Tomas Bernhard je bio ono što zovemo konfliktnom ličnošću. Ovaj pisac sa granice, vazda gadljiv prema patriotizmu, da je živeo u Srbiji dobio bi etiketu autošoviniste. Uvek se rugao autoritetima – a one katoličke i nacionalsocijalističke smatrao je dvema stranama istog novčića. Reklo bi se da mu ništa nije sveto – ni crkva ni domovina, ni crveni ni zeleni. No njegovo nipodaštavanje ideoloških svetinja i svetih krava pre je izražavalo Bernhardovu zakletost na individualizam i nezavisnost duha, nego što je bilo odušak mizantropije. Jedan je od najosobenijih, najindividualijih, najprepoznatljivijih književnih glasova i naše epohe.
Piše: GORAN GOCIĆ/OKO/RTS
Pola Nemac, a pola Austrijanac, Tomas Bernhard je rođen 1931. Vrlo verovatno je da je jedan od najvećih pisaca na nemačkom jeziku začet činom silovanja. Otac, po zanimanju stolar, nikad nije priznao ni delo ni sina. A majka, po zanimanju spremačica, u dečaku je s vremenom sve više prepoznavala svog zlotvora, na koga je potomak ličio kao jaje jajetu.
Tomas je zato detinjstvo proveo povazdan odvojen, ako ne i izolovan od roditelja. Oca nikad nije upoznao; majka ga je naizmenično slala kod dede i babe, u internat i popravni dom. Na dečaka je najviše uticao deda po majci Johanes Frojmbliher: i sam pisac, ovaj ga je prvi zainteresovao za knjige i literaturu.
Mladić je odlučio da napusti srednju školu i zaposli se u piljarnici. Tomas je smatrao da je ta odluka bila ključna za njegovo potonje sazrevanje, što je naknadno opisao u autobiografskom romanu Podrum (1976). Vlasnika piljarnice Podlahu kovao je u zvezde. Tvrdio je da je deda bio odgovoran na njegov duhovni i intelektualni, a Podlaha za njegov svetovni i praktični rast – uprkos činjenici da je blagodareći radu u podzemnoj prostoriji i jednoj teškoj prehladi prilikom istovara robe navukao tuberkulozu.
Boljka, koja ga je dovela na ivicu smrti i od koje se oporavljao dve godine, pratila ga je celog života i umnogome odredila teksturu njegovog književnog opusa.
„Da li je bolest bila sila koja me je pokrenula na pisanje? Da, verovatno, budući da je sa mnom čitavog života“, napisao je. „Kao što sami vidite, neki ljudi su uvek teško bolesni ali žive beskrajno dugo. Za sve njih bolest je uvek bila korisna. To je uvek jedan oblik kapitala. Svaka bolest koju preživite je sjajna priča.“
Žena njegovog života
Naredni bitan susret bio je onaj s Edvig Stavjanisek koju je upoznao kada mu je bilo devetnaest godina. Naizmenično je oslovljava kao „tetka“ i „žena njegovog života“ (lebensmensch, kako je naziva u Vitgenštajnovom sinovcu). Zašto „tetka“? Pa Edvig je bila trideset sedam godina starija od Tomasa. Možda je bila surogat majke, čije će odsustvo baš u vreme njihovog upoznavanja postati neopozivo i trajno? A možda i za čitavu porodicu: Bernhardovi najbliži – majka, očuh, deda – svi su napustili ovaj svet pre njegove dvadesete.
Njeno materijalno i intelektualno mentorstvo Tomasu je promenilo život. Dotad su njegovim svetom doslovno vladali mrak i podzemlje: Svetski rat, popravni dom, podrum, sanatorijum, crna hronika. Ali uz Edvig je postepeno izlazio iz kopa na površinu: počeo je da putuje i objavljuje knjige.
Izvesno je da su zajedno obišli dobar komad Evrope; neretko su posećivali i jugoslovensko primorje. Čitajući njegovu prozu, stiče se utisak da je Bernhard uz Edvig promenio klasu troskokom: počeo je da se kreće u društvu razmažene, dekadentne austrijske elite. Povrh toga, uz Edvig je Tomas naglo izrastao: prvi roman objavio je kad mu je bilo trideset dve godine, a već je zvučao kao starac.
