Već sam dovoljno star da mogu da pišem sećanja, a ovu temu sam odabrao kao prvu zato što mi se čini da je o njoj malo, a katkad i pogrešno pisano. Ima pregršt snimaka današnjih izvođenja – svako može da uključi telefon i snimi pevanje na pozornici. Zato dobro znamo kako ko danas peva. Ali, gotovo da nema snimaka živih operskih nastupa iz Beograda osamdesetih. Otuda pojava da, koji god pevač iz tog doba da se pomene, svi odjednom postaju „veliki umetnici“, „nezaboravne primadone“ i „ljubimci publike“. A nije tako bilo. Ovde ću ostaviti svedočenje kako je mlađa operska publika doživljavala tadašnje naše pevače i Beogradsku operu. Ja sam u to vreme imao dvadesetak godina i bio sam u grupi od desetak studenata i gimnazijalaca koji su redovno dolazili na predstave. Naravno, kada ste toliko mladi, često imate zaoštrene sudove, a verovatno i nedovoljno izgrađene. Ali, s druge strane, ti sudovi su najčešće bezinteresni – ne poznajete nikoga od izvođača da biste imali nekog posebnog obzira, ne znate pozadinu onoga što vidite i čujete, jednostavno sudite onako kako vam se čini da jeste, po svom neposrednom estetskom doživljaju.
Intenzivno sam pratio Beogradsku operu od 1978. do 1986. godine. Tada je počela rekonstrukcija zgrade Narodnog pozorišta (1986-1989), a program je prebačen na Scenu u Zemunu (današnji Madlenijanum). Ja sam tada i prestao da idem u operu – ne samo što mi je bilo daleko, već i što sam promenio redosled interesovanja.
Ali upravo zbog toga, moje sećanje na Beogradsku operu iz osamdesetih nije prekriveno nekim drugim utiscima. Veoma jasno se mogu svega prisetiti, kao da je taj deo memorije ostao sačuvan u svojevrsnoj vremenskoj kapsuli. Zato mislim da moje svedočenje možda može da bude korisno. Ono može da pomogne pre svega našim muzičkim istoriografima da razumeju ukus i recepciju (dela) tadašnje beogradske publike. Muzikološko pisanje o tom vremenu često je važno i zanimljivo. Ali, vidim da oni mlađi, koji nisu bili deo auditorijuma, umeju da naprave i elementarne greške – jednostavno nisu bili u prilici da čuju one o kojima pišu. Tako se Dušan Popović, Nikola Mitić i Goran Gligorić u jednom radu predstavljaju kao „tenori“ Oni su naravno bili baritoni, a svako ko ih je slušao ne bi mogao da napravi takvu omašku. To je razlika između iskustva i literarnog znanja
Beogradska opera osamdesetih imala je dve lepe vrline i više mana.
Prva vrlina bila je klasični repertoar. Naravno, neprestano se pokušavalo sa „osavremenjivanjem“ umetničke ponude. Ali, budimo iskreni – publika voli operu zbog Rosinija, Donicetija i Verdija, ne zbog avangardnih eksperimenata. Iz literature vidim da su i pevači odbijali da pevaju savremeni repertoar, jer im „kvari glas“. Tada je vladalo samoupravljanje, pa niko nije mogao da ih natera da pevaju ono što neće. I tako su zbog mrzovolje kako publike tako i pevača, savremene opere skidane s repertoara već posle desetak izvođenja. Ne sećam se da je ikom zbog toga bilo žao. Tu je sudbinu doživela i opera Orfej HH vijeka, Bruna Bjelinskog koja je možda bila i ponajbolja u kategoriji savremenih opera. Ipak, izvođena je svega dve sezone, ukupno 14 puta. Ova opera je na momente bila duhovita – Bjelinski se poigravao s različitim muzičkim citatima i žanrovima, čak je parodirao i kojekakve avangardne kerefeke (poput „aleatorike“ – slučajnog nabadanja u sviranju ili pevanju). To parodiranje je, u izvesnom smislu, bila luda hrabrost za ukus naših blaziranih muzičkih snobova (koji su nam docirali „šta je dobra muzika danas“). Postava je bila sasvim solidna (Slobodan Stanković i Dubravka Zubović), a posebno efektan je bio kraj, kada su se pojavila neka dečica, koja su se držala za ruke i pevala.
Ali, ako si odgledao jednu predstavu nisi imao potrebu da dođeš ponovo. U muzičkom smislu nije bilo partije koju bi želeo opet da čuješ – osim možda citata iz Gluka, ali onda ćeš da slušaš njegovog Orfeja, nećeš parafraze Bjelinskog. Takođe, efektni delovi zasnivali su se prvenstveno na „štosu“ – ma koliko da je dobar, zašto bi se isti vic slušao više puta?
