Честе драматизације стања и најаве „коначног решења“ на Косову, стављају у други план мисијску, харитативну и осталу бригу СПЦ за Косово и Метохију. Ова брига мора да буде јасније профилисана у свакодневном животу не само на Косову и Метохији.
Српска православна црква се не боји неког политичког решења и више или мање јасног одређења статуса Косова, уколико оно није погубно за дух српског народа. У самој Покрајини то значи: ако би дошло до поделе и исељавања православних верника по линији „јужно од Ибра“, или некој другој линији, или ако би дошло до даљег нарушавања људских и верских права Срба на Косову, ионако најдискриминисаније верске и националне групе у Европи. Гледано из угла Српства у целини, Црква би као неповољно решење видела губитак свог духовно-историјског средишта које би било у некој другој независној земљи, која уз то, не крије намеру да промени и идентитет тог средишта.
Сви остали „аранжмани“ виђани су кроз историју и Црква им је одолела, па ће се, с вером у Божију промисао, и овог пута тако односити према политичким калкулацијама око статуса Косова. То значи да се Црква неће укључивати у питања дипломатског дијалога, иако би Срби са Косова и Метохије у њу имали највише поверења као представника у разговорима; она ће се ограничити само на она питања која се тичу њеног статуса на КиМ, највероватније, у смеру решења која је предвиђао план Ахтисари плус, без сагласности са аспирацијом коју је тај план имао за независност Косова. У политичкој борби која се око питања Косова распламсава у остатку Србије, Црква ће заузети улогу врло пажљивог посматрача, али осим у случају неких стања крајње историјске изнудуице, не би требало очекивати њене радикалне кораке: нпр. позивање да се на референдуму гласа против немачко-француског плана (што као могућност погубну по напредњаке помиње Бошко Јакшић) или одлучивање (анатемисање) оних посланика који за тај план буду гласали (за шта се заложио сајт Стање ствари). Међутим, тај „умерен“ политички став, може бити плаћен скупом ценом, највише по лично патријархов ауторитет, ако би се створило расположење у јавности, да су Црква и патријарх „одступили са Косова“.
Због тога је последњи час да се црквене вође усмере на делатну помоћ Рашко-призренској епархији, не само харитативну, али и таква изостаје у довољној мери, него и у томе да питање Косова и Метохије у наредном периоду, не само декларативно, треба да буде стављено у приоритет унутрашње и спољне мисије Цркве.
Као прво, постоји и режимско, али и од старних медија, „филтрирање“ информације са Косова и Метохије. Онај ко би из те теме сагледао рад Информативне службе СПЦ у последњих десетак година, сигурно би стекао утисак да и она учествује у том процесу. Верујемо да је то невољни стицај околности, али је дужност Синода да се одмах тиме позабави и донесе мере за унапређење извештавања о стварном стању на Косову и Метохији, акцијама, могућностима и потребама за помоћ итд. Уосталом, ни бољи познаваоци прилика у СПЦ не би могли да се присете када се последњи пут састао Одбор за Косово и Метохију Светог Архијерејског Сабора. Многи и не знају да то тело уопште и постоји. А без координације ниједна акција, чак ни молитвена, нема наде за успех.
Много би се могло говорити о спољној мисији Цркве у овој етапи косовске кризе, надамо се да ће, компетентнији од нас, и на том подручју предузети интензивније мере. Наше је било да укажемо на то да честе драматизације стања и најаве „коначног решења“ на Косову, стављају у други план мисијску, харитативну и осталу бригу СПЦ за Косово и Метохију. Ова брига мора да буде јасније профилисана у свакодневном животу не само на Косову и Метохији, већ и у свакој епархији и парохији СПЦ.
