Паспаљ: Од Србије не очекујем ништа на Мундобаскету

Били су сан летње (августовске) ноћи, били су једини који су могли да изађу на црту једином правом америчком дрим тиму, са све „Летећим“, „Чаробним“, Бирдом и осталима, били су непоновљиви као на Светском првенству далеке 1990. Били су планетарни шампиони у далеком Буенос Ајресу, али и лабудова песма једне Југославије, која ће, годину дана касније, нестати у грађанском рату. Kошаркашка генерација за памћење.

Жарко Паспаљ (Srđan Stevanović/STARSPORT)

Она у којој је био НБА дует, Владе Дивац и Дражен Петровић, европски, а сплитско „жути“, шампион Тони Kукоч, стамени Зоран Савић, лудо добро леворуко крило Жарко Паспаљ, само нека од чудесних имена. Недостајао је практично само Дино Рађа, који се повредио на генералној проби, Играма добре воље у Сијетлу, уочи 11. Светског првенства. Стојана (Стојка) Вранковића, још једног од „виђених“ у селекцији, која је кошаркашки ураган најавалиа крајем осамдесетих прошлог века, селектор Душан Ивковић није ни позвао на припреме. Разлог је био у Дудином стилу, строгоће, али и поштовања репрезентативног кодекса чак и када је у питању здравствени проблем.

„Прво што ми прође кроз главу када помислим на тај шампионат је да је све било лако, да смо сви добро играли. Била је то толико добра репрезентација, да нико од нас није размишљао да ли ћеш неку утакмицу да добијеш или изгубиш. Па, ово последње је било скоро, па немогуће. Било је то моје прво велико такмичење после боравка у Америци. Осећао сам се добро, баш физички јако,“ присећа се Жарко Паспаљ за Спортклуб.

Али меч у групи у Санта Феу, сте ипак, изгубили (82:75), мада без последица на даљи пласман?

Места само за тробојку

Владе Дивац је током славља, после финалне победе 1990. истргао и бацио хрватску шаховницу, коју је унео неко од навијача на терен где су плави славили светску титулу.

„То би се десило да је била у питању било чија застава. Дивац је само одреаговао коректно и патриотски. Уочи распада земље, од свега је направљена огромна прича, која је очигледно требала да се деси у та времена. Па је све дало сасвим другачији спектар на ситуацију. Био је тренутак да се све искористи за друге циљеве. Свакој застави, не само хрватској, осим југословенској тробојци тада, десило би се исто те августовске вечери у далеком Буенос Ајресу.“

„Истина, али то је отприлике била следећа ситуација – водиш на полувремену 20-ак разлике, па кренеш да се к….., па ти онај одозго, после полувремена „забрани“ да даш кош. Мислим да је тај пораз био добра ствар да односе поставиш на право место. Али, било је то много другачије време. Од односа до третмана играча према националном дресу, као и релације Савеза према репрезентативцима. Одавно смо упловили у неку другу димензију. Највише због НБА, која је утицала на корелације према игрању у националном тиму.“

И тада су два члана прве петорке већ играли у најјачој лиги света, Дивац у Лејкерсима, Дражен у Портланду, ви сте такође „омирисали“ барут у Сан Антонију…?

„Од тада креће, истина, није се дешавало тог лета, уочи СП, али лагано ступа на сцену. Временом је играње у Америци, колико год користило индивидуално, почело да утиче на квантитет репрезентативног одазивања. По систему: „Е, сад ћеш да прескочиш неку акцију, за следећу ћеш да размислиш…“Никога и ништа не критикујем, нити повлачим паралелу, било би некоректно, ма неизводљиво. Од саме дужине припрема, које су онда много дуже трајале, а тек остале ствари…“

Divac, Divac, Rađa i Paspalj; Foto: Pedja Milosavljevic/Starspor

Југославија је у полуфиналу добила САД (99:91), у финалу, чинило се, још лакше бивши Совјетски Савез (92:75), по други пут у дворани „Луна парк“. Истој оној где је на Првом светском првенству 1950. први кош убацио легендарни Небојша Поповић.

