Juče jedan podgorički portal objavio članak o penzinisanju Ranka Krivokapića. Čitam naslov, umalo da poskočim od radosti, misleći da je čovjek napokon pošao u penziju; da to, dakle, znači da je stvarno pošao u penziju. No, šipak Milovane!
U tom članku zapravo se izvještava o nekakvom zakonskom sporenju: je li Ranko ima pravo na penziju od 1 479 ili 1 934 eura? Da li on treba da vrati 16 iljada, ili da se te pare njemu vrate? Sve druge, možebiti važne detalje o toj aferi nijesam dobro razumio, a vjerujem da ste shvatili da je moja čitalačka sposobnost otišla u tirinte već na spomen ovog prvog iznosa od 1 479 eura. Meni su i to velike pare. Ali, kažem, ništa ne bih o toj zavrzlami razumio da u moj pomućeni razum nije stigla jedna literarna uspomena.
Čitao sam, naime, nekad davno jednu knjigu koja nosi naziv „Slučajevi“, od nekog ruskog pisca Harmsa, što je posebno njegovao apsurd kao put do dubokog smisla. E, taj Danil Harms ima jedan „slučaj“ koji mi se nekako prelio preko ovog „slučaja“ penzinisanja Ranka Krivokapića.
Semjon Semjonovič stavlja naočare, posmatra bor i vidi: na grani bora sedi jedan seljak i preti mu pesnicom.
Semjon Semjonovič skida naočare, posmatra bor i vidi da na grani bora niko ne sedi.
Semjon Semjonovič stavlja naočare, posmatra bor i opet vidi kako na grani bora sedi jedan seljak i preti mu pesnicom.
Semjon Semjonovič skida naočare, opet vidi da na grani bora niko ne sedi.
Semjon Semjonovič opet stavlja naočare, posmatra bor i opet vidi kako na grani bora sedi jedan seljak i preti mu pesnicom.
Semjon Semjonovič ne želi da veruje u ovu pojavu i smatra je optičkom varkom.
Dobro sam upamtio ovu priču, koju da nije bilo Rankovog penzionisanja, vjerovatno, nikada ne bih razumio.
E, tako sam i ja, poput sirotog Semjona, stavljao pa skidao naočare. Još gore, jednom sam ih očistio maramicom, misleći da nijesu možda zamaglile, pa ja vidim višak brojeva. Na svu sreću, odlučio sam da vjerujem svojim očima, te mi se čini da sam, najzad, shvatio kako nas apsurd vodi do dubokog smisla.
Prema tome, ovdje suštinsko pitanje nije je li penzija iljadu i po ili dvije eura, no su pitanja ozbiljnija: Čime je Ranko zaslužio toliku penziju? Jesu li političari prvo pravili zakone o penzijama, pa se onda penzionisali? Mogu li se zakoni retroaktivno primjenjivati? Je li službenica što je kažnjena zbog nezakonite penzije Ranka Krivokapića zapravo kolateralna šteta „sistema“? I tako dalje, i tome slično.
Najgore od svega, možda je u pravu i onaj Đokić što je napisao juče za Žurnal onaj udžbenički dosadan prilog da u partijskoj politici ništa nije lično. Sve je to, izgleda, samo posao. Ranja je, dakle, ubo pravi.
This is the business we’ve chosen, što reče onaj glamc u filmu „Kum“.
Milovan Urvan