Neobično za tu prozu biće odsustvo ne samo bilo kakvog mladalačkog poleta, već i sentimentalnog sadržaja. Sve što će makar izdaleka ličiti na neki ljubavni odnos (flert pripovedača i Persijanke iz romana Da, Rigerov brak iz Starih majstora, sećanja pripovedača na Joanu iz Seče šume) biće platonski i nekompletno, opterećeno velikom zadrškom. Bernhard je izgleda svoje ljubavi izmaštao, ili ih je pak na neki način sublimisao iz odnosa sa Edvig.
Budući da je Stavjanisek bila ta koja je zaslužna što je njegovo pisanje s vremenom postalo ozbiljna profesija, što su u njega investirane značajna energija, radne navike, gvozdena disciplina – ona je presudno uticala na njegovo obrazovanje i formiranje kao umetnika. S tim u vezi, slutim da roman Da (1978) ima veze s njenom dominacijom, a Stari majstori (1985) s njenom smrću.
Četvrto za njega bitno poznanstvo bilo je s pozorišnim rediteljem Klausom Pejmanom. Pejman će biti jednako istrajan i odan kao Edvig, ostavši s Bernhardom sve do, kako se to kaže, gorkog kraja – dakle poslednjeg objavljenog dela, drame Trg heroja (1988). On će postaviti na scenu praktično sve Tomasove dramske tekstove – ukupno njih osamnaest.
Tuđ među svojima, heroj među antiherojima
U svom opusu Bernhard je služio kao neka vrsta neposrednog svedoka srednjoevropskog prećutanog naličja, austrijske loše savesti, pod punom moralnom i materijalnom odgovornošću jednog novinskog hroničara. A to mu je uistinu bio prvi posao.
Naime, početkom pedesetih – u svojim ranim dvadesetim – Tomas se zaposlio u dnevnim novinama iz Salcburga Demokratiše folksblat („Demokratskim narodnim novinama“). Novine su bile organ Socijalističke partije – dakle publikacija slična nekadašnjoj srpskoj Borbi. Kao sudski izveštač, dakle novinar onog što zovemo „crnom hronikom“, za dve godine (1952-1953) objavio je stotinak nepotpisanih tekstova, povremeno odmarajući dušu pozorišnim, književnim i filmskim prikazima. Odatle potiče i njegova kasnija zbirka kratkih priča Imitator glasova (1978).
Zanimljivo je da je književnu karijeru Bernhard, započeo kao pesnik. Objavio je četiri knjige poezije, Tako na zemlji kako na nebu (1957), U samrtni čas i Pod gvožđem meseca (1958), te Ave Vergilije (1960). Kada je njegovu narednu zbirku Mraz jedan izdavač odbio, Bernhard se jako naljutio. Sledeću, Ludaci. Zatvorenici (1962) izdao je privatno, a potom prestao da piše poeziju jednom zasvagda.
Uopšteno rečeno, Tomas Bernhard je bio ono što zovemo konfliktnom ličnošću. Ovaj pisac sa granice, vazda gadljiv prema patriotizmu, da je živeo u Srbiji dobio bi etiketu autošoviniste. Uvek se narugivao autoritetima – a one katoličke i nacionalsocijalističke smatrao je dvema stranama istog novčića. Nije se libio da spočitava i kanonizovanim kolegama. Stigao je da olaje i potkači mnoge, čas iz kruga dobrotvora i poznanika, čas mrtvih velikana. Između ostalih, Hajdegera (u Starim majstorima), Elijasa Kanetija (u otvorenom pismu štampi) i Tomasa Mana (u jednom intervjuu).
Reklo bi se da su ovo dela čoveka kome ništa nije sveto – ni crkva ni domovina, ni crveni ni zeleni. No njegovo nipodaštavanje ideoloških svetinja i svetih krava pre je izražavalo Bernhardovu zakletost na individualizam i nezavisnost duha, nego što je bilo odušak iskrene mizantropije.
Cena tog manevra vazda je bila velika: ni njemu nisu ostajali dužni zaposleni na braniku tekovina. Uzvraćano mu je katkad i većom merom. Kako sam nabraja u jednom pismu: „Prošlo je dvadeset godina otkako me je Viner montag nazvao igračkom, ministar Perčević psom, gospodin Henc, predsednik Senata umetnosti, svinjom, a oni iz Oberosteriše nahrihten nedavno smradom koga treba isterati iz države.“
Kudikamo najbizarniji bili su Bernhardovi sudski procesi. Nije tražena pravda za Tomasa kad su ga častili imenima domaćih životinja, ali zato su se nekoliko puta akteri prepoznali u njegovoj prozi, našli se prozvanim i tužili ga za povredu časti. Ovakve procese Bernhard je gubio uprkos činjenici da im je u romanima uredno menjao imena. Zakonska proganjanja i novčane kazne su ga toliko revoltirali da je na koncu publikovanje svojih knjiga testamentom zabranio u rodnoj Austriji sedamdeset godina posle svoje smrti – dakle sve do 2059. godine.
