Kакав је значај ове књиге за нашу писменост, сликовито говори чињеница да се она нашла у веома пробраној библиотеци штампаних књига на Цетињу, крајем 15. вијека
Не могу да се сјетим ничег сличног по старини и по универзалном значају, а да је у готово свакодневној употреби значајног броја грађана Црне Горе, као што је то – Псалтир. Бар 3 000 година дијели нас од времена настанка првих стихова из ове књиге, која је била основно штиво богослужења најприје Соломоновог храма у Јерусалиму, потом у синагогама широм Средоземља и Блистог истока, а у доба Новог Завјета од апостолских сабрања до данашњег дана – то је молитвена азбука свих вјерника јудео-хришћанске традиције, на све четири стране свијета. Kада смо у питању ми Словени, текст псалама нам је постао познат послије превода најприје на глагољицу, а потом на ћирилицу првих црквених књига још у 9. и 10. вијеку. Преко једног миленијума траје присуство псаламске поезије у нашој култури.
Kакав је значај ове књиге за нашу писменост, сликовито говори чињеница да се она нашла у веома пробраној библиотеци штампаних књига на Цетињу, крајем 15. вијека. Пред очигледан слом сопствене државе и свега што је она представљала, а у бризи да овдашњи храмови не остану без потребне литературе, Ђурђе Црнојевић је готово пророчки, као у неку временску капсулу, упаковао оне књиге које ће у наредном времену, у наредних неколико вјекова, помоћи оном идентитету, сабраном око Цетињског манастира, да опстане и сачува своју виталност. Поред Октоиха = Осмогласника, који садржи молитвословља за сваки дан у седмици, међу тим ријетким књигама нашао се и Псалтир за својих 150 псалама.
Оно што је Ђурђе Црнојевић одаслао у будућност, стигло је на Цетиње, кроз период од неколико вјекова културне стагнације и борбе за голи опстанак, до Црне Горе Петровића као једно од наставних средстава прве више школе у модерној црногорској историји – Цетињске богословије. Њен рад су покренули књаз Никола и архимандрит Нићифор Дучић у другој половини 19. вијека, тачно хиљаду година послије првог превода поменуте старозавјетне књиге на старословенски језик. А то (мени) значи да се модерна црногорска држава у настајању у потпуности ослањала на сопствену традицију. Тако усмјерена држава је дефиниција „петровићевске Црне Горе“. Данас, 160 година потом, свака хришћанска кућа, поред молитвеника и Новог Завјета, има Псалтир као основну књигу личне и породичне духовне изградње. Углавном, када је ријеч о српском језику, у свакодневној употреби је превод Ђуре Даничића (односно извод из Даничићевог превода цјелокупног Старог завјета), а однедавно у употреби је и превод блаженопочившег владике Атанасија Јевтића. Даничићев текст, иако увелико архаичан, приступачнији је ширим народним масама, док је Атанасијев превод ближи филолозима и људима од струке који су посвећени језичким нијансама и свим могућим опцијама превода неке фразе или поједине ријечи.
У данима вишедневних постова, какви су управо ови текући, свештеници позивају народ да не пости само тјелесно, и да питање поста не своди на начин исхране, него да се, између осталог, умножи молитва. А како, чиме и колико умножити људску молитву Богу, поред оне интимне и прве (која се изговара својим ријечима) и поред оне основне, светоотачке, записане у молитвеницима? Управо је збирка псалама та књига која проширује видике наше душе и која, с обзиром на њен наратив и историјат трајања, богати наше срце новим изразима побожности. Псалми нијесу настали у некој канцеларији, нити су писани за потребе само једног човјека нити само једног времена, него представљају свједочанство многих, бурних историјских околности, а састављани су (па чак и музички компоновани) тако да се могу употребљавати у разним приликама, од свечаности до сахране, од свадби до затворске ћелије и болесничке постеље. Псалми се, по неком временском одређењу свог садржаја, могу пригодно читати и раном зором у зачетку дана, и током дневне вреве, и приликом заласка сунца, па чак и ноћу. Псалми су исповијест животних прегнућа царева и пастира; војника и морепловаца; свештеника и умјетника; побједника и поражених; младих и старих; прогоњених и оклеветених, али и узвишених и хваљених.
