– Филм данас глобално има јаку конкуренцију у новим садржајима, у интернету и телевизији, и то да је његов друштвени значај можда био већи у неким ранијим деценијама сигурно је израженије него у неким развијенијим филмским срединама. Разлог за то је свакако и што су у једном тренутку отуђени и распродати сви домаћи биоскопи у Београду – каже у разговору за Данас редитељ Слободан Шијан
Kултном синеасти који је својим остварењима обележио југословенску и српску, али и европску кинематографију, чија су ремек-дела „Kо то тамо пева“, „Маратонци трче почасни круг“ и „Давитељ против давитеља“ приказивана на светским фестивалима, која су део наше културне баштине и већ деценијама једнако живи и популарни код свих генерација гледалаца на овом простору, уручена је Повеља за целокупно стваралаштво и допринос српској кинематографији коју додељује Удружење филмских уметника Србије.
Шијан је одушевљавао публику и својим остварењима „Kако сам систематски уништаван од идиота“, „Тајна манастирске ракије“, „Сироти мали хрчки“ и „С.О.С. – Спасите наше душе“, и прошле године постао и лауреат Златног печата кинотеке за допринос светској кинематографији, али и први филмски редитељ који је ушао у Српску академију наука и уметности, и то као допсини члан.
У разговору за Данас, легендарни филмски аутор који, како је изјављивао за наш лист, себе види, пре свега, као редитеља комедија, говори о свом доживљају награда, значају „покретних слика“ у времену савремених технологија, биоскопима, како се догодило да на нови филм „Буди бог с нама“, који је тренутно у монтажи, чека скоро десет година…
Добили сте највећа признања за филмску уметност, а сада вам је стигла и Повеља за животно дело УФУС. Имате ли и можда и неку приватну емоцију према овој награди?
– Она за мене има тај значај што је то ипак признање које добијате од колега, од вашег еснафа у коме сте обитавали свих ових година, преко кога сте као слободан уметник остваривали неке могуће бенефиције и радни стаж. То је једна професионална награда и утолико је њен значај већи.
Примајући ову награду подсетили сте да сте пре петнаест година исто признање добили од словеначког удружења филмских уметника, а пре шест и од хрватског. Да ли је ваша уметност, филмска и визуелна, више препозната у региону?
– Мислим да су све те награде за животно дело углавном биле засноване на ономе што сам урадио у области кинематографије, мој опус у визуелним уметностима или у оном што сам писао о филму је прилично мање познато. Моји филмови имају неку популарност на овом простору и данас, и мислим да је то кључни разлог.
Од филма „С.О.С. – Спасите наше душе“ који смо премијерно гледали 2007, до новог „Буди бог с нама“ на чију премијеру још чекамо, прошло је петнаест година. Шта је можда неко ваше највеће разочарење у професији?
– Kао и увек, код нас се филмови доста дуго припремају у фази налажења и проналажења финансирања, и то је постало све теже и теже, тако да не завидим младој генерацији. Мој нови филм „Буди бог с нама“ тренутно је у фази монтаже, а први синопсис на конкурсу Филмског центра Србије за финансирање и суфинансирање играних филмова поднео сам 2013, па сад израчунајте и видите колико је то времена, и колико му је потребно година да изађе у биоскопе. Читава деценија. Ја сам снимио нека своја дела и за мене је то можда и ОK, али ако млад човек који жели да сними добар филм треба да чека на његову премијеру десет година то је превише времена, јер млади људи треба да раде што више.
С друге стране, зашто нам се чини да је моћ филма некада била значајнија, да је филм имао друштвени утицај и да је биоскопска публика заиста разумела те важне хуманистичке идеје света које су стизале из „покретних слика“?
– Не бих доносио такве генералне закључке, пошто мислим да је питање важности филма везано и са генерацијским обичајем и навикама. Данас свакако има нових садржаја који се нуде путем интернета и телевизије, тако да филм има јаку конкуренцију. Поготову код нас, где су у једном тренутку отуђени и распродати сви домаћи биоскопи у Београду, тако да, док се успостави нова публика која зна где је који биоскоп, ипак је потребно мало времена. Можда је та оцена да је филм изгубио друштвени значај и тачна, али то је код нас сигурно израженије него у неким развијенијим филмским срединама.
Да ли ће биоскоп опстати, и да ли ће филм у неком финалу да победи телевизију и интернет?
– Телевизија је на неки начин већ у благом опадању, иако се свуда и даље раде серије, многе су и високобуџетне, али интернет је већ доста дуго јака конкуренција филму. Мислим да ће то у једном тренутку све бити синхроно, и да ће филм, интернет и телевизија постојати једно уз друго, као и биоскопи. То је и историја већ показала у разним областима стваралаштва, у којима је била прорицана пропаст.
Шта је филм за вас данас, после свих ових искуства које имате?
– Не бих се усудио да дајем такве врсте дефиниција. Осећање с којим чекам наредну годину је нада да ћу коначно завршити филм „Буди Бог с нама“ који већ толико дуго радим, и то би био неки циљ. Тај филм је више фантазија о једном животу, а не биографски филм о авангардисти Бошку Токину, који сам покушао да направим као комедију која ће се бавити и неким темицама авангарде.
Извор: danas.rs
