoliko novinara, Ruždi je otišao na sahranu bliskog prijatelja Brusa Četvina. Mnogi njegovi prijatelji su bili tamo. Neki su pokazali brigu, neki su utehu tražili u dosetkama: “Sledeće nedelje ćemo doći ovde zbog tebe!”, rekao je Pol Teru.
Tih dana, setio se Teru u pismu Ruždiju, mislio je da je fetva “jako loš vic, nešto nalik onome kada je Papa Dok Divalije bacio vudu prokletstvo na Grejema Grina jer je napisao Komedijaše.” Posle službe, Martin Ejmis je dohvatio novine, a naslov u njima je bio: “Ajatolah naređuje: Pogubite Ruždija”. Ruždi je, pomislio Ejmis, “dospeo na naslovnu stranu”.
Celu sledeću deceniju Ruždi je živeo pod zemljom, čuvali su ga pripadnici specijalnih snaga, iz jedinice londonske Metropoliten policije. Naslovi i pretnje nisu jenjavali. Ljudi su se dobro ponašali. Ljudi su se ponašali besramno. Bilo je tu veoma postojanih prijatelja, Baford, Ejmis, Džejms Fenton, Ijan Mekjuan, Najdžela Loson, Kristofer Hičens i mnogi drugi, ali su neki drugi ipak fetvu shvatali kao problem koji je Ruždi sam sebi natovario na vrat.
Princ Čarls bio je jasan u svojoj antipatiji na večeri kojoj je prisustvovao i Ejmis: a šta drugo da očekujete kad ljudima povredite njihova najdublja uverenja? Džon Le Kare je posavetovao Ruždija da povuče knjigu “dok ne dođu mirnija vremena”. Roald Dal nazvao ga je “opasnim oportunistom” koji je “tačno znao šta radi i ne može to da negira”. Kantautor Ket Stivens, koji je imao hit Peace Train i preobratio se u islam, rekao je: “Kuran je tu jasan: ako neko kleveće Proroka, onda mora da umre”. Džermejn Grir, Džordž Štajner i Oberon Vo izrazili su negodovanje. Kao i britanski ministar spoljnih poslova Džimi Karter i kanterberijski nadbiskup.
Među onima koji su ga osuđivali učvrstila se slika Ruždija kao nekoga ko prezire osećanja muslimana, a još je, povrh svega, nezahvalan za skupu zaštitu koju mu obezbeđuje vlada. Istoričar Hju Trevor-Roper naveo je: “Ne bih ni suzu pustio ako bi ga neki britanski musliman, žaleći zbog njegovih manira, odveo u mračnu ulicu i pokušao da ih poboljša. Ako bi ga to nateralo da posle kontroliše svoju olovku, društvo bi od toga imalo koristi, a književnost ne bi zbog toga patila”.
Strašno je to što su, zahvaljujući Homeinijevom surovom ukazu, toliki ljudi zaista patili. U odvojenim incidentima su izbodeni prevodilac romana na japanski Hitoši Igaraši i italijanski prevodilac Etore Kapriolo, Igaraši fatalno; norveški izdavač knjige Vilijam Nigard samo je pukom srećom preživeo višestruko ranjavanje u pucnjavi. Na knjižare od Londona do Berklija su bačene zapaljive bombe. U međuvremenu je Švedska akademija, organizacija iz Stokholma koja stoji iza Nobelove nagrade za književnost, odbila da izda saopštenje u znak podrške Ruždiju. Taj zid ćutanja decenijama nije porušen.
Na Ruždija se obrušila gomila jada. Njegov brak sa romansijerkom Merijen Vigins se raspao. Pojeo se od brige za bezbednost svog mladog sina Zafara. Ispočetka se držao hrabro na nastupima: “Iskreno, voleo bih da sam napisao kritičkiju knjigu”, rekao je jednom izveštaču onog dana kada je fetva bačena, ali je živeo, napisao je, “u košmaru na javi”. Satanski stihovi bili su saosećajna knjiga za nevolje onih iščupanih iz korena, istih onih mladih ljudi koje je gledao u večernjim vestima dok spaljuju njegove portrete. Njegovi antagonisti nisu bili prosto uvređeni; oni su insistirali na pravu da ne budu uvređeni. “Taj paradoks deo je moje životne priče”, rekao mi je on
Bio je to deo jednog mnogo većeg paradoksa. Satanski stihovi objavljeni su u vreme kada su slobode bile u zenitu; već krajem 1989. pao je Berlinski zid; u Sovjetskom Savezu se urušavao autoritet Komunističke partije. A opet je afera sa Ruždijem prethodila drugim istorijskim pomeranjima: borbama oko multikulturalnosti i granica slobodnog govora; usponu radikalnog islama i reakcijama na njega.
