Rat traje i kako stvari stoje trajaće još dugo, a izbegli iz Ukrajine, gde god da su, tek će se suočavati sa ružnim medijskim i političkim pričama.
Kada počne rat i krenu talasi izbeglica, obično je prva reakcija ljudi u čije države oni dolaze solidarnost i empatija. Mediji u tome imaju veliku ulogu, slike i priče stradalnika, logično, pojačavaju ljudsku potrebu da se pomogne.
Kako se ratovi obično oduže, a te slike i priče su iste, jer je patnja izbeglica uvek ista, to postane monotono pa se mediji prebacuju na ono što je atraktivnije – bitke na frontu, geopolitika, lokalni problemi, a mrtvi, ranjeni i izbegli postanu suvi brojevi. Onda se o izbeglicama prvo malo zaćuti, pa ubrzo neko lokalno stanovništvo, ona konstanta kojoj je uvek neko drugi kriv za sopstvene životne promašaje, počne da gunđa kako „oni“ imaju privilegije koje „mi, iako smo odavde, nemamo“, kako im otimaju poslove, bave se svim i svačim nelegalnim itd. Onda neko ko se bavi politikom oseti da se time lako podilazi biračima, pa zbog glasova oplete po izbeglicama, a ima i takvih koji su podržavali sve zbog čega su te izbeglice doživele to što su doživele, ali im to ne smeta da po njima pljuju.
Tako je onomad, na primer, na ovim prostorima Mirjana Marković sa prezirom pisala o izbeglima iz Hrvatske i Bosne, a Nikola Samardžić se još bavi „prekodrinskim predatorima“.
I prema izbeglicama iz Ukrajine faza empatije je prošla. Kao što bi trebalo sa svim izbeglicama da bude, na samom početku rata granice evropskih država su se otvorile za milione Ukrajinaca i oni su dobili svaku potrebnu pomoć. Onda je nastupilo zatišje, a sada se ton vesti o njima drastično menja.
Pa tako britanski tabloidi pišu, a bezbrojni evropski mediji prenose, da je „ukrajinska izbeglica Sofija Karkadim prekinula ćutanje o srceparajućem raskidu sa Britancem Tonijem Garnetom, ocem dvoje dece, kojeg je zavela pred njegovom ženom kada se uselila u njihov dom“. Pa idu sočni detalji, da je Sofija hapšena jer je pokušala da razbije vrata njihove iznajmljene kuće i vikala „Toni, volim te“, da ju je policija već dva puta privodila i sumnjičila za prinudno i kontrolno ponašanje, da ona kaže da ne zna šta će da radi i da će se verovatno vratiti u Ukrajinu, ali da nije sigurna da li će moći da se vrati dok traje rat sa Rusijom, itd, itsl…
A u Nemačkoj, koja je primila skoro milion izbeglica iz Ukrajine, predsednik najveće nemačke opozicione stranke Hrišćansko-demokratske unije, Fridrih Merc, kaže: „Sada doživljavamo socijalni turizam od ovih izbeglica: u Nemačku, nazad u Ukrajinu, u Nemačku, nazad u Ukrajinu, i mnogi od njih sada koriste ovaj sistem“. On aludira na situaciju u kojoj ukrajinske izbeglice (90 odsto njih su deca, žene i stari ljudi) mogu da dobiju istu pomoć koja se odobrava primaocima osnovnih naknada za nezaposlene drugog stepena. Jeste Merc malo ublažio svoje reči posle kritika političara iz vladajućih stranaka, ali one su nastavile da zvone. Inače, uporedo sa kritikovanjem Ukrajinaca u Nemačkoj, on se usprotivio i pružanju zaštite Rusima koji beže od mobilizacije.
Kako god, rat traje i kako stvari stoje trajaće još dugo, a izbeglice iz Ukrajine, gde god da su, tek će se suočavati sa ružnim medijskim i političkim pričama. Naravno, postoje neki Ukrajinci koji zloupotrebljavaju socijalnu pomoć u zapadnim zemljama, i verovatno je tabloidna britanska priča u većem delu tačna, samo što je u njoj naglasak na „UKRAJINSKA IZBEGLICA… koja je zavela Britanca pred njegovom ženom… u kući u koju su je primili…“, a stigma „onih koji iskorišćavaju sistem i neće da rade“ tek će visiti na svim ukrajinskim izbeglicama. Kojima su, inače, kao i svim izbeglicama, razumevanje i empatija sve više potrebni što izbeglištvo duže traje.
I da, ima stotine hiljada izbeglih od stradanja iz Ukrajine i u Rusiji, i miliona izbeglih iz Avganistana u Iranu i Pakistanu, iz Sirije u Turskoj, iz Jemena u Somaliji, ali tek oni nisu atraktivna medijska tema.
Izvor: Vreme
