Сретење јесте, пре свега, празник Господњи. У коме би требало највише да се радује омладина. Да ли смо јој то обезбедили?
Добро је што је Сретење одређено у Србији за Дан државности. Слави се и Устанак (Револуција, рекао би Леополд Ранке) и Устав и уставност (колико год да је сада мало од ње остало).
Али, Сретење јесте, пре свега, празник Господњи. И празник, коме би се на првом месту требало да радује омладина. Обележавајужи литургијски празнике ми се, наравно, не делимо по годинама, чак на Сретење доживљавамо у литургији кулминацију драме старог Симеона Богопримца:“Ниње отпушчајеши /…/“. Истовремено славимо Младенца, отуда је у неким православним земљама Сретење дан православне омладине.
Осврнимо се зато данас на питање колико смо омогућили омладини да учествује у радости Сретењског торжества. Намерно користим термин омладина, професор Драгутин Гостушки је писао „мечка има младе, а народ омладину“. Од када смо увели министарства и силне канцеларије „за младе“, положај омладине све је гори. И у породици, и у образовању, и у запошљавању, а о решавању стамбеног питања, сувишно је говорити.
Зато смо „младима“ понудили бесконачну инфантилизацију, илузују из које је тешко изаћи. Омладина, ипак, носи и данас свој, што би Хелени рекли, агон, вероватно га често погрешно усмерава, али нам је он остао као залога неких празника у срећнијим околностима.
А и данас – Срећно Сретење, омладино!
Александар Живковић