Za neke mlade pisce se to delo pokazalo kao veoma generativno. Dramski pisac i romansijer Ajad Aktar, sada predsednik američkog PEN-a, odrastao je u muslimanskoj zajednici u Milvokiju. On mi priča da se seća kako su njegovi prijatelji i bližnji bili smrtno uvređeni Satanskim stihovima; a istovremeno je njemu taj isti roman promenio život. “Bio je to jedan od onih doživljaja kad ne možete da poverujete da čitate tako nešto, i zbog lepote, a i zbog toga što sam se, kao verujući musliman, rvao sa šokom kakav je izazvalo izrazito nepoštovanje”, kaže on. “Dok sam stigao do kraja knjige, bio sam druga osoba. Pretpostavljam da je to kao da ste mladi verujući katolik dvadesetih godina u Irskoj i susrećete se sa Portretom umetnika u mladosti“.
Usred potresa krajem 1980-ih, ipak, knjigu su ocrnjivali ljudi koji su je znali samo preko karikatura i vitriola. Romanopisac koji se rešio da piše o složenostima južnih Azijata u Londonu sada je u džamijama i oko njih bio prokazan kao otelotvorenje izdaje i zla. Ruždi se, u želji da smiri strasti, susreo sa grupom lokalnih islamskih vođa i potpisao se na deklaraciju kojom potvrđuje svoju islamsku veru. Bilo je to, rezonovao je, u neku ruku tačno: iako nije verovao u natprirodno ili u verska učenja, gajio je poštovanje za islamsku kulturu i civilizaciju. Sada je potvrdio da nije saglasan ni sa jednom tvrdnjom bilo kog lika u romanu koji širi klevete o islamu ili proroku Muhamedu, te da će obustaviti objavljivanje broširanog izdanja “sve dok postoji rizik od daljih uvreda”.
Ajatolah Homeini umro je pre toga, a njegov naslednik, ajatolah Ali Hamnej, nije smekšao. Njegov odgovor na to bio je da će fetva ostati sve i da se Ruždi “pokaje i postane najpobožniji čovek svog vremena”. Novine u Teheranu savetovale su Ruždiju da se “pripremi za smrt”.
Bio je ponižen. Bila je greška, prelomio je, to što je pokušao da umiri one koji su hteli njegovu glavu. Neće to ponovo raditi. Kao što objašnjava u Džozefu Antonu:
Trebalo je da shvati da su to bili ljudi koji ga nikada neće voleti. Bez obzira na to koliko pažljivo objašnjavao svoje delo ili raznašnjavao namere pri stvaranju, oni ga neće voleti. Nerazborit um, vođen apsolutima vere oslobođenim svake sumnje, nikada ne mogu da budu ubeđeni argumentima. Oni koji su ga demonizovali nikada neće reći: “Oh, vidi, on naposletku i nije demon…”Bilo mu je potrebno, sada, da bude načisti sa tim za šta se bori. Sloboda govora, sloboda mašte, sloboda od straha i divna, drevna umetnost za koju je bio privilegovan da se njome bavi. Pored toga i skepticizam, drskost, sumnja, satira, komedija i svetovna radost. Nikada ponovo neće ustuknuti pri odbrani tih stvari.
Od 1989. godine je Ruždi morao da se kloni ne samo onih što mu prete, nego i neprestanih seciranja njegovog karaktera, u štampi i van nje. “Nastupio je trenutak kada je naokolo počelo da pluta ‘ja’ izmišljeno da bi se pokazalo koliko sam loša osoba”, priča on. “‘Zao’. ‘Arogantan’. ‘Užasan pisac’. ‘Niko ga ne bi čitao da mu knjiga nije napadnuta’. Itd. Morao sam da uzvratim protiv lažnog sebe. Moja majka govorila je da je njen način da se nosi sa nesrećom bio da je zaboravi. Govorila bi: ‘Neki ljudi imaju pamćenje. Ja imam zaboravljanje’”.
Ruždi je nastavio: “Jednostavno sam pomislio: ‘Postoje razni načini na koje ovaj događaj može da me uništi kao umetnika’”. Mogao je da se uzdrži od pisanja. Mogao je da piše “osvetničke knjige” koje bi ga načinile žrtvom okolnosti. Ili je mogao da piše “knjige straha”, romane koji se “sklanjaju od tema, pošto vas brine to kako će ljudi reagovati na njih”. Ali nije hteo da fetva postane događaj koji određuje njegov književni put. “Ako bi neko došao sa neke druge planete, neko ko nije čuo za bilo šta od onoga što mi se dogodilo, i samo ima knjige na polici i čita ih hronološki, ne bih rekao da bi taj vanzemaljac pomislio: ‘Nešto strašno se dogodilo ovom piscu 1989. godine.’ Knjige nastavljaju svoje puteve. A to je zaista čin volje”.
Neki ljudi iz Ruždijevog okruženja i van njega ubeđeni su da je u proteklim decenijama autocenzura, strah od potencijalne uvrede, često postajao svakodnevni uzus. “Niko ne bi imao muda danas da napiše Satanske stihove, a kamoli da ih objavi”, rekao je njegov prijatelj Hanif Kurejši.
U jeku fetve, Ruždi se rešio da ispuni obećanje dato sinu Zafaru i završi knjigu priča, bajki koje je ispričao dečaku u kadi. Ta knjiga, koja se pojavila 1990. godine, zove se Harun i more priča (Harun je Zafarovo srednje ime). Ona govori o pokušaju dvanaestogodišnjeg dečaka da obnovi pripovedački dar svog oca.