Otkriće proze
U svom prvom romanu, nazvanom kao neobjavljena pesnička zbirka Mraz (1963), Tomas Bernhard opisao je vlastito bolesničko isključenje i danas tako popularnu selidbu na selo, koju su mu savetovali lekari. Tuberkuloza, koja ga je umalo ubila dok je bio tinejdžder, inicirala je fizičku i mentalnu preosetljivost. A njegova komplikovana porodična situacija kao da je uslovila ozlojeđenost. Ali Bernhardovi junaci nisu listom mizantropi: tu ima svetlih primera i iskrenog divljenja.
Iako je otvoreno prezirao Mana, Mraz se može čitati kao osavremenjena verzija Čarobnog brega, ne samo zbog činjenice da su junaci oba romana bolesnici koji se povlače u prirodu tražeći društvo sebi sličnih. I Bernhard je, poput Mana, proveo jedno vreme u sanatorijumu. Prvi ga je roman smesta preporučio javnosti: s Mrazom je osvojio nekoliko književnih nagrada.
Zabava za Borisa (1968) bio je njegov debitantski dramski tekst. Ali ni novinarska karijera, ni poziv pesnika, ni Mraz, ni naredna novela Amras (1963) nisu imali mnogo veze sa sažetim, efektnim, filozofski intoniranim rukopisom po kojem će Bernhard biti upamćen. Kao i toliki drugi veliki umetnici, i on se dugo zagrevao, dosta pripremao, pažljivo pekao svoj zanat.
Naknadno se odrekao svojih pesničkih pokušaja. Decenija se završila novelom Vaten. Zaostavština (1969). Tu je ustaljena praksa da romani imaju podnaslove koji na neki način problematizuju ili čak demantuju naslove. Stilski, Bernhard se u Vatenu konačno razigrao: novela je najavila inspiraciju koje će tek doći. A nova decenija započela je Krečanom (1970), romanom kojim je pak patentirao stil pisanja bez pasusa.
Zvezda se dugo rađala. U prozi sedamdesetih Bernhard dalje razvija i usavršava osoben, trenutno prepoznatljiv stil, zasnovan na odsustvu linearne naracije. Umesto toga, nastupao bi sa cikličnim, hipnotičkim repeticijama, u čemu mu je zasigurno asistirala njegova postojana ljubav prema muzici. Uvek bi započinjao in medias res, a potom varirao temu poput muzičkog lajmotiva, postepeno joj dodajući nove, sve uzbudljivije detalje. Izabrao bi neki pojam – najčešće lično ime ili toponim – i evocirao ga do besomučnosti, sve dok čitaoca ne ubaci u svojevrstan trans. Kako zaboraviti dvorac Volfseg iz Brisanja?
Bernhardovi potonji radovi nisu samo priče o ekscentričnoj, dekadentnoj, aristokratskoj i mentalnim poremećajima sklonoj evropskoj gospodi, već su nastupili kao svojevrsno teoretsko razmatranje bolesti i bolesnog stanja. Ili, kako je Bernhard to formulisao u jednom od svojih naslova iz tog perioda – poremećaja.
Srodno drugim opisanim radovima, akteri Bernhardove drame Zabava za Borisa jesu invalidi bez nogu. No i svi drugi antijunaci ovog pisca uvek vise s kakve rezignirane ivice i pripovedaštvo o njima rezultat je povišene temperature – neke neuobičajene, hiperbolisane ljudske muke. Bernhard je tihi i nemilosrdni posmatrač tih plutajućih identiteta, muškaraca u opsesivnom transu i žena na ivici nervnog sloma, koje je pozajmljivao iz širokog kruga poznanstava i vraćao ih k njemu. Ali u varenju ovakvih priča neobično nam pomaže duhovitost bernhardovske ironije. On je pisac na tragu Brehtovih otkrića: prosto nas oslobađa od svake doslovnosti.
