Часно свештенство, браћо и сестре, господо хришћанска, драге колеге из Удружења књижевника Црне Горе,
захвалан сам на указаној части и повјерењу да вечерас бесједим о Светом Сави, архиепископу и просвјетитељу српском, и то баш на овом мјесту са којег је изникла светородна лоза Немањића.
Из те лозе изникао је и пастирски штап којим је Свети Сава са Атонског виса описао једну просторну и свевремену кружницу, смјештајући у њу за свој народ један божански врт.
Границе и природу светосавског врта описивали су монаси и пјесници, народни мудраци и ратници, историчари и научници, показујући да то никада није био некакав херметични или етноцентрични простор, већ једно парче земаљскога шара које се отварало у свим здравим правцима хришћанске и европске културе, човјекољубља и добротољубља, али не одбацујући ни оне племените слојеве паганског искуства, о чему свједочи богата ризница легенди и народних прича о Светом Сави.
Већина народних прича о Светом Сави обликована је у складу са општим одликама усменог стваралаштва, те би се могло помишљати да је ријеч о некаквој фолклорној или митској реинтерпретацији наших првих сусрета са хришћанством. Па ипак, пажљивијим тумачењем у тим причама препознајемо аутентично разумијевање личности и дјелатности Светога Саве.
Једна прича казује како је Свети Сава застао на неком мјесту између Пријепоља и Пљеваља да се одмори, те се лактом наслонио на неку стијену, а на том мјесту остало је удубљење, отисак лакта, те се и мјесто прозвало Савин лакат. Друга једна прича казује како постоји у Херцеговини мјесто које се зове Савине чесме, а тек су на простору данашње Црне Горе бројни топоними који свједоче о живом присуству Светог Саве у свијести наших предака: Савина, Савина вода, Савин извор, Савин кук итд.
Сви ти топоними посједују једну или више верзија, прича и предања о поријеклу назива, али сви оне, поред својих више или мање успјелих књижевних домета, изражавају дубоко разумијевање религиозности, као и културне и народне освијешћености. Именовање је чин стварања par excellence. Као што је праотац Адам надијевао имена земаљским створењима, и тако их учинио аутентичним, стварним, личносним, логосним бићима, тако су и наши преци своје најважније локалитете крстили именом Светог Саве, како би и без слова, пергамента или папира обиљежили границе светосавског врта, како би исписали своју повијест на води, земљи и камену. Нијесу ти топоними само исказ или сума знање о границама, о међама српског средњовјековног царства, него и исказ захвалности Творцу и богоизабраном Оцу Сави. Тако и споменута херцеговачка прича о Три чесме Светог Саве није ништа друго него парафраза старозавјетне приче о томе како је Мојсије својим штапом отварао изворе воде у стијени. Народ је у лику Светог Саве препознао Мојсија. Уосталом, како је Мојсије јеврејском народу са горе Синај донио законе, тако је и Свети Сава са горе Атонске донио Србима Номоканон или Законоправило. И није овдје ријеч о неким измаштаним, литерарним аналогијама, него о чињеницама потврђеним и у хагиографијама и историографијама.
Ако је захваљујући Светој браћи, Ћирилу и Методију, српски народ у Христу рођен, онда је са Светим Савом постао крштен, уписан у књигу крштених народа, што је потврђено и стицањем аутокефалије за коју се Свети Отац Сава изборио. И није то зона архетипског, него библијског и хришћанског искуства; то је потврда да су Срби изабрани, завјетни народ.
У трећем чину свог хришћанског дјетињства, са Лазаревом жртвом, Срби су вјенчани са Христом, чиме је потврђена достојност и спремност да се до свршетка времена иде хришћанским путем. Лазаревско опредјељење оградило је наш светосавски врт небеским омотачем, Божијом оградом без које не бисмо имали моћи да издржимо историјске недаће, искушења и страдања. Тежак је светосавски пут, али, како је и блаженопочивши митрополит Амфилохије истицао и понављао светоотачку мисао: „Мјера патње је мјера знања“.
Један од најбољих и најсажетијих описа светосавског пута понуди је Милан Кашанин, записујући: „Нисмо, ми, тражећи излаз на светску сцену, узалуд ишли од Студенице до Хиландара и од Хиландара до Сентандреје, ни путем сејали само кости; сејали смо и мисли“. Сијали смо мисли, а жетва нигдје није била тако богата као у дјелима српских пјесника, (бар тако сам мисли када сам претходних година бесједио о књижевном дјелу Светог Саве и његовом утицају на српско пјесништво, од средњовјековља до модерних времена, а онда сам руковођен и неким другим својим интересовањима остао задивљен присуством самих светосавских епифанија у дјелима наших најбољих научника, Михајла Пупина, Јована Цвијића, Милутина Миланковића и Николе Тесле. Радо бих говорио и о томе, но ово сабирање обавезује да још останем у контексту пјесништва).
