Železničarov sin. Menjao i mesta boravka kao i ja koji sam oficirski sin. Sinovi oficira i železničara imaju tu topografiju vrlo bogatu. Sada se mnogi otimaju – kao oko Homera – pa se javljaju iz Subotice, Čačka, pogotovo iz Niša. Koliko sam od njega slušao, najživlja uspomena na njegovo detinjstvo i mladost bila je vezana za Košutnjak. Tu je otac stanovao u zgradi koja je i sad živa, a pripadala je železnici. Tu je negde parkiran čuveni Plavi voz. Komšija je bio Rajko Mitić. Duško Radović je sve dok je bio živ Rajko Mitić navijao za Zvezdu. Kada je umro Mitić, prešao da navija za Partizan.
Pričao sam mu kako sam mojoj majci rekao da on navija za Partizan, a kako je ona rekla: »Kako može onako pametan i pošten čovek da navija za Partizan?«. Kad sam mu to preneo, kazao je čuvenu radovićevsku rečenicu: »Ja navijam za Partizan, ali sam objektivan. Pisao sam mnoge tekstove u onim ‘Čikovima’ koje nisam potpisivao, a koji su bili zajedanja partizanovaca«. To je sve bilo namenjeno njemu. On je slično odgovarao u Partizanovom vesniku.
Imao je kolumnu posvećenu Partizanu i Partizanovim navijačima. Ne sećam se baš svih priča koje su vezane za Košutnjak, za tamošnju železničku stanicu i za događaje vezane za tu tačku. To je živopisno mesto gde se svašta događalo. Verovatno da komunikacije sa gradom nisu bile žive, pa su i u grad dolazili retko. Možda ga je i to inspirisalo da napiše: »Ti si, majko, na Voždovcu sama, a ja tužan patim na Terazijama«.
Sin Miloš
A sa Milošem. Meni je rekao: »Ne mogu da zamislim da ti imaš sina«. Kako je on zamišljao svog sina, bog zna… Ali mi je pričao. Dođe Miloš kod njega u kancelariju, i priča šta radi. Priča nešto što je u trendu, nešto od tadašnjih moda. On ga gleda, ne trepće, smrzava ga pogledom. Onda na kraju zapečati: »Šta pričaš?«. Miloš se odmah uključivao u tadašnje mode, a otac ga je zaustavljao. Da ga učvrsti. Da raste na tvrđem temelju, na večnoj tradiciji. Koliko god originalan, Duško je bio klasik. Nije davao pet para za izme i strukturalizme.
Pravi urednik i fantastičan čitalac
Bio je pravi veliki urednik. Sve je čitao sa četvoro očiju, da uoči, da pita. Napisao sam poemu Vučja tužbalica. Ja sam mu pričao kako ću da poređam sva imena izvedena od imena Vuk. On me gleda: »To je koješta«. A kad je poema izašla u Književnoj reči, on zove, u šest ujutru i kaže: »Ono je starije od Hrista«. Bio je fantastičan čitalac. Kada mu nešto date da pročita – to je pročitano. Kako je sebe potcenjivao, tako je druge precenjivao i mislio da su drugi pozvaniji za važnije poslove, krupnija pitanja, velike ideje… On živucka, raducka… On se držao nečega što je mislio da je u njegovoj nadležnosti, da uređuje Poletarac ili dečju stranu u Politici. Sve što je pisao je materijal za neku fantastičnu građevinu koju je slutio ili zamišljao. Mislio je moderno, originalno.
Izvor: blic.rs