“Sreća nalazi načina da umakne bez i najmanjeg upozorenja”, piše Ruždi, a tako je bilo i sa Rašidom, Šahom Bla-blahom, pripovedačem. Žena ga napušta; on gubi svoj dar. Kada otvori usta, može samo da kaže: “Ark, ark, ark”. Njegov neprijatelj je Kult-majstor, tiranin iz zemlje Čaponije, koji se protivi “pričama, maštarijama i snovima”, a svojim podanicima nameće Zakone tišine; neki od njegovih pristalica “doveli su sebe do velikog ludila i zašili su sebi usne čvrstim kanapom”. Na kraju, sin je spasilac, a priče pobeđuju tiraniju. “Moj otac definitivno nije digao ruke”, zaključuje Harun. “Ne možete mu da zatvorite dotok Vode Priča”. I tako, usred košmara, Ruždi je napisao jednu od svojih knjiga koje najviše razgaljuju, a alegorija su o nužnosti i prilagodljivosti umetnosti.
Među pričama koje je Ruždi bio rešen da ispriča bila je i priča o njegovom životu. To je zahtevalo dokumentaristički pristup, a kada je objavio te memoare Džozef Anton, pre jedne decenije, nameravao je sam sebe ispita, da prema sebi bude stroži nego prema bilo kome drugom. To nije bez ostatka tako. Grub je prema izdavačima koji su, iako su do kraja stali iza Ruždija i njegovog romana, mislili da je važno da usput prave kompromise (konkretno, kašnjenje sa broširanim izdanjem) da bi zaštitili živote zaposlenih. Neki od pasusa o njegovoj drugoj, trećoj i četvrtoj ženi (Merijen Vigins, Elizabet Vest i Padma Lakšmi) nisu baš blagi, čak su i osvetoljubivi. On, opšte uzev, nije poznat po obuzdavanju pri istupima u javnosti, a njegovi odgovori osoblju i sankcije u knjigama nekada su nakrivo nasađeni.
Džozef Anton me je, na neki način, podsetio na Solženjicinove memoare Hrast i tele, ne zbog toga što su dvojica pisaca slični po karakteru ili politički, nego zato što obojica, dok iskazuju izuzetnu hrabrost, ostaju ljudi, nekada heroični, a nekada mrzovoljni i sitničavi.
Na kraju Džozefa Antona (naslov je njegovo šifrovano ime iz doba fetve, lična imena dvojice njegovih omiljenih pisaca, Konrada i Čehova), nailazi se na kretanje ka svetlu, na rezoluciju. Njegova “mala bitka”, piše on na završnim stranicama, “privodi se kraju”. Sa osećanjem radosti ukrcava se u novi roman:
Ovo je kraj onoga što je bio, pripovedača priča, tvorca oblika, izmišljivača stvari kojih nema. Bilo bi mudro da se povuče iz sveta komentara i polemika i da se ponovo posveti onome što najviše voli, umetnosti koja mu je obuzela srce, um i duh još kad je bio mlad čovek, i da ponovo živi u univerzumu sa bilo jednom, kan ma kanom, tako je bilo a tako nije bilo, i da se uputi na putovanje ka istini iznad voda šarenih laža.
Ruždi se preselio u Njujork i pokušao je da svu zbrku ostavi za sobom.
U noći 11. avgusta, 24-godišnji Hadi Matar spavao je pod zvezdama na tlu instituta Šatakva. Njegovi roditelji, Hasan Matar i Silvana Fardos, potiču iz Libana, iz Jaruna, sela malo severnije od izraelske granice, a imigrirali su u Kaliforniju, gde je Hadi rođen. Razveli su se 2004. Hasan Matar vratio se u Liban; Silvija Fardos, njen sin i njene ćerke bliznakinje na kraju su se preselili u Nju Džersi. Poslednjih nekoliko godina porodica je živela u dvospratnoj kući u Fervjuu, predgrađu sa druge strane reke Hadson od Menhetna.
Matar je 2018. išao u Liban da poseti oca. Put, bar na početku, nije bio uspešan. “Pozvao me je već prvog sata kad je stigao tamo i hteo je da se vrati. Ostao je otprilike 28 dana, ali putovanje kod njegovog oca nije dobro prošlo, bio je veoma usamljen”, ispričala je Silvana Fardos reporteru Dejli mejla.
Kada se vratio u Nju Džersi, Matar je postao posvećeni musliman. Postao je takođe povučen i udaljio se od svojih; počeo je da kritikuje majku što je propustila da im obezbedi pristojno religijsko obrazovanje. “Očekivala sam da se vrati motivisan, da završi školu, da stekne diplomu i nađe posao”, rekla je Fardosova. Umesto toga, priča ona, Matar se zavukao u podrum, gde je ostajao budan po celu noć, čitao i igrao video-igre, a danju je spavao. Pronašao je posao u obližnjem Maršalu, prodavnici sa diskontnim cenama, ali je posle par meseci dao otkaz. Prolazile bi cele nedelje a da ne kaže ni reč majci i sestrama.