Remek-dela
Bernhardove ponajbolje knjige biće porođene u poslednjoj deceniji njegovog života. Prsti jedne ruke nisu dovoljni da pobroje njegova prozna remek-dela objavljena između Korekture (1976) i Brisanja (1985). Diskutabilno je da li se baš u Korekturi pojavio njegov prvi kardinalni antijunak, arhitekta Rojthamer, i da li je baš taj roman sledstveno i Bernhardov prvi veliki trijumf.
Ali jedno je sigurno: sredinom sedamdesetih započelo je strože, rigoroznije suočenje pisca sa sobom. Ovo dokazuje pojava nedvosmisleno autobiografskih romana o odrastanju Uzrok i Podrum. Jer kako je bivao stariji, tako je njegov književni alter-ego bivao kristalisaniji i, samim tim, moćniji. Kao da je u svojoj prozi s vremenom Bernhard prilazio sve bliže sebi. Ciklus o odrastanju će s vremenom narasti, zaokružujući se petoknjižjem: Dah. Odluka (1978), Hladnoća. Izolacija (1981) i Dete (1982).
Umesto ljubavi i zločina, oko kojih većina pripovedača plete svoje teme, Bernhard se u svojim romanima bavio drugačijim pozivom: kontrastiranjem između pojmova „neuspeh“ i „uspeh“. Njegovi sižei su orkestrirani oko ove binarne podele: Iranka i njen suprug u Da, Pol i Ludvig Vitgenštajn u Vitgenštajnovom sinovcu, Verthajmer i Guld u Gubitniku, fabrikant vinskih čepova i pripovedač u Brisanju i tako redom. Uspešni su samim tim omiljeni i prihvaćeni; neuspešni su samim tim nedostojni škart.
Ali ne za Bernharda. Konvencionalno uspešni ljudi su za njega predmet ogovaranja, ignorisanja ili poruge; crne ovce su za njega fokus interesovanja i izvor fascinacije. Oni dobijaju dostojanstvo i glas. Obično njegovi antijunaci bizarnih svetonazora i misija traže publiku u nekom običnom građaninu kome odlučuju da se ispovede.
Ti su romani hronike zaveta uspeha i prokletstva poređenja, laganog odmetanja od mase i odbijanja prepuštanja proseku. I konačno, u čovekovom otpadništvu od konvencija koje podrazumeva osudu, Bernhard istovremeno vidi i neku grandioznost i bunt.
Na koncu, tu su i samoubistva onih za Bernharda intrigantnijih i važnijih ljudi. Čovek isključivo sam odlučuje o svom propadanju. Čovek isključivo sam sebi presuđuje. Drugim rečima, jedino mi odlučujemo da li je naša egzistencija uspešna ili neuspešna, smislena ili besmislena, svrhovita ili bez svrhe.
Par kojima propada posao oduzima sebi život u Amrasu. Drugi par čini isto u Betonu (1982). Rojthamer diže ruku na sebe u Korekturi. Verthamer u Gubitniku (1983). Joana u Seči šume (1984). Pridružuje im se većina antijunaka zbirke pripovedaka Imitator glasova. Motiv samoubistva očito je opsedao pisca čiji je očuh skončao od vlastite ruke – onaj lekar koji je tako plastično dočaran u prologu Poremećaja.
U sagama o bolesti, kao i u drugim, sličnim njima, primat uvek ima hepiend – osim, naravno, u alternativnim svetovima kakvi su oni Tomasa Bernharda i šačice njegovih kolega. Indikativno je da priče s tako malo optimizma uopšte dospevaju do sitnog sloga, srednjeg publiciteta i velikog ekrana. Ali ipak!
Na ti sa apsurdom
Bolesti njegovih junaka i njegova vlastita ostaće Bernhardove tihe preokupacije do kraja duge i plodne karijere kao pesnika, novinara, proznog i dramskog pisca. Rečju, sveprohodnog propovednika retkih fetiša i neformulisanih utopija njegovih oštećenih, unesrećenih, ali istovremeno jasno artikulisanih i srčanih karaktera.
Ovakav njegov stav prema bližnjima i vlastitim antijunacima potvrdiće se na svim instancama: Bernharda su više zanimale fiks-ideje, iskakanja iz kože, maestralni neuspesi i lagana propadanja, nego konvencije, utabane staze i normalni ljudi.
