Сви смо ми Магбет! Свако је грешио и убијао, бар речима, а да не говорим о властољубљу. Већ је неиздржљиво гледати га на целој планети
Редитељ Јагош Марковић у матичном Народном позоришту у Београду истрајава на пробама представе „Магбет”, по тексту Вилијама Шекспира, највећег драмском аутора чији опус чини 38 позоришних комада, 154 сонета… Премијера „Магбета”, драмског комада који има око 2.000 редова и који је упола краћи од „Хамлета” планирана је за дан националног театра, 22. новембра од 19.30 часова на Великој сцени.
Јагош Марковић ради и избор музике, драматург је Молина Удовички Фотез, сценографију креира Матија Вучићевић, костимограф је Лана Цвијановић. Дизајн звука ради Владимир Петричевић, док је за сценски говор задужена Љиљана Мркић Поповић.
Водећим именима српског глумишта, првацима Драме Народног позоришта у Београду луцидни Марковић поверио је главне улоге: Небојши Дугалићу (Магбет) и Наташи Нинковић (Леди Магбет). У глумачкој екипи су и: Александар Срећковић (Бако), Радмила Живковић, Александра Николић, Ивана Шћепановић (Вештице), Бранислав Лечић (Данкан), Вучић Перовић (Малком), Петар Стругар (Ленокс), Данило Лончаревић (Рос), Јован Јовановић (Макдаф), Огњен Малушић (Доналбејн), Немања Стаматовић (Дворски часник/ Први убица/ Сајтон), Богдан Богдановић (Други убица) и Драган Секулић (Слуга).
Последњи пут „Магбет” је премијерно изведен у Народном позоришту 27. јуна 1975. године у режији Арсенија Јовановића, са Браниславом Цигом Јеринићем и Ксенијом Јовановић у главним улогама. „Магбет”, једна од најкраћих Шекспирових драма, ваша је нова сценска запитаност. А човек је човек , и у себи увек носи исте запитаности, без обзира на то да ли је то било пре 400 година или је данас. Шта вам је у читању овог дела најбитније?
Најважније ми је да изађе људскост у први план. Да избије савест у први план, у центар, односно да не дође до афирмације зла и насиља него до афирмације човечности. Време је зло и наопако, окрутан је човек данас, све зове на Магбета и баш зато желим да нас оплемени и прочисти…! Лако је правити црнца у тунелу! Магбетова драма је драма човека који се гнуша убиства, а ипак постаје убица. Готово све кључне сцене одигравају се ноћу… Из које визуре га ви радите? Тешко питање и на њега ће одговорити цела представа. Не умем да стављам у речи, зато ми и треба режија. Да цитирам Шекпсира:
„Сит свега тога вапим смрт смирења
јер гледам вредност ко бокче рођену
И ништавност у руху узвишења
И тврду веру срамно погажену
И част предивну срамотно издану
И ропче добро где двори силника
И лудост како надзире умника
Сит свега тога напустио све бих
Кад смрћу љубав напустио не бих“
Увек је лековито улазити у Шекспирове реплике. „Магбет” је вишеструко подељена личност, препуна супротности. Он није оно што видимо, онај кога видимо, како и сам за себе каже, да „није онај који јесте”. Ко је ваш „Магбет”, како га ви видите у нашем свету и времену? Сви смо ми он. Свако је грешио и убијао. Бар речима, макар мислима. Свако је на трен бар похрлио у бесу и гневу где не треба. А да не говорим о властољубљу. Већ је неиздржљиво гледати га на целој планети. Дело „Магбет” први пут је изведено 1611. године и говори о убиству краља и догађајима после њега. Прича се и да је уклето, многи га само називају „шкотском представом”. Да ли су редитељи „сујеверни”?
То питајте редитеље. Могу да говорим у своје име. Све сам: кад упаднем у своје рупе и незнања, страхове и сумње, као и свако други. А иначе сам верник и то искључује сујеверје. Повлаче се и паралеле између „Магбета” и „Ричард Трећег”. Ипак, Ричард Трећи је драмски јунак који је злочинац, а Магбет је лик који постаје злочинац?
Велика је разлика, у много чему између њих. Први је наказан физички, а овај наш је ратник и јунак првог реда, док га не узме зло под своје. Ко смо, какви смо, шта су нам амбиције, страхови, жеље… писао је Шекспир. Која је наша истина данас: ко смо, какви смо…? Какви смо? Гори него икада, али прочистићемо се и бити бољи, надам се и верујем у добро. Сада смо на најнижој тачки, чини ми се од када нас знам. Живимо у другачијој стварности од оне у којој је живео Шекспир. Искуство нас ипак непрестано учи да суштински нема готово никакве разлике између времена прошлог и садашњег. Зашто се унутра човека ствари мењају много спорије? Зато што смо лењи, што нећемо да се суочимо са собом, што нам је лакше да мислимо да су други криви, што бркамо правду и гнев… Зато што нећемо сами да креирамо своју стварност, јер то подразумева узимање одговорности! Свако жели да је велики, а нико неће да се прихвати одговорности, самим тим да буде слободан.
Дуго сте у позоришном свету. Која је то чаробна нит која вас спаја?
Превише је чаробна да бих је умео назвати именом. Ево, одрастао сам у позоришту и у њему оседео. Остајем захвалан за све што ми је дало и за уточиште које ми пружа. Као храм безбедан од недаћа света. У њему је увек исто, константно присутан ред и поредак. Када почне проба сви ми међу собом знамо и које генерал и ко је водник. Где год радио и у ком год времену, позориште има своју гравитацију и увек ме води ка правим вредностима. Хвала му!
Извор: Политика