Matar je povremeno boravio van kuće. Priključio se boks klubu u Stejt of fitnesu, sali u Severnom Bergenu, nekoliko kilometara dalje, i pošao je na večernje treninge: vijača, kruška, džak za udaranje, sparing. Nikoga nije impresionirao sposobnostima. Vlasnik, vatrogasac Dezmond Bojl, ponosan je na to što otvara ljude koji dođu u njegovu salu. Sa Matarom nije imao sreće.
“Jedini način da se on opiše je taj da je svaki put kada biste ga videli izgledao kao da mu je to najgori dan u životu”, rekao mi je Bojl. “Uvek je izgledao tako kao da mu je upravo uginuo pas, taj izraz tuge i užasa, svakog dana. Nakon što je neko vreme dolazio, pokušao sam da doprem do njega, a on jedva da bi prošaputao neki odgovor”. Na treninzima je prema svima držao distancu. Kako kaže Bojl, Matar je bio “definicija vuka samotnjaka”. Početkom avgusta, poslao je mejl u salu odustajući od daljeg članstva. U zaglavlju, odmah do njegovog imena, bila je slika aktuelnog iranskog vrhovnog vođe.
Matar je na Tviteru pročitao na najavu Ruždijevog dolaska u Šatakvu. Ušao je u autobus za Bafalo 11. avgusta, a onda pozvao Lift da ga preveze na imanje. Kupio je ulaznicu za Ruždijevo gostovanje i ubijao je vreme. “Muvao sam se poprilično onuda”, rekao je u kratkom razgovoru za Njujork post. “Ništa posebno nisam radio, prosto sam šetao naokolo”.
U Belim zubima Zejdi Smit radikalizovani mladić po imenu Milat priključuje se grupi zvanoj Kevin i, zajedno sa prijateljima istomišljenicima, kreće na demonstracije protiv uvredljivog romana i njegovog autora: “‘Jesi ga čitao?, upitao je Ranil, dok su zujali pored Finsberi parka. Usledila je mukla tišina. “Nisam ga baš pročitao baš, ali znam sve o tom sranju, hm?’”
Preciznije govoreći, Milat ga nije pročitao. Nije ni Matar. Samo je prelistao nekoliko stranica Satanskih stihova, ali je gledao snimak sa Ruždijem na Jutjubu. “Ne sviđa mi se baš mnogo”, rekao je Postu. “On je neko ko napada islam, napao je veru, versko učenje”. Ocenio je da je pisac “podmukao”.
Ruždi je navikao na događaje poput onog u Šatakvi. Za njim su bezbrojna čitanja, paneli predavanja, čak se i zabavljao na njima. Njegov partner na sceni Henri Riz nije. Da bi primirio nervozu, Riz je duboko uzdahnuo i zurio je u masu. Smirivala su ga sva ta prijateljski nastrojena lica što čekaju. I onda su se začuli buka, brzi koraci, zadihanost, naprezanje. Riz se okrenuo ka toj buci, ka Ruždiju.
Muškarac sav u crnom bio je svuda po piscu. Isprva je, kaže Riz, pomislio da je u pitanju šala, neka jako neukusna imitacija napada, nešto kao šamar Vila Smita. Onda je ugledao krv na Ruždijevom vratu, krv na kulisama sa znakom Šatakve. “Tad je postalo jasno da je tu nož, ali je isprva izgledalo samo kao udaranje. Sledio sam se na sekund. Onda sam pojurio tog tipa. Instinktivno. Potrčao sam za njim, udario sam ga po leđima i držao ga za noge”. Matar je izbo Ruždija desetak puta. Potom se okrenuo ka Rizu i isekao i njega, praveći mu brazgotinu iznad oka.
Lekar, koji je tog jutra doručkovao sa Ruždijem, sedeo je u parteru u drugom redu. Ustao je sa sedišta, popeo se uz stepenice i uputio se ka metežu. Kasnije je taj lekar, koji nas je zamolio da mu ne spominjemo ime, rekao da je siguran da je Riz time što je dohvatio Matara pomogao da se piscu spase život. Njujorški saobraćajac stavio je Mataru lisice i izveo ga sa scene.
Ruždi je bio na leđima, još svestan, a krvarile su mu rane na desnoj strani vrata i lica, na levoj ruci i stomaka tik ispod grudnog koša. U tom trenutku su vatrogasac i četiri lekara (anesteziolog, radiolog, internista i akušer) već bili kraj Ruždija. Dvojica lekara podigla su Ruždiju noge da bi vratili tok krvi ka telu. Vatrogasac je jednom šakom pritiskao desnu stranu Ruždijevog vrata da bi zaustavio krvarenje, a drugu mu je držao kod oka. Ruždiju je rekao da ne trepće, da pokušavaju da zaustave krvarenje i da zažmuri. Ruždi je odgovorio. “U redu, slažem se”, rekao je. “Razumem”.
