Рат траје и како ствари стоје трајаће још дуго, а избегли из Украјине, где год да су, тек ће се суочавати са ружним медијским и политичким причама.
Када почне рат и крену таласи избеглица, обично је прва реакција људи у чије државе они долазе солидарност и емпатија. Медији у томе имају велику улогу, слике и приче страдалника, логично, појачавају људску потребу да се помогне.
Како се ратови обично одуже, а те слике и приче су исте, јер је патња избеглица увек иста, то постане монотоно па се медији пребацују на оно што је атрактивније – битке на фронту, геополитика, локални проблеми, а мртви, рањени и избегли постану суви бројеви. Онда се о избеглицама прво мало заћути, па убрзо неко локално становништво, она константа којој је увек неко други крив за сопствене животне промашаје, почне да гунђа како „они“ имају привилегије које „ми, иако смо одавде, немамо“, како им отимају послове, баве се свим и свачим нелегалним итд. Онда неко ко се бави политиком осети да се тиме лако подилази бирачима, па због гласова оплете по избеглицама, а има и таквих који су подржавали све због чега су те избеглице доживеле то што су доживеле, али им то не смета да по њима пљују.
Тако је ономад, на пример, на овим просторима Мирјана Марковић са презиром писала о избеглима из Хрватске и Босне, а Никола Самарџић се још бави „прекодринским предаторима“.
И према избеглицама из Украјине фаза емпатије је прошла. Као што би требало са свим избеглицама да буде, на самом почетку рата границе европских држава су се отвориле за милионе Украјинаца и они су добили сваку потребну помоћ. Онда је наступило затишје, а сада се тон вести о њима драстично мења.
Па тако британски таблоиди пишу, а безбројни европски медији преносе, да је „украјинска избеглица Софија Каркадим прекинула ћутање о срцепарајућем раскиду са Британцем Тонијем Гарнетом, оцем двоје деце, којег је завела пред његовом женом када се уселила у њихов дом“. Па иду сочни детаљи, да је Софија хапшена јер је покушала да разбије врата њихове изнајмљене куће и викала „Тони, волим те“, да ју је полиција већ два пута приводила и сумњичила за принудно и контролно понашање, да она каже да не зна шта ће да ради и да ће се вероватно вратити у Украјину, али да није сигурна да ли ће моћи да се врати док траје рат са Русијом, итд, итсл…
А у Немачкој, која је примила скоро милион избеглица из Украјине, председник највеће немачке опозиционе странке Хришц́анско-демократске уније, Фридрих Мерц, каже: „Сада доживљавамо социјални туризам од ових избеглица: у Немачку, назад у Украјину, у Немачку, назад у Украјину, и многи од њих сада користе овај систем“. Он алудира на ситуацију у којој украјинске избеглице (90 одсто њих су деца, жене и стари људи) могу да добију исту помоћ која се одобрава примаоцима основних накнада за незапослене другог степена. Јесте Мерц мало ублажио своје речи после критика политичара из владајућих странака, али оне су наставиле да звоне. Иначе, упоредо са критиковањем Украјинаца у Немачкој, он се успротивио и пружању заштите Русима који беже од мобилизације.
Како год, рат траје и како ствари стоје трајаће још дуго, а избеглице из Украјине, где год да су, тек ће се суочавати са ружним медијским и политичким причама. Наравно, постоје неки Украјинци који злоупотребљавају социјалну помоћ у западним земљама, и вероватно је таблоидна британска прича у већем делу тачна, само што је у њој нагласак на „УКРАЈИНСКА ИЗБЕГЛИЦА… која је завела Британца пред његовом женом… у кући у коју су је примили…“, а стигма „оних који искоришћавају систем и неће да раде“ тек ће висити на свим украјинским избеглицама. Којима су, иначе, као и свим избеглицама, разумевање и емпатија све више потребни што избеглиштво дуже траје.
И да, има стотине хиљада избеглих од страдања из Украјине и у Русији, и милиона избеглих из Авганистана у Ирану и Пакистану, из Сирије у Турској, из Јемена у Сомалији, али тек они нису атрактивна медијска тема.
Извор: Време
