Савремена фудбалска игра заснива се на три витална параметра: 1) контрола лопте, 2) контрола резултата и 3) контрола простора/терена. Овај трећи параметар није добро постављен у игри Шпаније и Бразила. Чини ми се да се у томе састоји њихов основни проблем. Терен доживљавају сувише партикуларно. Милина кад гледаш лопту, пакао кад гледаш кретање играча. С друге стране, шта значи имати контролу терена показују Аргентина, Енглеска, Француска, Хрватска и Португал (без Роналда).
Треба погледати број играча Енглеске који се уписао у стријелце, а све акције грађене из простора, или Португал против Швајцараца. У одбрани то значи такође много. Одбрана Аргентине небројено пута је испуцавала лопту из шеснаестерца, али то није реакција панике, већ плана да се одбрана не гради на шеснаест метара од гола. Ништа ново, осим што је евидентно да им је то план од Арабије. Владај тереном, јер се фудбал игра и без лопте.
Позивање на статистику постаје, такође, стереотип. Шта значи је ли неко доминирао у посједу лопте, упутио 30 шутева у оквиру гола, а није побиједио у мечу!? Па само једно, да таква игра не даје резултате. То се може пратити већ двије или три деценије. Исто тако, бесмислено потцјењивање голмана. Па колико задивљују нека финта, дриблинг и гол, па толико би требало да задивљује вјештина неког голмана. Шпанија и Бразил показују да се фудбалска игра промијенила, јер трчати 90 или више минута као коњ, милујући лопту као љубавницу, а поћи кући без медаље… То је сигнал глупости а не лоше среће.
Милорад Дурутовић