Ruždijeva leva ruka jako je krvarila. Jedan od lekara isekao je makazama rukav svoje jakne i pokušao je da preko rane stavi čistu maramicu. Za samo par sekundi maramica je bila natopljena, a krv je navirala kao “vražji pakao”, sećao se doktor. Neko mu je dodao gomilu papirnih ubrusa. “Pritisnuo sam tkivo što sam jače mogao”.
“Šta mi je sa levom šakom?”, rekao je Ruždi. “Jako boli!” Kraj levog kuka mu se širila lokva krvi.
Stigli su tehničari hitne pomoći, priljučili su Ruždija na infuziju i stavili ga na nosila. Izgurali su ga iz amfiteatra i preneli u helikopter, koji ga je prevezao na drugi sprat trauma centra Hamot, ustanove Medicinskog centra Univerziteta iz Pitsburga, u Iriju u Pensilvaniji.
Ruždi je u Šatakvu putovao sam. Njegovoj supruzi, Rejčel Elizi Grifits, javljeno je telefonom u Njujork oko podneva da joj je muž napadnut i da je na operaciji. Ona se zdala da pronađe let do Irija, da ode u bolnicu. Kada je stigla, on je još bio u operacionoj sali.
U Šatakvi su ljudi hodali po imanju u neverici. “Šatakva je bila jedino mesto gde sam se osećao sasvim opušteno. Na trenutak je sve delovalo kao san. I onda nije. Prvo mi to nije imalo smisla, a onda je dobilo sav smisao na svetu”, ispričao mi je jedan od lekara koji je istrčao na scenu da pomogne Ruždiju.
Ruždi je ostao u bolnici šest nedelja. U mesecima nakon što je pušten kući, uglavnom je ostajao kod kuće, ne računajući odlaske kod lekara, ponekad i dva ili tri puta dnevno. Živeo je bez obezbeđenja više od dve decenije. Sada mora ponovo da razmisli o tome.
Pred sam Božić, u hladno, kišovito jutro, stigao sam u kancelariju Endruja Vajlija, Ruždijevog književnog agenta, gde smo se dogovorili da se nađemo. Posle nekog vremena sam čuo kako se otvaraju vrata kancelarije. Ruždi, sa akcentom koji nosi tragove svih njegovih gradova, Bombaja, Londona i Njujorka, pozdravljao je agente i pomoćnike, ljude koje nije video mesecima. Prizor dok prolazi hodnikom bio je zapanjujuć: izgubio je više od 20 kilograma nakon što je izboden. Desno staklo na naočarima mu je zatamnjeno. Od posledica napada je oslepeo na to oko, pa sad obično čita pomoću ajpeda, tako da može da podesi svetlo i veličinu slova. Sa desne strane lica mu je ostao ožiljak. Govori tečno kao i uvek, ali mu donja usna pada s jedne strane. Nerv na ramenu leve ruke mu je jako oštećen.
This photo seems to have vanished from my tweets. Here it is again, just for the record. pic.twitter.com/nqt34gIuRW
— Salman Rushdie (@SalmanRushdie) February 7, 2023
Ruždi je skinuo kaput i smestio se u stolicu preko puta stola njegovog agenta. Pitao sam ga kako se oseća.
“Pa, znate, bilo je i boljih dana”, kaže suvo. “Ali, s obzirom na to što se dogodilo, nisam ni tako loše. Kao što vidite, velike povrede su zaceljene, u suštini. Vratio mi se osećaj u palcu i kažiprstu, kao i u donjem delu dlana. Idem na mnogo terapija za šaku, a kažu da mi dobro ide”.
“Možete li da kucate?”
“Ne baš dobro, pošto nemam osećaja u jagodicama ovih prstiju”.
A pisanje?
“Prosto pišem sporije. Ali stižem”.
Spavanje mu nije uvek padalo lako. “Imao sam košmare, ne baš incident, nego samo prestravljenost. Ali izgleda da to nestaje. Dobro sam. Uspevam da ustanem i malo prošetam. Kad kažem da sam dobro, mislim, određeni delovi tela traže stalne preglede. Bio je to kolosalan napad”.
Ruždi je više puta pogledao po kancelariji i nasmešio se. “Sjajno je što sam ponovo ovde”, kaže. “Na mestu koje nije bolnica, gde sam najčešće odlazio. A biti u ovoj agenciji, to je… Decenijama dolazim ovde i ovaj prostor mi je veoma blizak. A biti u prilici da dođem ovde i pričam o književnosti, da pričam o knjigama, da pričam o romanu, Gradu pobede, da pričam o stvarima koje me se najviše tiču…”
Pri ovom susretu, a i u razgovorima koji su usledili, kod Ruždija sam, dok je odgovarao na pitanja o zdravlju, osetio pomešane porive: bio je tu instinkt da se nastavi dalje, da se priča o književnim temama, o njegovoj knjizi, o bilo čemu osim decenijama dugoj fetvi i skorašnjem napadu, i instinkt da bude apsolutno iskren.
“Postoji to nešto što se zove posttraumatski stresni poremećaj, znate”, kaže posle nekog vremena. “Shvatio sam da mi je veoma, veoma teško da pišem. Sednem da pišem i ništa se ne dešava. Pišem, ali je to kombinacija praznina i smeća, stvari koje napišem, pa ih sutradan obrišem. Još nisam izašao iz ove šume, zaista”.
