Помислих да упорно клофање тепиха које је прешло у општу параноју треба пријавити комуналној полицији. И над попом има поп. Из комуналне полиције само што ме нијесу пријавили врховном државном тужиоцу због велеиздаје. Казали су ми: „Јесте ли свјесни у које кривично дјело улазите? Знате ли, човјече, да су ти људи добили највиша друштвена признања и награде? Да су стубови наше државе?“
Некада се то радило суботом и недјељом по сунчаном времену у преподневним часовима а сада сваког дана независно од сата. У нашим ушима, без престанка, одјекују ударци клофача. Свеприсутни звук клофача тресачима тепиха је модернизовао име. Ја их и даље називам тресачима тепиха а комшилук аналитичарима, колумнистима, ангажованим интелектуалцима, угледним патриотама, грађанским активистима… Не расправљам се. У сваком случају за мене то остају људи из нашег дворишта који редовно праве буку и дижу прашину. Признајем да тресаче тепиха имају сва дворишта широм државе. Вјероватно су слични једни другима. Вјерујем да свим нормалним људима сметају на исти начин.
Моја жена се навикла на ове што најгласније клофају тепихе. Слуша их без икаквих проблема.
„Ко тресе јутрос”, питам је у шали.
„Ови из „Портала Аналитика и Побједе. Добро тресу. Не жале снагу”, одговара ми озбиљно.
„Очекивано”, кажем јој.
„А зашто молићу лијепо”, побуни се она.
„Зато што они који су највише трпали под тепих највише воле и да тресу”, одбрусих.
„Они бар нијесу монотони. Тресу и стране и домаће тепихе и оне од старе вуне и оне од увозних, вјештачких материјала. У дворишту код моје сестре тресу само тепихе из 1918. године. Можеш мислити како је њој.“
Моја жена на тепихе гледа мало друкчије. Каже да су теписи стазе по којему наше друштво корача према Европи и да треба стално да се тресу. За мене је тепих тепих. Прашина остаје прашина. А бука је оно што ми најтеже пада. Највише ми сметају најбучнији тресачи тепиха.
„Видиш овог доље, зашиљених бркова и дуге косе“, каже ми жена.
„Овог из ’Портала Аналитика’. Он је дакле данас на реду да тресе тепихе. Шта с њиме?“
„Он је важан. Он најбоље тресе тепихе из свог става“, наставља жена.
„Што ти значи став? Битно је да јако удари клофачом по тепиху. Да пукне. Да одјекне. Да се чује. Да се подигне што више прашине.“
„Е став оног малог је колумна са убједљиво највише прашине.“
„То је дакле тресач колумниста.“
„Осим тога, потписао се и на највише петиција“.
„Петиција за треску, буку и прашину“.
„Не, већ на петиције судбоносне за нашу државу“, одговори ми, готово, свађалачки.
„Поштујем државу. Уважавам кад је браниш, ма ко јој клофао тепихе“, рекох јој избјегавајући вербално породично насиље.
„Уби се мученик тресући тепихе а тебе баш брига. Јуче нам је рекао да истреса прашину у интересу државе из свих тепиха и преисторијских и историјских чак и из неких деликатних, умјетничких,“
„Како стоји са ћилимима и крпарама?“
„То га ти питај!“
„Кад научи нешто више од удараца клофачом можда ћу и поразговарати с њим. Дотле ми је лакше да трпим буку и прашину.“
Жена је била у праву. Осјетио сам на својој кожи, убиједио се својим чулима и живцима да тресачи тепиха постају све амбициознији. Тресу упорно, без престанка. Када сам овом малом онако овлаш прелистао радни учинак видио сам да је само у последње двије недјеље тресао тепихе испод нових споменика на Цетињу, испод куполе цркве Светог Петра у Риму, испод папског трона и испод Светог Оца којег је пратио у стопу. Тресао је и испод историје умјетности за почетнике. А тек претходних недјеља. Тресао је тепихе испод кратког водича кроз филозофију, испод цитата великих филозофа, испод имена умних људи и Википедијиних одредница. Претурио је преко свог става и позоришне умјетности и историјске сценографије, и вајарска дјела, и књижевно-антрополошко-мултикултурне тепихе свих димензија, боја и ткања.
Млади тресач тепиха је био пун елана. Док је правио буку и дизао прашину објашњавао је комшилуку да се код њега не ради о обичној прашини, већ о специфичним прашинама важним за државу од којих се једна прашина односи на културу и споменике, друга на историју и идентитет, сљедећа на позориште, па онда на Хану Арент. У том тренутку га прекиде моја комшиница која га је са балкона пажљиво слушала. Упита га.
„Је ли Хана Арент неко ново средство за чишћење тепиха? Је ли боља од Мистер Пропера?“
Изгледа да је млади тресач тепиха, ипак, био упознат и са етикетама и са основним својствима средстава за чишћење па комшиници одговори као из топа.
„Мистер Пропер је бољи за тепихе отвореног друштва. Иначе њему је право име Карл, само да знате. Хана Арент је моје омиљено средство за сузбијање фашизма, за подизање свијести о антифашизму, без кога не може бити ријечи о патриотизму ни у једном друштву.“
„Ја сам мислила да се та фашистичко-антифашистичка прашина одавно слегла. Има ли је још?“, зачуђено упита комшиница.