I pošto je zajedničkim snagama pevača i publike opstruiran edukativni projekat „tišina praznine“, Uprava je morala da popusti. Tako smo Donicetija, Verdija i Pučinija, i njihov raspevani belkanto, mogli da slušamo do mile volje. Druga vrlina Beogradske opere osamdesetih bila je pevanje na srpskom. Opera uživo zapravo je kao i svaka druga pozorišna predstava, samo što se u njoj peva. A kada imate pevače koji: 1. lepo pevaju; 2. likom odgovaraju ulozi (Đildu pevaju sa dvadeset godina, a ne sa šezdeset); 3. dobro glume; 4. imaju valjanu dikciju, i 5. pevaju na svom i vašem jeziku – što je, uzeto sve zajedno, redak, ali ne i nemoguć sticaj uslova – estetski doživljaj je vrhunski. Upravo takva je bila, početkom osamdesetih, Donicetijeva Lučija od Lamermura u Beogradskoj operi. U najboljem sastavu, Lučiju je pevala odlična Vlatka Oršanić, Edgarda Igor Filipović, taj sjajni tenor, tu su bili, u alternaciji, besprekorni Slobodan Stanković i Goran Gligorić, odličan je bio i bas Aleksandar Đokić…
Nastojao sam da ne propustim ni jednu predstavu, ma u kom sastavu da se Lučija izvodi. Ne znam ni koliko sam je puta gledao, prestao sam da brojim posle dvadesetog puta. Ali, taj snažni, kompletni utisak muzičke drame bio je moguć samo zato što je Lučija izvođena na srpskom.
Znam da danas ovo zvuči kao potpuni anahronizam – sad se u Beogradskoj operi, koliko čujem, sve peva na italijanskom, a iznad pozornice ide titl, i nikome više ne pada ni na pamet da se vraća na srpski. Ali, to je kao da u Narodnom pozorištu gledate naše glumce kako igraju Šekspira na engleskom, a gore čitate srpski prevod. Može i tako – ali estetski doživljaj stvarno je potpuno drugačiji. Duga je priča zašto se, možda i neopozivo, odustalo od pevanja na srpskom (vidim da je jedna mlađa autorka iz Muzikološkog instituta SANU operu na srpskom čak protumačila kao izraz srpskog nacionalizma; ovde 205). Ali, možete mi verovati na reč (umetnički doživljaj se, naravno, teško može diskurzivno preneti): to je umelo da bude toliko dobro, da bi mi poslednja želja, pred smrt, svakako bila da ponovo čujem Lučiju – u dobrom sastavu i na srpskom – pa da umrem. I uopšte se ne šalim. Realno, to je valjda isto kao i sa kastratima. Danas njihove uloge pevaju žene, ali one nemaju kapacitet pluća kao muškarci (pa svaki čas moraju da uzimaju vazduh), imaju slabiju snagu glasa i drugu boju, a kastrati su se, kažu, neuporedivo lakše i lepše kretali i po donjem registru. Tek muški falseti slabo šta valjaju – kad oni uzmu da pevaju čovek misli da će da se uguši, koliko samo stiskaju grlo i napinju se.
I tako, mi danas možemo samo da pretpostavimo koliko je veličanstveno bilo pevanje kastrata (na osnovu naših znanja o njihovim fizičkim dispozicijama i na osnovu istorijskih opisa) – punim glasom, iz grudi, s lakim kretanjem u svim registrima, sposobnošću da se jednim udahom otpevaju i najduže fraze…
Samo, gledano iz današnje perpsektive, koliko je verovatno da će se obnoviti opera s kastratima, toliko valjda ima i izgleda da ćemo ikada još u Beogradskoj operi ponovo da slušamo Donicetija ili Verdija na srpskom. Zato neka i ostane zabeležen ovaj utisak jednog pripadnika beogradske operske publike iz osamdesetih – dobro izvedena opera na srpskom može da probudi tako snažne emocije da je čovek nekoliko dana pod utiskom. I šteta je što ova tvrdnja više ne može da se proveri. (Osim možda u Nišu; u njihovom pozorištu sam još 23. februara 2015. gledao Seviljskog berberina na srpskom – i bilo je odlično; ali vidim da tu predstavu više ne igraju, a da li Karmen i Čarobnu frulu, koji su im na repertoaru, pevaju na srpskom to ne znam).