Njegov junak Reger, na primer, u Starim majstorima dolazi da gleda jednu istu sliku u Bečkom nacionalnom muzeju svake sedmice trideset godina zaredom. U Vitgenštajnovom sinovcu (1982), poznavalac klasične muzike Paul putuje na koncertne premijere zapadnih prestonica da bi ih izviždao. U Korekturi Rojthamerovo životno delo je gradnja zgrade u obliku kupe. Bernhardovi junaci su, kako sam kaže u Brisanju, odlučni „realizatori svojih maštarija“.
Istina, nisu sve ekscentrične misije istovremeno i bolesničke priče. A očito da nisu sva iskušenja sa zdravljem prolazak kroz trijumfalnu kapiju preživljavanja. Ali u ovim i drugim nenabrojanim slučajevima u pitanju su bez sumnje slavni izuzeci od bilo kakvih pravila: junaci koji svoje odveć ljudske egzistencije – po definiciji krcate besmislom – začinjavaju dodatnim, uzbudljivim, unikatnim, fiksno-kliznim, neobjašnjivim, sumanutim, i na koncu apsurdnim ciljevima.
Kada su Alehandra Hodorovskog jednom pitali da li će svojim novim filmom zgrnuti bogatstvo, on je prkosno uzvratio: „Ne, ja nameravam da na svoj novi film potrošim bogatstvo!“ Takvi su i Bernhradovi junaci: Paul, Rothajmer i pripovedač Brisanja žude da se ratosiljaju svog nagomilanog imetka, a nikako obrnuto.
Kod Bernharda, reklo bi se, apsurd ima nasmejano lice; neretko je njegovo notiranje tragikomične strane ljudske egzistencije poziv da se sa apsurdom bratski izljubimo. Drugi pesnici apsurda – pisci kakvi su Samjuel Beket ili Harold Pinter – daleko su neveseliji, skrećući nam pažnju na njegove odurne, nepodnošljive elemente.
Bernhardovi raspričani pripovedači, s druge strane, nisu neki odbojni, neprijatni ludaci. Oni besne i negoduju, naširoko ogovarajući svoje bližnje i Austriju. Istovremeno, oni iznose svoje opsesije pred čitaoca uverljivo i zarazno, s nemalom erudicijom i šarmom. Njihova nekonvencionalnost, njihova tvrdoglavo zaposeta i do poslednjeg atoma branjena tačka gledišta je, rečju, fabulozna. Uz njihovu svesrdnu pomoć, apsurd se pred našim očima pretvara u predstavu. Ukratko, Berhardovi opsesivci su naprosto neodoljivi dok razglabaju o svojim čudnim misijama, dok brane svoje unikatne životne stavove.
Isto važi i za njihovog tvorca.
Stvarnost protiv mašte: Ko je uopšte Tomas Bernhard?
Po pitanjima koje i sam dobijam kao romanopisac, vidim da je čitaocima najinteresantnija razbibriga odvajanje žita realnosti od kukolja fikcije – razlučivanje šta je u romanima autentično, a šta plod mašte. No dešifrovanje Bernhardove proze u funkciji njegove biografije jalov je i nezahvalan posao. Književna fantazija često nastupa u oštrom kontrastu sa stvarnošću.
Sestre Tomasovih junaka, na primer, biće tako plastično opisane, tako uverljivo zamišljene, tako otrovno ogovarane u romanima Korektura, Beton, Gubitnik ili Brisanje. Ali za svoju pravu polusestru Bernhard nikad nije saznao.
U tu svrhu, sigurnije je zameniti „ja“ iz Bernhardove proze neutralnijom odrednicom „pripovedač“. Pisac se često čitaocu obraća intimno i neposredno, u prvom licu, pa čovek stiče utisak da se on, baš kao i njegovi junaci, zaista neprestano napajao njihovim iskustvima. Da nije i sam Bernhard non-stop radio na nekim disertacijama (o Glenu Guldu u Gubitniku, o Mendelson-Bartoldiju u Betonu)? Da nije on sam tečno govorio strane jezike (kao pripovedač Vitgenštajnovog sinovca)?, Da se nije on zaista bavio naukom i muzikom, da nije i on bolovao od Weltschmetrza?
Kad se konsultuju njegovi biografi – a sada i u srpskom prevodu ima takvih ponuda – ispostavlja se ne samo da je Bernhardova fikcija nepouzdani izvor činjenica, već i da je većina stvari koje je mrtav ozbiljan plasirao u intervjuima jednostavno netačna.