„Има како да нема. Морам да тресем бар три пут недељно и фашизам и клерофашизам и србофашизам и химнофашизам и навијачки антипатриотски фашизам. Дође ми од муке да запалим тепих, али знате ја сам познати, ангажовани интелектуалац и злобници би ме одмах због дима и прашине изједначили са овима с Коника што пале гуме. Зато се уздржавам.“
„Па и они су људи. Морају од нечега да живе“, рече комшиница и повуче се са балкона.
Млади тресач тепиха поче још жешће да удара по недужном тепиху.
Појачана бука и прашина извукоше радозналу комшиницу поново на балкон.
„А тај Костантиновић кога стално спомињеш на порталу је ли он произвођач клофача?“, настави разговор с тресачом тепиха знатижељна комшиница.
„Неееее“, одговари јој тресач колумниста. „Он је мој главни алат за истјеривање паланачког менталитета, клерофашизма, великосрпског национализма, београдских и руских гриња из тепиха.“
„Како је паметан овај мали. Како зналачки клофа тепихе. Свака му част на преџнању и техници“, рече комшиница и врати се у дневну собу.
Како смо били стан до стана, а балкони нам такорећи спојени чух како јој на последње ријечи бурно негодује муж.
„С њим си нашла да причаш. Видиш ли јадна да он прави највише буке, да из његовог тепиха више не излази чак ни зрнце прашине иако по тепиху бесомучно туче по цијели дан. И слијепи, по буци осјећају да се ради о ортодоксној незналици. То што вас засипа догађајима, именима и лажима о људимима који су тобоже газили по његовим теписима, то је ваш проблем.“
„Али он има највише лајкова“, успротиви се комшиница и настави да брани младог тресача тепиха.
„Што ти је то лајк?“, упита је муж.
„Лајк је похвала његовом клофачу. Много људи фале његов клофач. Веле да његов клофач диже највише прашине на порталу који неуморно ради за спас државе и свечаног тепиха по коме поносно и патриотски гази наш предсједник“
„Само нека вас поносно гази ваш предсједник. Само нека тресу тепихе у његову част и нека дижу прашине колико је предсједнику потребно, али нека то не раде под мојим прозором“, рече мој комшија својој жени.
„Ово испод прозора је јавни простор.“
„А ово иза прозора је приватни простор. Молим те затвори прозор и спушти ролетну. Дозлогрдило ми је да слушам те идиотлуке о почасном тепиху, о великим људима који су газилу по њему и о броју чворова који су се ткали хиљаду година, а тресач тепиха ће их својим лапрдањем, пренемагањем и патриотским клофачом тобоже очистити да засијају као нови. Јадна не била схваташ ли да клофање тепиха припада кућној радиности а не патриотској борби за државу. Јеси ли заборавила да прво дође патос, па на патосу тепих, па на тепиху намјештај а не стубови државе?”, подиже глас комшија.
Уплаших се да ће се вербално породично насиље раширити по цијелом спрату па рекох жени да затвори балконска врата. Ето што нам раде тресачи тепиха док својим клофачима свакодневно лупетају по историјским и друштвеним темама у нашом малом дворишту. Није ми јасно зашто их зову аналитичарима и интелектуалцима. Када би умјесто клофача у рукама држали књиге и оловке, били макар мало писменији и образованији ајд и да разумијем. Не знам ни коме је пало на памет да обичне излизане тепихе прогласи за наше умјетничке, културне и интелектуалне стазе.
Једино знам да ме убија сва та прашина која долази из заједничког нам дворишта. Тупа-лупа, тупа-лупа, тупа-лупа сваког дана по нашим ушима.
Питам вас зар то не представља атак на сваки нормални ум.
Помислих да упорно клофање тепиха које је прешло у општу параноју треба пријавити комуналној полицији. И над попом има поп. Из комуналне полиције само што ме нијесу пријавили врховном државном тужиоцу због велеиздаје. Казали су ми: „Јесте ли свјесни у које кривично дјело улазите. Знате ли човјече да су ти људи добили највиша друштвена признања и награде. Да су стубови наше државе.“
„Опростите, нијесам знао да се и за треску, грају и прашину дођељују државне награде“, одговорих изненађено.
„То су награде за стваралаштво, за умјетнички ангажман, за грађански активизам, за патриотизам, за одбрану националног и грађанског достојанства, за неповредивост идентитета и за још много тога што је кључно за нашу државу, а о чему бих вам могао причати до прексјутра“, одговори ми дежурни службеник.
Уздржао сам се да га упитам има ли икога да води рачуна о нашем друштвеном миру, о штетној прашини којом нам тресачи тепиха свакодневно засипају дисајне органе, о буци која заглушује уљудне разговоре. Чак сам помислио, што да не, и на судбину недужних тепиха које разбуцаше својим клофачима, па изгледају као да су их копита изгазила, а не дјела велеумних људи на које се ове дворишне будалетине нон-стоп позивају.
Ранко Рајковић