„Американци су имали добру екипу, осморицу, деветорицу, који ће завршити у НБА, неколицину која су чествовала у Ол стар мечевима, али…Kако год звучало, мора наглас да се каже – били смо значајно квалитетнији тим. Група репрезентативаца, која је започела доминацију на ЕП 1989, па 1990, 91…Играчки смо сазревали…Онда се десило, оно што се десило, после првенства у Аргентини. Неки су добили шансу да наставе да играју, а неки „шут карту“ (санкције, прим. аут) попут нас који смо остали у оном што је преостало од Југославије.“

Селекција СССР, који ће, попут СФРЈ, ускоро доживети територијалне промене, у Буенос Ајресу се, по пети пуз узастопно, пласирала у финале, у коме неће добити ни грам шансе од тадашњих плавих.

„Већ на почетку се видело да неће да ваља по ривала. Не само да смо их већ добили на турниру (100:77), већ су Литванци из састава бојкотовали националну селекцију у финалу, коју је са клупе, иначе, водио њихов земљак, Владас Гарастас.“

Упркос трофејној репрезентативној каријери, Паспаљ је био учесник само једног планетарног такмичења те 1990.

„Током лета 1986. моје последње године у подгоричкој Будућности, одрадио сам неколико контролних тренинга са репрезентацијом, али је било рано за мене. Било је сувише за мене у том моменту. После Буенос Ајреса и ЕП 1991 (злато), уследиле су санкције Југославији, па смо наставили са међународном сценом 1995. на ЕШ, па ОИ 1996. Kасније сам, стицајем околности, које ни сада нису за ширу причу, а знају је само моји добри пријатељи, престао да задужујем национални дрес.“

_________________

Састав и резултати 1990.

Југославија – Венецуела 92:84, Југославија – Ангола 92:79, Порторико – Југославија 82:75. Југославија – Бразил 105:86, Југославија – СССР 100:77, Југославија – Грчка 77:67, Југославија – САД 99:91, Југославија – СССР 92:75. Састав: Дражен Петровић, Велимир Перасовић, Зоран Чутура, Тони Kукоч, Жарко Паспаљ, Јуриј Здовц, Желимир Обрадовић, Радисав Ћурчић, Владе Дивац, Аријан Kомазец, Зоран Савић, Зоран Јовановић. Селектор Душан Ивковић.

__________________________

Покушавајући да објасни како су уочи СП у Аргентини откази били незамисливи у југословенском дрим тиму, за разлику од модерних времена текућег века Паспаљ каже:

„Имали смо извесну ширину, којаје долазила из кучног васпитања и разумевања шта од тебе очекује селектор. Та цела генерација, са којом сам закорачио на светски врх, направила је сјајне каријере. На првом месту није било лично учешће, већ крајњи циљ, што више победа. А када имаш искремо у себи тако високо зацртани циљ, уз адекватну надоградњу, газиш до финала, али се ни ту не заустављаш.“

Осврнуо се легендарни кошаркаш и на овогодишњи Мундобаскет на коме ће ослабљена селекција Србије покушати да оствари што бољи резултат и укључи се у борби за медаље.

„На предстојећем Светском купу не очекујем ништа од Србије ако је очекивање да будемо рецимо пети односно да се избори олимпијска виза. Био бих више него задовољан. Али, да кажем да ћу да гледам без оптерећења, после свега што се дешавало националном тиму, то је једноставно немогуће. Ови момци, шта год да су урадили, добро су урадили, чак и ако не добаце до ОИ следеће године. Мада, веома је битно имати континуитет учешћа на Играма. Нисам очекивао оволико отказа, али, шта је, ту је…“

Извор: Рада Николић/sportklub