Dakle čovek koji je u svojoj prozi sproveo tako temeljno istraživanje ljudskih gvintova i sudbina, psihologije i granica – rečju, ljudske prirode – naprosto laže kao pas novinare, sagovornike i prijatelje kad je u pitanju on sam.
Neko bi ovo stavio na dušu njegovoj notornoj stidljivosti. Drugi bi možda rekao da su činjenice njegove biografije bile nepodnošljive, pa ih je zato začinio s toliko mašte. Treći bi ga, kao recimo španski biograf Migel Sans, zbog ovog nazvao „mistifikatorom“.
Istina je da se mistifikator nikad nije ženio. Ostao je uz Edvig sve do njene smrti – a ova vitalna, obrazovana i energična dama poživela je celih devedeset godina.
Nesvršeno finale
Paradoks je da je Bernhardov deda dobitnik austrijske državne nagrade za književnost za svoj jedini roman. Bernhard, koji je goloruk počastio i počistio austrijsku i evropsku književnu scenu tako velikim uzletom, tako visokim sjajem, tako uverljivim glasom, tako širokim zamahom, bio je, istina, jedan od najnagrađivanijih austrijskih pisaca, ali tu nagradu nikad nije dobio.
Štaviše, Bernhard je bio kudukamo glomazniji format pisca – on zavređuje i nagrade kao što su Nobelova. Ako se može spekulisati razlozima zašto mu nije dodeljena, onda je to njegova problematična reputacija u Austriji, iz koje teško ili nikako nije stizala nominacija, kao i začudnost njegovog sveta.
Ali ne lezi vraže, ovo rezonovanje sasvim je palo u vodu 1994. godine, kada je Nobelova nagrada pripala njegovoj sunarodnici Elfridi Jelinek. Njen antinacizam i ekscentričnost njenih junaka bili su kudikamo strmoglaviji, pogibeljniji i ekstremniji nego Bernhardovi, ali to nikako nije pokolebalo Švedsku akademiju, naprotiv.
Bernhardov racionalan i misaon, naglašeno malo emotivan, „analitično ispovedan“ i nadaleko uticajan pristup pripovedanju u prvom licu možda je prokrčio put za pisce kao što je Jelinek. Njen glas je toliko osoben, kao da proističe iz simptoma svojstvenih samo njenim poludelim antijunakinjama; u poređenju s njom, Bernhard deluje umereno, čak konzervativno.
I kako to obično biva s velikim piscima, glad izdavača i publike ne jenjava ni posle njegove smrti. Blagodareći franšizama izdavačkih kuća „Meandar“ iz Hrvatske i „Loma“ iz Srbije, Bernhardovo delo je danas većim delom prevedeno na domicilne jezike. Tu je steklo relativno malu, ali neretko fanatičnu publiku. Tu ubrajam i sebe.
Tomas Bernhard počiva je na groblju u Salcburgu. Prema svojoj želji, sahranjen je u grobu obeleženom samo krstom, tik uz Edvig; selfiji s lica mesta govore da je nadgobna ploča ipak dodata.
Dugo je napipavao i do smrti brusio svoj glas – ili možda bolje rečeno, borio se za njega. A to će biti jedan od najosobenijih, najindividualijih, najprepoznatljivijih književnih glasova naše epohe.
Iako je sam Bernhard držao da je prevođenje bleda senka i nužno zlo, čitanje njegovih knjiga u prevodu pričinjava mi veliko, i najčešće neobjašnjivo zadovoljstvo. Neki su pisci jednostavno stimulativni; kao da otvaraju poglavlja u mišljenju i ispovedanju koja su pre njih misteriozno ostala nedirnuta. A to što sam poželeo da naučim rogobatni i tvrdi nemački jezik koji je tečno govorio moj otac – bilo je da budem bliže Bernhardu, a ne starom.
Ako sam dobro izbrojao, on je objavio stotinak novinskih tekstova, pet zbirki poezije, četiri zbirke pripovedaka, devetnaest drama, te dvadeset četiri romana i novela. Ironija sudbine jeste da je poslednji tekst koji je napisao ovaj veliki autor bio ono što zovemo „pismom čitalaca“. U njemu je molio gradske vlasti Gmundena da ne ukinu jednu tramvajsku liniju
