За етномузиколога, композитора и донедавно професора на Музичкој академији Димитрија Големовића (1954) ова 2022. година почела је и завршила се признањима за животно дело.
Почетком године добио је признање за врхунски допринос националној култури, такозвану националну пензију, а недавно му је уручена и награда „Миле Недељковић“ за целокупан опус.
Големовић иза себе има богат стваралачки опус. Аутор је низа научних радова и петнаестак књига из области етномузикологије, који су заснована на његовом неуморном и вишедеценијском теренском раду. Објављивао је и ЦД-ове са традиционалном народном музиком, аутор је бројних композиција вокалне музике, али и опере… а без обзира на заслужену пензију, и даље неуморно ради.
– За више од 40 година бављења традиционалном народном музиком обишао сам око 600 села, углавном, како би се рекло, о свом руху и о свом круху. Учествовао сам и у пројектима Етнографског института САНУ и Етнографског музеја. Свака наука се базира на подацима који већ постоје, али моја колегиница Оливера Васић, која се бавила народном игром, и ја, који сам се бавио музиком, нисмо имали податке већ смо морали да радимо две ствари истовремено: да обилазимо терен и скупљамо материјал и да га истовремено бележимо и објављујемо радове. Био је то напоран посао, али сада када гледам на то, у 68. години, веома сам задовољан оним што сам урадио – каже, за „Новости“, Димитрије Големовић.
По његовим речима, наша средина није склона традиционалном стваралаштву.
– Вук Караџић се слави као највећи научник у историји Србије, у погледу односа према народном језику и традицији, који се велича јер је скупљао народне песме, а када данас било где одете да промовишете и причате о том нашем народном благу, доживите фијаско.
То је тај наш двојни морал. Често сам се због тога осећао као да сам у глувој соби, вичеш, а не чујеш ништа. Али, нисам дозволио да ме то заустави. Кад нисам могао да објављујем дела и радове у Србији, објављивао сам где могу. Тако се десило да је моја два диска „Српска традиционална народна музика“ и „Циганска народна музика у Србији“ објавио Етнографски музеј у Женеви, а овде није хтео нико.
Одсек за етномузикологију уписао је јер је хтео да компонује музику инспирисану фолклором.
– Али, и тада сам знао да мораш да одеш на терен, упознаш људе, чујеш их како певају, како причају и о чему причају и тек тада све то постаје твоја инспирација. У међувремену сам схватио да ме наука све више привлачи, па сам се посветио њој. А етномузикологија је идеална јер, иако почива на етнологији, у спрези је и са другим наукама, лингвистиком, социологијом… Човек живи у неком друштвеном миљеу, а музика је друштвено условљена, па је тако музика одраз тих односа. Да је човек сам на планети, он никад не би певао.
Његово највеће богатство је, додаје, то што је на терену упознао десетине хиљада људи и што се, иако је градско дете, заљубио у село.
– Ми се стидимо села, а верујем да је то због тога што је велика већина једну или две генерације раније ту живела. Стиде се сеоске културе, обичаја, па и народа, а такви данас нажалост седе и по министарствима, па кад им предложите неки пројекат који се тиче народне традиције, једва да га и погледају. Фолклор и народна музика данас се доживљавају као нешто нижег рода, а прва игра на игранкама пре рата је било „Краљево коло“, па је тек онда следио кадрил, полонез, валцер… Доживљам себе као део народа, поносан сам на сваког оног сељака, радника. Мислим да је наш народ диван, бескрајно леп у својој једноставности док појединци, нарочито интелектуалци, знају да буду ужасни. Али, тиме су раме уз раме са светском „елитом“.
Големовић с тугом примећује да је српско село, у оном традиционалном облику, данас практично нестало.
– Сељаци су постали потрошачи као и они у граду који у продавници купују млеко, хлеб.
Када више нема људи на селу, онда како да очекујеш музику и песму?
Познати етномузиколог враћа се на проблем наше „квазиелите“, оптужујући је да не брине о култури широких народних маса.
– Не смемо да заборавимо да је и популарна музика такође култура. Да је Моцарт данас жив писао би забавну музику. У време када је стварао он је био изузетно популаран композитор. Само данас композитори праве концерте за 30 људи у публици, немају никакву комуникацију са људима. Некада су и продавци рибе на пијацама у Италији певали арије и хорске мелодије из опера јер су толико биле повезане са народом. Ту није било академизма, који је, по мом мишљењу, најгора ствар у култури јер поставља границе, дели је на културу и „културу“. Чим та наша елита осети неку мелодију, нешто певљивије, њима се набере нос, оптужују те да „правиш компромис“. С ким? За кога ти пишеш? Заборављаш да ти живиш и компонујеш зато што се од плате тог радника у фабрици одваја и за културу.
Тај човек има права на своју културу, а твој посао је да подигнеш његов ниво, а не да га убијаш елитизмом и да ти се набере нос на помисао да пишеш за њега.
Када је стваралаштво ушло у домен масовне културе, односно, тржишне економије, морало је, према његовим речима, да се томе и прилагоди.
– Ми смо мало тржиште па да би уметници живели од свог рада морају много компромиса да праве, а посебно ако желе да се представе и у свету. Ипак, тврдим да треба да будемо инокосни, самосвојни, да ценимо себе. Треба да престанемо да се стидимо, и да се свету представимо са оним што је код нас најбоље, што је само наше, да се мало прилагодимо ако треба, али да не прелазимо границу себе и свога. Постоји тај стереотип о Балкану да је прљав, крвав, примитиван, али наш Балкан, који јесте често био буре барута, истовремено је и башта предивног цвећа, чисте воде, укусне хране, пријазних људи и, наравно, добре музике.
Људи се своде на формуле
ГОЛЕМОВИЋ је и аутор романа „Огњен“ и књиге прича за децу „Тијани за лаку ноћ“, а тренутно припрема књигу „Бесан во и глисте у купусу“. Наслов, каже, потиче од оне изреке „Не изводи бесне глисте пребићу те ко вола у купусу“. На наш коментар да се тај насов баш и не уклапа у новопрокламовану политичку коректност, искрено одговара:
– Та политичка коректност је термин за једну крајњу глупост, за ограничење ума, свођење људи на формуле, на свет флоскула, а то све заједно је, најблаже речено, дискутабилно.
Признање „Миле Недељковић“
Награда „Миле Недељковић“ за животно дело му је посебно драга јер носи име човека са којим се дружио и сарађивао деценијама.
– Миле Недељковић је био велики радник, ерудита, права енциклопедија. Његова књига „Годишњи обичаји код Срба“ је капитално дело, а иза њега је остало још неколико сличних, врхунских књига – објашњава Големовић.
Извор: novosti.rs
