Sava Šumanović poslao je pismo doktoru Arnovljeviću, iz bolnice u Beogradu gde je lečio oslabljene nerve, u kome je predskazivao raspad
Kraj je avgusta 1942. Cvrčci su preglasni. Po njega dolaze na kućnu adresu. Pita da ga sačekaju deset minuta. Pristaju, njima je poznat ishod posete. Okupao se, obrijao, vezao šarenu, parisku kravatu, poljubio majci ruku i otišao iz porodične kuće u Šidu, ne osvrćući se.
Stojim pred istim, oljusnutim vratima kroz koja je poslednji put prošao Sava Šumanović kada su ga ustaše sprovele u Sremsku Mitrovicu, gde je streljan dva dana kasnije sa još sto pedeset Srba.
Šid je tada bio deo NDH. Na ustaško ukidanje ćiriličnog pisma odgovorio je tako što je prestao da se potpisuje na platnima koja je svakodnevno slikao. Umesto potpisa, sada je na slikama samo upisivao godinu kada je platno nastalo.
Na slikarskom štafelaju, kada je odveden, ostala je njegova poslednja slika, neosušena – deo triptiha „Beračice“. Na toj slici grožđe i žito zreli su istovremeno, kao u predskazanju kraja vremena u Bibliji.
Sava Šumanović poslao je pismo doktoru Arnovljeviću, iz bolnice u Beogradu gde je lečio oslabljene nerve, u kome je predskazivao raspad Jugoslavije i, osam godina pre svoje smrti, napisao: „Ubiće me 1942“.
Rođen je 22. januara 1896, oba roditelja pripadala su uglednim, građanskim porodicama. Otac Milutin, šumarski inženjer, namenio je sinu advokatsku karijeru. Kada je Savi bilo četiri godine, prešli su u Šid i do smrti u 46.godini, Sava će ga smatrati svojim gradom, a njegovu okolinu lepom, skoro kao predgrađe Pariza gde je odlazio na školovanje. Oduvek je voleo dublji, eterični pejzaž predgrađa.
„I sreća može da rani“
Prekretnicu Šumanoviću donosi boravak u Parizu – Njujorku Evrope. Njegovo oko, ta „najusamljenija božija tvorevina“, u Parizu doživljava bljesak evidencije. Otišao je u Luvr i zaplakao pred glavom „nepoznate princeze“.
Uči kod Andreja Lota, pripadao je struji analitičkog kubizma. U tom krugu kreće se i Pikaso. Šumanović u ovom periodu slika najznačajnije slike našeg postkubističkog slikarstva.
Kada se vrati u domovinu, traži mesto likovnog pedagoga u Umetničkoj školi u Beogradu. Nije potreban. „Zašto prosto ne slikaš mrtve prirode?“, pita ga kolega. „Zato što nisu mrtve“, odgovara.
A onda se događa čudo. Advokat Dorić otkupljuje dvadeset pet njegovih slika i on opet može u Pariz. Ne spava od radosti. Piše prijateljici: „I sreća može da rani.“
Za vreme drugog boravka, izlaže na Jesenjem salonu 1926. Francuska vlada otkupljuje njegovu sliku „Akt“, koja je sada izložena u muzeju u Monpeljeu. Iste godine učestvovao je u oslikavanju čuvene pariske kafane „Kupola“ – na jednom stubu naslikao je četiri ženske figure. (Replika ovog stuba danas se nalazi u Galeriji slika „Save Šumanovića“ u Šidu.)
Izložbu Šumanovićevih dela u ovom lokalu 2019. francuski „Vog“ svrstao je među pet najznačajnijih izložbi u glavnom gradu Francuske te godine.
Najznačajniji događaj 1927. godine bila je slika „Pijana lađa“, impozantno delo koje je Sava Šumanović naslikao za sedam dana i sedam noći, inspirisan istoimenom Remboovom pesmom i Žerikoovom slikom „Splav meduza“.
„Pijana lađa“ slikana je ne samo bojama već i neuronima, žilama, ima silovitu snagu obračuna svetlosti u snu, kalcifikovano znanje iz kolektivno nesvesnog.
Posle ove slike, Šumanović je opustošen. Spas će potražiti u beogradskoj bolnici i prijatelju Rastku Petroviću pisaće i tužna i preteća, a zatim pisma puna izvinjenja. Doktor koji ga je lečio rekao je da je kriza pobeđena onda kada je umetnik počeo da slika voždovačke pejzaže.
Šumanović se vraća u Šid i priprema za veliku izložbu, kada je u Beogradu izložio četristo deset slika, sa velikim uspehom. Sjaj jednog tako čudnog i čudesnog uma bio je priznat.
Vraća se u Šid i uplovio je u novu fazu stvaralaštva. Slika rumene i čile usne beračica grožđa, pejzaže i kupačice, Šidijanke.
Za cikus slika pristala je da mu pozira samo jedna devojka – Slovenka. Njeno plavokoso lice ponavlja se na svim slikama – u očima ima nešto od vodene leptirice.
Tokom poslednje decenije života naslikao je šest stotina slika, a njih četristo sedamnaest nalaze se u galeriji, u Šidu. Posle njegove smrti, mati, Persida, poklonila je porodičnu kuću i celokupnu umetničku zaostavštinu opštini Šid ispunivši sinovljevu volju da u gradu čiju je lepotu toliko voleo da slika, budu izložena njegova platna.
Galerija „Sava Šumanović“ je monumentalna, poput najlepših pariskih galerija. Posebno su izdvojene kupačice, u ogromnoj sali, gde treperi njihova senzualna lepota. Ovde su i nacrti za „Pijanu lađu“, brojni portreti i pejzaži Šida ili onih pariskih, kojih se sećao. Kuća Save Šumanovića je potpuno sačuvana – unutra je starinski nameštaj, drvo orahovo, stil secesija, sve naručeno iz Beča.
Tu je i Šumanovićev pribor za kupanje – posude od majolike, kao i peći sa pločicama nalik na pečujske, žolnaj. Na stolovima su srebrne posude u obliku lađa. Na štafelaju je slika, paleta, četkice i boje. Okačen je i Šumanovićev laki, letnji šešir.
Galerija i kuća su puste. Nema ekskurzija, nema posetilaca, iako je ulaznica za muzej samo dvesta dinara. Možda dan kada sam pohodila Šid nije bio dobar za kulturna događanja. Ali ne znam koji je to dan u ovom delu svetu rezervisan za umetnost.
„Simbol dekadancije i trulog kapitalizma“
Ovde se priča o Savi Šumanoviću ne završava. Po osnivanju Muzeja savremene umetnosti, kod direktora, slikara Miodraga B. Protića došao je Koča Popović i zatražio „Pijanu lađu“ kao poklon maršalu za rođendan.
Protić je znao da maršal za slike ne mari suviše i da će najveća slika naše moderne umetnosti tako biti izgubljena zauvek. Probdio je tu noć i ujutru sačekao partijskog funkcionera spreman. Na pitanje da li je slika pripremljena za transport, Protić je imao odgovor: „Nikako, druže. ‘Pijana lađa’ je simbol dekadencije i trulog kapitalizma. Maršala ćete razljutiti. Bolje odaberite neku mrtvu prirodu iz opusa Moše Pijade.“ Tako se i dogodilo…
Krećemo nazad. Šid lebdi u ultramarinskoj noći. Oko pola šest pali se prvi niz majušnih svetiljki – vena od žada koja pokazuje put u tami.
Sanja Domazet
Izvor: RT.rs