Једино је Пресвета Богородица присутнија од Светог Саве у дјелима српских пјесника. Додуше, Пресвету Богородицу и Светог Саву никада пјесници наши нијесу раздвајали. Тај однос могао би се пратити још од средњовјековља када је Димитрије Кантакузин сачинио ненадмашну молитвену композицију посвећену, или упућену као молитвени вапај Богородици, па све до времена када два српска модерна пјесника, Васко Попа и Миодраг Павловић, одлазе, а то бива с јесени 1958. године, на Свету Гору. Како је записао Радован Поповић:
„Почетком априла 1958. умире Исидора Секулић, у 82. години. Васка Попу списатељица је одредила да заједно са Елијем Финцијем и Живорадом Стојковићем буде извршилац њене последње воље. […] У другој половини септембра заједно са пријатељима Миодрагом Павловићем и Живорадом Стојковићем, Васко Попа креће у Грчку, на поклоњење у Свету Гору. […] У манастиру Хиландар, одмах по доласку, у капелици Савиног пирга њих тројица приређују полугодишњи помен Исидори Секулић. […] Инспирисан овим ходочашћем у Хиландару, Попа ће написати песму о Богородици Тројеручици.“
„Приспео сам с пута / прашњав и гладан / и жељан другачијег света“ – каже пјесник, описујући духовну глад и прљавштину послератних година, док пјесма у цјелости, као рефлекс давне Кантакузинове молитве, зазива Богородицу да нам буде у милости и њежности. Познато је да је из тог ходочашћа настало и Попино пјесничко ходочашће Усправна земља, а тада је Павловић наумио да сачини своју антологију српског пјесништва, која ће отпочети стиховима Светог Саве. Међутим, Павловић је и у свом путопису Отварају се хиландарске двери оставио један важан запис:
„Са Светом Гором је било као и са рајем. Већином смо замишљали да је она некада постојала и да је у данашњем свету више нема, иначе, зар не бисмо два-три пута годишње одлазили тамо на извориште светости, у простор правог, посвећеног примирја. Но враћала се међу младе људе после Другог светског рата идеја да Света Гора још увек постоји и да би се могла потражити, посетити, обићи.“
Ове ријечи односе се на период непосредно након Другог свјетског рата; дакле, на вријеме када отпочиње и још траје највећа антисветосавска кампања какву памтимо у свом постојању. Ове Павловићеве ријечи нас опомињу да смо једном умало заборавили ко смо и одакле смо и захваљујући коме смо смо Бога видјели и постали завјетни људи.
***
Сјутра празнујемо Савиндан, што није један дан у црквеном календару већ окно вјечности.
Кроз Савиндан видимо цјелину нашег културног, духовног и националног искуства, али у сусрету са Савинданом требало би да се запитамо да ли је наш нараштај изгубио везу са сопственом духовном и народном Цјелином; или је та веза постала профана, сведена на ниво пуке забаве и симболичног празновања?
Памтим једну реченицу из Историје старе српске књижевности Димитрија Богдановића којом се појашњава да је светац доказ да се хришћански може живјети и умријети. И то је једна мисао о хришћанском поимању животне и духовне цјелине и цјеловитости бића. Подвиг је у истрајности, бити у вјери, бити у хришћанској врлини, од првог до посљедњег дана, дајући себе Богу без остатка. Савина хришћанска истрајност јесте позив на нашу колективну, народну и националну постојаност. Зато Савиндан није само једно слово у календару, већ снага која нас недостојне славе Господње одржава у животу и духовном здрављу.
Зато што је био Светац, што је доказао да се може хришћански живјети и умријети, Свети Сава је могао досегнути толике заслуге да у њему данас славимо и државника, и принца, и законодавца, и дипломату, и ходочасника, и писца, и учитеља, при чему ово није низ титула, звања, заслуга и знања некаквог просјечног реномеа, него је ријеч о узорним, непоновљивим достигнућима највеће Личности у историји Срба.
Нека нас сјутрашњи празник окупи онако како то поручује Свети Сава у Хиландарском типику:
„Нека одступи од [нас] завист, да одступи свака сујетна љубав и дар неразуман, а нека се скупе: праведан суд, тачна пажња и мјерило правде и тачност истине, и као да надзире својим свевидећим оком само Онај који испитује срца“.
Амин.
Мр Милорад Дурутовић
Лавра Светог Симеона Мироточивог, на Немањином граду у Подгорици
Уочи Савиндана, љ. Г. 2023.
