Грађани Црне Горе изгледа су илегалци у сопственој земљи. Ако нешто Црна Гора има као опцију, а не гура је у први план, то је засигурно могућност да из било ког града, за свега сат или сат и по времена стигнете до дестинације идеалне за одмор. Подгорица је у том смислу најбоље прошла, јер није ни важно куда се запутите, стићи ћете брзо до језера, планине или мора.
Тринаести јул посматра се кроз призму емоција. Али људи који крвнички раде, једва чекају тај одмор и да се не лажемо, њима првенствено тих неколико дана значи. Ипак су то прво слободни дани, па тек онда празник, за неке људе. Неко ће слободне дане искористити да прележи у соби, неко да сређује гаражу или бинџује серију, а биће много оних који ће спакованих кофера отићи на посао, да би одмах после посла кренули ка мору или планини, да искористе сваки сат одмора.
Е сад, ти људи који једва чекају да одморе у својој држави, на те људе није мислио министар Јоковић. Он је прилично ноншалантно рекао да првенство имају странци, а да ће се наши људи бркчати кад сезона буде јењавала. Није реално, али тако звучи, као да сви који желе из Подгорице, Берана или Никшића да се спусте до мора, да треба да прво питају Јоковића. Било би то занимљиво урадити, да од свих грађана Црне Горе Јоковић добије упит, да ли дозвољава људима да у току сезоне сметају туристима странцима и уживају у мору.
Било би то налик сцени кад у филму Лајање на звезде ученици зову директора телефоном, или кад народ након читања поштом враћа књиге Кнуту Хамсуну. Али ипак, није то Јоковић заслужио, прије свега, заслужио је игнорисање више него што је заслужио реакцију тога типа.
Имао сам прилику да видим са каквим презиром се власници ресторана односе према људима из Црне Горе кад им уђу у ресторан. Ресторанџије очекују искључиво странце, тврде да остављају веће бакшише, а заправо је истина другачија. Не желе наше људе јер њих не могу прописно да измуљају кад треба да се наплати. „Што ће ми ови наши?!“ био је чест коментар угоститеља, као да их смара домаћа клијентела, која наводно штеди сваки еуро. Има градова у сусједним државама који рачун „домаћима“ умањују за 20 %, јер имају озбира према својим људима и желе да им се дође и зими, кад оду странци. Али ми ту визију немамо, да изведемо такав прећутни договор због наших људи. Ми наше људе ћушкамо, игноришемо, презиремо и потцјењујемо.
Безброј пута сам присуствовао свађи између људи и оних који се представљају као „власници плажа“. Народ хоће да пободе сунцобран и простре пешкир, а запослени не дозвољавају, да не би гости били угрожени. „Газда је тако рекао“, тако звучи чаробна реченица, а затим услиједи тумачење закона, што је морско добро, чија је плажа и море, а чији је хотел и лежаљке.
Судећи према Јоковићу и екипи, море је ту искључиво да дођу странци а да појединци зараде. Није море ту да у њему уживају и грађани Црне Горе. „Овако ћеш и ти, само после“. Тако би могла да се преведе његова изјава о распоређивању странаца и наших људи. Јер, изгледа да што је нама скупо, другима није. Дивна је то математика која опет, баш као и за вријеме претходног режима функционише по принципу „пишај по сиротињи“. Зато ће и овог 13. јула, многи грађани Црне Горе да стрепе да их неко са плаже, паркинга или из ресторана не отјера. Грађани Црне Горе изгледа су илегалци у сопственој земљи. Али ваљда ће моћи слободно да се крећу и функционишу кад прође сезона. Тад ваљда на ред стиже остварење права обичних људи.
Ђуро Радосавовић
Извор: Вијести