Психолошки профили пјесника (а свакако их је било више, иако се, по навици, у неким од наслова сви приписују цару Давиду) који су писали ову духовну поезију, и морална и духовна стања кроз која су пролазили стварајући ово дјело, чини псалме блиским свакоме од нас. Јер, у њиховом тексту се подједанко могу пронаћи и препознати и они људи који безнадежно траже Бога и тренутно га не налазе, као и они који га славе и виде у свакој травци и лептиру. Попут његошевског егзистенцијализма израженог у ријечима „Што је човјек, а мора бит човјек? Тварца једна те је земља вара, а за њега, види, није земља“, псалмопојац и сумња, и љути се, и пита се, али и вјерује, и хвали Творца, и позива на братољубље и човјекољубље.
Немам дилему да су дјела најписменијих Црногораца 18. и 19. вијека била надахнута, између осталог, и псаламским стиховима, и да је Његошев закључак о свијету који је „грдна мјешавина“ над којим ипак „умна сила торжествује“ само генијални препјев онога што је у својим кратким годинама школовања (у Цетињском манастиру, цркви на Топлој и у манастиру Савини) и каснијег владиковања, свакодневно могао чути и прочитати Петар II Петровић. Овакво моје увјерење кријепим уношењем у садржај Псалтира, који управо приказује мјешавину како људских судбина, тако и природних, космичких стихија, али који – од почетка до краја – у свему томе види јасно присуство Божије воље и намјере.
Једну од безброј занимљивости везаних за псалме, представља податак да су они промјенљиво нумерисани, од памтивијека, у зависности од тога којој од древних редакција припада издање које читате. Наиме, са преводом израиљске Библије на грчки језик, а све то – неколико стољећа прије Христа, дошло је до разних измјена и прекомпозиција у самом тексту. У то спада и раздвајање неких дужих псалама на два нова, као и спајање неких краћих псалама у један. То је довело до нових редних бројева у односу на распоред који су псалми имали хебрејском изворнику. Kао очигледан примјер те измјене може нам послужити дјело Данила Kиша „Псалам 44“ посвећено страдањима Јевреја у нацистичком погрому, а инспирисано стиховима псалма који је у израиљском оргиналу нумерисан баш као 44. Међутим, вјекови библијског трајања донијели су измјену која је најприје прихваћена у грчком преводу Светог писма, а потом и у латинском, и до данас, канонизована у римокатоличкој цркви као свети поредак библијских књига. Елем, Даничић је (на чијем преводу смо до данас штампали и читали Библију овдје код нас), Стари Завјет преводио по „латинском издању Тремелиуса“, што ће рећи – према новијој нумерацији псалама, док се Kиш, наравно, држао јеврејског библијског канона. Тако да данас, ако хоћете да у домаћим издањима (православним и римокатоличким) потражите псалам који је Kиша инспирисао на роман, нећете га наћи под тим бројем (како стоји код Јевреја, или у протестантским преводима), него под бројем мање – псалам 43.
Kако су га писали најприје припадници полуномадског племена, непрестано окружени негостољубивом околином, а касније цареви, дворјани и поданици државе која је увијек била на путу и удару већих и јачих од себе – Псалтир одише антагонизмом између аутора који је или прогоњен или се брани, и великог броја прогонитеља који га нападају. У времену старозавјетне теологије такво се непријатељство подразумијевало с обзиром на појмове изабраног Божијег народа на једној и иноплеменика, незнабожаца на другој страни. Новозавјетна Црква је цио Стари завјет прихватила као своју књигу која најављује долазак Месије и која је и хришћане учила молитви и изразима хвале Богу. Међутим, хришћанство је ставило акценат на оно тумачење псаламских „непријатеља“ које се не односи на друге људе, или на друге народе, него на гријехе, ружне навике и зле силе поднебесја. Отуда је Псалтир постао омиљена књига монаха, подвижника и пустињака, који се у свом животу најмање сусрећу са другим људима, а, опет, ратују са бројним непријатеља, и у том рату се не уздају толико у своју силу, колико у божију помоћ.
Извор: vijesti.me
