Чини се да међу чиниоцима старе/нове скупштинске већине, у садашњој конфигурацији, напросто нема довољно политичке воље за стабилизацијом политичких прилика, те да се изласку из датог хаоса можемо надати тек пошто исход наредних парламентарних избора породи неку нову конфигурацију политичких односа
МОНИТОР: Најновији извјештај ЕК констатовао је политичку и институционалну кризу. Ви сте стање у земљи назвали хаосом. Ко је одговоран за њега?
ПАВЛОВИЋ: Ако је хаос појам који најпрецизније описује црногорску политичку збиљу у посљедње двије године, онда би, вјерујем, било наивно одговорност за тај хаос лоцирати у овом или оном домаћем или страном политичком актеру – неопходно је сагледати ширу слику и говорити о структурним узроцима.
У недавно објављеном тексту, навео сам три структурне посљедице исхода посљедњих парламентарних избора: смјену дугогодишње власти, улазак у стање кохабитације и формирање мањинске (‘експертске’) владе. Моја теза била је да су ова три фактора, здруженим дјеловањем, генерисала одлике хаоса коме свједочимо – вакуум политичког ауторитета, парализу институционалног система и грамшијевски интеррегнум у коме се, одласком ДПС-а у опозицију, један хегемонски поредак и званично урушио, а други, као што видимо, већ двије године не успијева да се конституише.
МОНИТОР: Коме хаос одговара и како изаћи из њега?
ПАВЛОВИЋ: Сваки статус quо, па и овај тренутни хаотични, свједочи о некој врсти консензуса. У датом случају, чини се да предмет консензуса није да се нешто предузме, колико да се ништа не предузима.
Узмимо за примјер скорашњи дебакл преговора старе тридесетоавгустовске скупштинске већине о формирању владе – они ултиматуми и затезања, те они недостајући потписи, те она ‘вербална подршка’ кандидату за мандатара у минут до дванаест – који је показао да добар дио те већине не осјећа никакву одговорност за изналажење начина за излазак из кризе, нити жељу да се, зарад јавног интереса, издигне изнад грамзивог шибицарења. Сјетимо се и да су се, након пада Кривокапићеве Владе, безмало сви политички актери декларативно сагласили да би ванредни парламентарни избори били ‘најчистија опција’ и ‘најпоштеније рјешење’ у датој ситуацији – па избора, као што знате, није било, јер та ‘најчистија’, ‘најпоштенија’ варијанта заправо никоме није одговарала.
Према томе, чини се да међу чиниоцима старе/нове скупштинске већине, у садашњој конфигурацији, напросто нема довољно политичке воље за стабилизацијом политичких прилика, те да се изласку из датог хаоса можемо надати тек пошто исход наредних парламентарних избора породи неку нову конфигурацију политичких односа.
Извор: Монитор