SAD KAD SAM SKORO POGINUO, SVI ME VOLE…
I dodaje: “Prosto nikada sebi nisam dozvoljavao da se koristim frazom “stvaralačka kriza”. Svi imaju one trenutke kad im nije ništa na pameti. I pomislite: ‘O, pa, nikada ničega neće ni biti’. Jedna od stvari koju znate kada imate 75 godina i napisali ste 21 knjigu je ta da će, ako istrajete u tome, nešto već doći”.
Da li mu se to dešavalo proteklih meseci? Ruždi se namrštio. “Ne baš. Mislim, pokušavao sam, ali nije baš”. On je tek nedavno “počeo da oseća da se vraćaju sokovi”.
Kako nastaviti sa životom nakon što ste pomislili da ste isplovili iz godina pretnji, denunciranja i smrtnih opasnosti? I kako se oporaviti od napada pri kom su vas milimetri delili od toga da budete ubijeni i pokušati da živite, nekako, kao da se to nikada više neće ponoviti?
Zvuči zahvalno terapeutu sa kojim se viđao i pre napada, terapeutu koji “ima veliki posao pred sobom”. “On me poznaje i od velike mi je pomoći, tako da kroz te stvari prolazim jedino uz razgovor”.
Razgovor je prosto u službi dugogodišnje odlučnosti.”Uvek sam se jako trudio da ne prihvatim ulogu žrtve”, kaže. “Onda samo sedite tamo i pričate: ‘Neko je potegao nož na mene! Jadan ja…’ Što nekad to zaista i pomislim”. Nasmejao se. “Boli. Ali ono što ne pomišljam je: ono što želim je da ljudi koji čitaju knjigu to misle. Želim da ih sama priča uvuče u sebe, da ih zanese i odnese dalje”.
Pre mnogo godina, seća se, bilo je ljudi koji su se izgleda zamorili od njegove istrajnosti. “Ljudima se to nije dopalo. Jer je trebalo da poginem. Sad kad sam skoro poginuo, svi me vole… Bila je to moja greška, onda. Ne samo da sam živeo, nego sam se trudio da živim dobro. Velika greška. Dobij 15 ubodnih rana, tako je mnogo bolje”.
Dok je ležao u bolnici Ruždiju su stigle bezbrojne poruke i mejlovi sa porukama ljubavi i željama za brz oporavak. “Bila sam prosto u šoku”, rekla mi je Čimamanda Ngozi Adiči, nigerijska spisateljica. “Jednostavno nisam verovala da je i dalje u bilo kakvoj pravoj opasnosti. Dva dana sam samo bdela, slala poruke prijateljima širom sveta, tražila po internetu da se uverim da je još živ”. Održano je i književno veče njemu u čast na stepenicama Njujorške javne biblioteke.
Nekim piscima je šok vratio u središte pažnje i određene probleme. “Napad na Salmana mi je razjasnio mnoge stvari”, kaže mi Ajad Aktar. “Znam da mi je sad mnogo jasnija granica koju sam sebi povukao između potencijalne štete od javnog izražavanja i slobode imaginacije. Oni su nesrazmerni i ne bi trebalo da budu podvedeni pod isti paragraf”.
Ruždi je potresen posvetama inspirisanim time što je pogledao smrti u oči. “Lepo je što su svi bili dirnuti time, znate? Nikada nisam razmišljao o tome kako bi ljudi reagovali da sam ubijen ili skoro pa ubijen”, kaže.
A opet, dodaje: “Imam sreće. Ono što zaista želim da kažem je da je glavni osećaj koji me obuzima osećaj zahvalnosti”. Zahvalan je onima koji su mu iskazali podršku. Zahvalan je lekarima, medicinarima iz hitne pomoći, vatrogascu iz Šatakve koji mu je zaustavio krv iz rana, kao i hirurzima u Iriju. “Voleo bih da se u nekom trenutku vratim tamo i kažem vam hvala”. Zahvalan je i dvojici svojih odraslih sinova, Zafaru i Milanu, koji žive u Londonu, kao i Grifitovoj. “Ona je na neki način sve preuzela na sebe u trenutku kada sam bio bespomoćan”. Bavila se lekarima, policijom i istražiteljima, kao i prevozom iz Pensilvanije u Njujork. “Ona je prosto uzela sve na sebe, a takođe je ponela i emotivno breme toga što sam umalo ubijen”.
Da li je pomislio da je greška to što je odustao od čuvara od kako se preselio u Njujork?
“Eto, i sam se to pitam i nemam odgovor na to”, kaže. “Dobio sam više od 20 godina života. Pa, da li je to greška? Pored toga, napisao sam mnogo knjiga. Satanski stihovi su mi bili peta objavljena knjiga, moj četvrti objavljeni roman, a ovo sad mi je 21. Dakle, tri četvrine mog spisateljskog života je prošlo od fetve. U nekom smislu, ne možete da se žalite na svoj život.”
Koga krivi za napad?
