Svi smo mi Magbet! Svako je grešio i ubijao, bar rečima, a da ne govorim o vlastoljublju. Već je neizdržljivo gledati ga na celoj planeti
Reditelj Jagoš Marković u matičnom Narodnom pozorištu u Beogradu istrajava na probama predstave „Magbet”, po tekstu Vilijama Šekspira, najvećeg dramskom autora čiji opus čini 38 pozorišnih komada, 154 soneta… Premijera „Magbeta”, dramskog komada koji ima oko 2.000 redova i koji je upola kraći od „Hamleta” planirana je za dan nacionalnog teatra, 22. novembra od 19.30 časova na Velikoj sceni.
Jagoš Marković radi i izbor muzike, dramaturg je Molina Udovički Fotez, scenografiju kreira Matija Vučićević, kostimograf je Lana Cvijanović. Dizajn zvuka radi Vladimir Petričević, dok je za scenski govor zadužena Ljiljana Mrkić Popović.
Vodećim imenima srpskog glumišta, prvacima Drame Narodnog pozorišta u Beogradu lucidni Marković poverio je glavne uloge: Nebojši Dugaliću (Magbet) i Nataši Ninković (Ledi Magbet). U glumačkoj ekipi su i: Aleksandar Srećković (Bako), Radmila Živković, Aleksandra Nikolić, Ivana Šćepanović (Veštice), Branislav Lečić (Dankan), Vučić Perović (Malkom), Petar Strugar (Lenoks), Danilo Lončarević (Ros), Jovan Jovanović (Makdaf), Ognjen Malušić (Donalbejn), Nemanja Stamatović (Dvorski časnik/ Prvi ubica/ Sajton), Bogdan Bogdanović (Drugi ubica) i Dragan Sekulić (Sluga).
Poslednji put „Magbet” je premijerno izveden u Narodnom pozorištu 27. juna 1975. godine u režiji Arsenija Jovanovića, sa Branislavom Cigom Jerinićem i Ksenijom Jovanović u glavnim ulogama. „Magbet”, jedna od najkraćih Šekspirovih drama, vaša je nova scenska zapitanost. A čovek je čovek , i u sebi uvek nosi iste zapitanosti, bez obzira na to da li je to bilo pre 400 godina ili je danas. Šta vam je u čitanju ovog dela najbitnije?
Najvažnije mi je da izađe ljudskost u prvi plan. Da izbije savest u prvi plan, u centar, odnosno da ne dođe do afirmacije zla i nasilja nego do afirmacije čovečnosti. Vreme je zlo i naopako, okrutan je čovek danas, sve zove na Magbeta i baš zato želim da nas oplemeni i pročisti…! Lako je praviti crnca u tunelu! Magbetova drama je drama čoveka koji se gnuša ubistva, a ipak postaje ubica. Gotovo sve ključne scene odigravaju se noću… Iz koje vizure ga vi radite? Teško pitanje i na njega će odgovoriti cela predstava. Ne umem da stavljam u reči, zato mi i treba režija. Da citiram Šekpsira:
„Sit svega toga vapim smrt smirenja
jer gledam vrednost ko bokče rođenu
I ništavnost u ruhu uzvišenja
I tvrdu veru sramno pogaženu
I čast predivnu sramotno izdanu
I ropče dobro gde dvori silnika
I ludost kako nadzire umnika
Sit svega toga napustio sve bih
Kad smrću ljubav napustio ne bih“
Uvek je lekovito ulaziti u Šekspirove replike. „Magbet” je višestruko podeljena ličnost, prepuna suprotnosti. On nije ono što vidimo, onaj koga vidimo, kako i sam za sebe kaže, da „nije onaj koji jeste”. Ko je vaš „Magbet”, kako ga vi vidite u našem svetu i vremenu? Svi smo mi on. Svako je grešio i ubijao. Bar rečima, makar mislima. Svako je na tren bar pohrlio u besu i gnevu gde ne treba. A da ne govorim o vlastoljublju. Već je neizdržljivo gledati ga na celoj planeti. Delo „Magbet” prvi put je izvedeno 1611. godine i govori o ubistvu kralja i događajima posle njega. Priča se i da je ukleto, mnogi ga samo nazivaju „škotskom predstavom”. Da li su reditelji „sujeverni”?
To pitajte reditelje. Mogu da govorim u svoje ime. Sve sam: kad upadnem u svoje rupe i neznanja, strahove i sumnje, kao i svako drugi. A inače sam vernik i to isključuje sujeverje. Povlače se i paralele između „Magbeta” i „Ričard Trećeg”. Ipak, Ričard Treći je dramski junak koji je zločinac, a Magbet je lik koji postaje zločinac?
Velika je razlika, u mnogo čemu između njih. Prvi je nakazan fizički, a ovaj naš je ratnik i junak prvog reda, dok ga ne uzme zlo pod svoje. Ko smo, kakvi smo, šta su nam ambicije, strahovi, želje… pisao je Šekspir. Koja je naša istina danas: ko smo, kakvi smo…? Kakvi smo? Gori nego ikada, ali pročistićemo se i biti bolji, nadam se i verujem u dobro. Sada smo na najnižoj tački, čini mi se od kada nas znam. Živimo u drugačijoj stvarnosti od one u kojoj je živeo Šekspir. Iskustvo nas ipak neprestano uči da suštinski nema gotovo nikakve razlike između vremena prošlog i sadašnjeg. Zašto se unutra čoveka stvari menjaju mnogo sporije? Zato što smo lenji, što nećemo da se suočimo sa sobom, što nam je lakše da mislimo da su drugi krivi, što brkamo pravdu i gnev… Zato što nećemo sami da kreiramo svoju stvarnost, jer to podrazumeva uzimanje odgovornosti! Svako želi da je veliki, a niko neće da se prihvati odgovornosti, samim tim da bude slobodan.
Dugo ste u pozorišnom svetu. Koja je to čarobna nit koja vas spaja?
Previše je čarobna da bih je umeo nazvati imenom. Evo, odrastao sam u pozorištu i u njemu osedeo. Ostajem zahvalan za sve što mi je dalo i za utočište koje mi pruža. Kao hram bezbedan od nedaća sveta. U njemu je uvek isto, konstantno prisutan red i poredak. Kada počne proba svi mi među sobom znamo i koje general i ko je vodnik. Gde god radio i u kom god vremenu, pozorište ima svoju gravitaciju i uvek me vodi ka pravim vrednostima. Hvala mu!
Izvor: Politika
