Ђаци богословије су при крају вечерње службе увелико појали тропар Ваведења, у моменту кад сам излазио из манастирске цркве. Дочекао ме је, за ово доба године, необично топао ваздух и магла која је читав тај дан прекривала Цетиње. Низ заставе, које из неких разлога, још увијек стоје на манастирској огради, циједиле су се капи кише. Чак и у магловитој ноћи се јасно разазнаје блиједило на , од вишенедјељних киша и повремено јаких вјетрова, оштећеним заставама. Недалеко од ограде стоје двојица видно уморних полицајаца. Када бисте их упитали шта уопште раде испред манастира, вјероватно би вам рекли да су ту да чувају заставе. Ако бисте их упитали од кога их чувају, претпостављам да би умјесто одговора просто слегли раменима. Поред њих је полицијски комби, који је тако уподобљен да се у њему може преспавати, што указује на то да ће њих двојица ту остати све док им у раним јутарњим часовима не стигне смјена. Изгледа да су заставе најугроженије иза поноћи, у ситним сатима, када се температура спусти испод нуле…
Киша полако престаје да пада и одлучујем да прошетам кроз пусте улице и плочнике града, на којима примијећијем псе луталице и тек понеког пролазника. Град је већ неко вријеме окићен новогодишњим, свијетлећим украсима. Њихова кичаста и необично јака свjетлост у ноћном периоду скрива љепоту зграде дворца краља Николе, баш као и куће у којој се некада налазило српско посланство, а која се налази преко пута дворца. Двије младе Цетињанке не дјеле мој укус и мишљење, па се одушевљено сликавају испред дворца, трудећи се да што више украса буде обухваћено у кадру. Недалеко од њих, испред Биљарде, у којој су прије Другог свјетског рата биле просторије богословије, је необично затегнута застава, на високом јарболу. На самој биљарди су, такође , постављени свјетлуцави украси.
Док сам се кретао према најближој продавници, влажни плочници испод мене су ме вратили нешто више од двадесет година уназад, када сам био ђак богословије и када је сам трг био поплочаван. Намјесто свјетлуцавих сијалица и застава, једини украси у том периоду су били увели листови жути које смо осјећали под нашим ципелама, а који су граду давали неку посебну и тешко објашњиву драж. Иако је и тада политика била свуда присутна, па се и онда , с времена на вријеме, пројављивала нетрпељивост према Цркви и свештенству, све то Цетињу, ипак, није много одузимало на љепоти и значају. Познавали смо тада и неке угледне грађане – љекаре, професоре, који су нам, када би их сусретали на улици и пролазима између зграда, јасно стављали до знања да се не слажу са инцидентима који су били уперени против Цркве, а којих је и тада било. Данас остаје само сјећање на те дивне људе. Баш као и украси и заставе, као најбоље свједочанство времена у којем живимо…
Ђакон Павле Љешковић
Извор: Етос