“Krivim njega”, kaže.
Nikog drugog? Da li ga je obezbeđenje u Šatakvi izneverilo?
“Mnogo sam nastojao svih ovih godina da izbegnem optužbe i ogorčenost”, kaže. “Prosto mislim da to nije dobar pogled na stvari. Jedan od načina na koje sam se nosio sa svim ovim stvarima bio je da gledam unapred, a ne unazad. Ono što će se dogoditi sutra mnogo je važnije od onoga što je bilo juče”.
Fokusirao se, objasnio je, na objavljivanje Grada pobede. Zanima ga kako će roman biti prihvaćen. Da li će biti posmatran kroz prizmu izbadanja? On se prisetio “talasa saosećajnosti” koji je došao sa Satanskim stihovima, kako se prodaja takmičila sa fetvom. To se ponovilo sada nakon što je prošlog leta skoro nasmrt izboden.
Uvek rado razgovara o korenima novog romana u indijskoj istoriji i mitologiji, o tome kako se proces pisanja ubrzao, baš onako kao što se to desilo sa Decom ponoći, onda kada je konačno pronašao glas glavnog lika; o tome kako knjiga može da se čita i kao alegorija o zloupotrebi moći i o prokletstvu sektašenja, dvostrukoj kobi Indije pod aktuelnim premijerom, hindu suprematistom Narendrom Modijem.
Ali će još jednom, zna to Ruždi, njegov novi roman morati da se bori za pažnju protiv ružnoće življenja u stvarnosti. “Nadam se da bi do neke mere mogao da promeni temu. Uvek sam mislio da su moje knjige zanimljivije od mog života. Nažalost, ispada da svet nije saglasan sa tim”, kaže.
Hadi Matar zadržan je u Okružnom zatvoru u Šatakvi, u selu Mejvilu. Optužen je za pokušaj ubistva drugog stepena, što bi moglo da mu donese zatvorsku kaznu od 25 godina. Suđenje će najverovatnije biti održano tek sledeće godine.
“To je relativno jednostavan događaj, kad malo razmislite”, kaže Džejson Šmit, okružni tužilac u Šatakvi. “Znamo da je to bilo unapred planirano, ničim izazvan napad pojedinca koji prethodno nije bio u sukobu sa pravosudnim sistemom”. Tužiocu bez sumnje posao olakšava činjenica da je bilo stotine očevidaca zločina.
Matara zastupa Natanijel Barone, advokat dodeljen po službenoj dužnosti. Na saslušanju pred sudom ubrzo nakon izbadanja, Barone je pratio Matara, koji je nosio lisice, masku na licu, zatvorsko odelo sa širokim crnim i belim prugama. Mataru su kosa i brada bili kratko podšišani. On sam rekao je veoma malo, ne računajući to što se izjasnio da nije kriv. Barone, u odelu sa kravatom, stajao je kraj svog branjenika. Reklo bi se da ne gaji iluzije. Kada sam primetio da je dobio slučaj koji je skoro pa nemoguće odbraniti, nije to negirao: “Skoro svako kaže: ‘Šta je ovom momku odbrana? Svi su videli da je to uradio!’”
Barone kaže da ima stotine svedoka eksperata u fioci i da će konsultovati neke od njih u vezi sa psihologijom i radikalizacijom. Nagovestio je i da će možda pokrenuti proces zbog dopuštenja da Matar da intervju Njujork postu, navodeći da je moguće da je razgovor urađen uz dovođenje u zabludu. (Iz Posta su naveli da se njihov novinar predstavio i da je “gospodin Matar potpuno razumeo da je razgovarao sa izveštačem.)
Nije poznato da li je Matar delovao pod nečijim pokroviteljstvom ili po nečijim instrukcijama, ali iranski državni mediji su horski izražavali podršku njegovom pokušaju da ubije Ruždija. Vođa Islamske revolucionarne garde Husein Salami upravo je u januaru rekao da se Matar poneo “hrabro” i upozorio je redakciju francuskog satiričnog magazina Šarli Ebdo, koju su muslimanski ekstremisti napali 2015. godine, da imaju na umu Ruždijevu “sudbinu” ako nastave da ismevaju ajatolaha Hamneja. Što se tiče Matarove majke i njenih izjava u štampi o njegovom ponašanju i njihovom složenom odnosu, Barone je uzdahnuo i rekao: “Očigledno je da je uvek zabrinjavajuće kada vidite kako vašeg klijenta opisuje njegova majka, što može da bude negativno protumačeno”. Njene primedbe nije osporio.
Barone se susreo sa Matarom u njegovoj ćeliji i vidi ga kao kooperativnog. “Nisam imao apsolutno nikakvih problema sa gospodinom Matarom”, kaže. “Srdačan je i odnosi se s poštovanjem, otvoreno raspravlja sa mnom o svemu. On je veoma iskren mladić. Kao da ste se sreli sa bilo kojim mladim čovekom. Ništa ga ne izdvaja”.
Matar je u pritvorskoj “privatnoj zoni”. Mnogo vremena provodi čitajući Kuran i druge spise. “Počinjem da ga upoznajem, ali nije lako”, kaže Barone. “Stvarnost boravka u zatvoru, kad ste uhapšeni, lako je tada izgubiti nadu. Lako je misliti da stvari neće dobro da se završe po vas. Ali klijentima govorim da moraju da se nadaju”. Uverio me je da Matar “ne podnosi to lako. Neki ljudi prosto ne daju ni pet para na stvari oko njih”.
Pokazuje li ikakve znake kajanja? Barone je odgovorio rečima da to ne može u ovom trenutku da kaže.
Ruždi mi je rekao da o Mataru misli kao o “idiotu”. Zastao je, svestan da to i nije neka ocena, i rekao: “Ne znam šta da mislim o njemu, jer ga ne poznajem”. Stiče se utisak kao da se pisac rve sa likom, a ljudsko biće sa neprijateljem, koji mu frustrirajuće čili pred njim. “Sve što sam video je njegov idiotski intervju u Njujork postu. Samo idiot bi ga dao. Znam da je suđenje još na dugom štapu. Može lako da se dogodi da bude tek sledeće godine. Rekao bih da ću tada saznati još neke stvari o njemu”.
KAD U GLAVI IMAM KNJIGU, ONDA KAO DA JE I OSTATAK SVETA U SVOJOJ ODGOVARAJUĆOJ FORMI
Ruždi se proteklih meseci oporavljao. Gledao je “koještarije na televiziji”. Nije mogao da pronađe nikoga i ništa što bi mu se dopalo u Belom lotosu (“Užasno!”) ili u Netfliksovom dokumentarcu o Megan i Hariju (“Banalno je sve to!”). Ipak, Mundijal mu je pričinjavao zadovoljstvo. Bio je oduševljen napretkom Marokanaca, natprirodnim performansama Kilijana Mbapea iz francuske reprezentacije i Argentinca Lionela Mesija, a bio je dirnut podrškom koju su igrači Irana iskazali protestima u svojoj zemlji, za koje se nada da će biti “grudva koja će pokrenuti lavinu” za režim u Teheranu.
Neće, naravno, biti turneje za predstavljanje Grada pobede. Ali onoliko koliko mu to zdravlje bude dopuštalo, a bezbednost garantovana, nada se da će otići u London na premijeru Jelene, komada o Jeleni Trojanskoj. “Reći ću vam krajnje iskreno, ne razmišljam na duže staze”, kaže. “Razmišljam korak po korak. Prosto mislim: dok traje, nek laje”.
Kada smo se dotakli te teme par nedelja kasnije, u razgovoru na zumu, rekao je: “Nemam šta drugo da radim. Voleo bih da znam još neku veštinu, ali ne znam. Uvek sam zavideo piscima poput Gintera Grasa, koji je imao novu karijeru kao vizuelni umetnik. Zamišljao sam kako mora da je lepo kad provedete dan rvući se sa rečima, a onda ustanete, prošetate se ulicom do svog ateljea i postanete nešto sasvim drugo. Ja to nemam. Dakle, sve što umem da radim je ovo. Sve dok bude priče za koju mislim da je vredna da joj posvetim vreme, tako će i biti. Kad u glavi imam knjigu, onda kao da je i ostatak sveta u svojoj odgovarajućoj formi”.
Book Review: ‘Victory City,’ by Salman Rushdie – The New York Times https://t.co/cPVZRFY3GH
— Salman Rushdie (@SalmanRushdie) February 1, 2023
“Depresivno” je kada se muči za stolom, priznaje. Pita se da li će priče doći. Ali on je još tamo, ulaže vreme u to. Ruždi gleda po stolu, pokazuje na knjige koje pokrivaju zidove njegove radne sobe. “Osećam da je sve okej kada sedim ovde i imam o čemu da razmišljam”, kaže. “Pošto je to važnije od spoljnog sveta. Naravno, unutrašnji svet povezan je sa spoljašnjim, ali, kada ste u stvaralačkom činu, onda to postaje važnije od bilo čega drugog”.
Za sada je ostavio po strani ideju za roman inspirisan Kafkom i Manom i razmišlja o nekoj vrsti nastavka Džozefu Antonu. Isprva me je ta ideja iritirala, “jer je delovalo skoro kao da sam na to primoran, napad je tražio da o njemu pišem”. Poslednjih nedelja, međutim, ideja je počela da ga obuzima. Ruždijeve knjige streme ajmaks uslovima, produkcijama sa velikim ekipama, ali da bi pisao o napadu u Šatakvi, događaju koji se odigrao u sekundama, vidi nešto pre “mikroskopsko”.
A i glas bi trebalo da bude drugačiji. Blago distanciran, glas pripovedača u trećem licu, koji je primenio u Džozefu Antonu deluje kao pogrešan za ovaj poduhvat. “Ne deluje mi to kao nešto za treće lice”, kaže Ruždi. “Mislim da je to kada neko zarije nož u vas onda priča za prvo lice. To je ‘ja’ priča”.
Piše: Dejvid Remnik
Izvor: The New Yorker/glif.rs
Prevod: Matija Jovandić