A sad o manama
Beogradska opera osamdesetih nije bila dobra, a osnovni razlog bio je taj što je, kada je reč o stalnom sastavu, imala slabe tenore, soprane, pa i mecosoprane (zapravo, jedino su standardno kvalitetni bili baritoni), a nije imala novaca da plaća gostovanja dobrih solista čak ni iz Jugoslavije, a kamo li iz inostranstva. U narednom nastavku ovih sećanja detaljno ću prokomentarisati svakog od naših tadašnjih solista. Ali, opšti utisak je bio, prvo, da su „velike zvezde“ Beogradske opere bile daleko od onog šta su o sebi umišljale i kakvu su famu oko sebe pravile; drugo, da su njihove pevačke sposobnosti bile na ubrzanom zalasku (u literaturi vidim izraz: „glasovno onemoćali pevači“; i mislim da im priliči), a i fizički su sve manje odgovarali ulogama koje su pevali; i treće, da su zvezde na zalasku i oni koji nikada nisu umeli da pevaju, sve koristeći samoupravljanje, uspeli da naprave blok za onemogućavanje dolaska mlađih pevača, čak i u sporedne uloge.
Lučija od Lamermura je bila izuzetak. Očigledno da se niko iz ansambla nije preterano otimao da peva tako teške uloge kao što su Lučija i Edgardo, pa su onda angažovali Oršanićevu iz Osiječke opere, a Filipovića iz Ljubljanske. Oboje su tada bili mladi, i pretpostavljam da su više zbog karijere, nego zbog novca, prihvatili da gostuju u Beogradu (Oršanićka češće od Filipovića).
To je zaista bila vrhunska predstava, dok je ostalo dobijalo na sjaju tek ako bi došao neki gost koji bi eventualno „povukao“ ostali ansambl. Moja sećanja na uobičajene predstave uvek su u monotonoj, prljavoplavoj boji – kakva je bila kako pozornica, tako i gledalište (sa stolicama presvučenim u plavi somot, koji se vremenom isprljao). Ali, dobra gostovanja pamtim kao jarko žute predstave: verovatno zato što su sjajni glasovi osvetljavali i grejali celu, već oronulu i zapuštenu salu Narodnog pozorišta, donoseći nama u publici čistu radost. Kao žutog sećam se, recimo, gostovanja Vladislava Pjavka, ruskog dramskog tenora, snažnog glasa i strasne glume. Bio je toliko dobar u Pikovoj dami, da smo u pojedinim scenama tvrdili da se oseća miris votke. To je, naravno, nemoguće – jer votka, za razliku od šljivovice, ne miriše. Ali, njegovo izvođenje je bilo u toj meri uverljivo da smo umislili, a i jedni druge ubeđivali, kako se na prvoj galeriji lepo oseća Stoljičnaja.
Odlični kao gosti bili su i Ljiljana Molnar Talajić (Zagreb) i Viktor Bušljeta (Rijeka). Ljiljana je imala čist, lep, topao i mekan glas, kojim je prosto grejala tada uvek prohladnu salu Narodnog pozorišta. Jedino što je bila predebela, pa si morao da zanemariš sve dramske aspekte i predstavu gledaš kao kakav kostimirani koncert. Bušljeta je takođe bio izvrstan dramski tenor, snažnog i intonativno pouzdanog glasa, superiornih visina, mada i on mator i dežmekast, sa velikim stomakom i podvaljkom. Ali, na sceni su nekako bili dobar par, njihova Norma je svakako bila za klasu bolja od svih ostalih izvođenja Belinija tih godina u Beogradu.
Beograd nije imao prvoklasnog dramskog tenora, pa je često gostovao Stojan Stojanov-Gančev (Zagreb). I on je bio zbilja odličan, iako se meni uvek nekako više sviđao Bušljeta. Ipak, većina gostovanja tih godina daleko su bila od impresivnih, Opera jednostavno nije imala para za bolje pevače (morala je da moli, 1984, preduzeća za pomoć, kako bi uopšte mogla da izvede predviđene premijere. Uglavnom su nam dolazili gosti iz Istočne Evrope – a i oni pretežno nižeg ranga. Sećam se da je par puta Edgarda pevao neki poljski tenor izrazito niskog rasta, gotovo patuljak, na ogromnim štiklama, skoro štulama – njegov glas zvučao je kao da ste ploču od 33 obrtaja pustili na 78. Nas iz mlađe publike posebno je nerviralo što se šansa slabo daje najmlađim pevačima. Vidim da je ta vrsta blokade registrovana i u literaturi, mada više u odnosu na srednje-mlađe, nego na najmlađe soliste.
Mi smo, međutim, želeli da, u redovnom repertoaru, gledamo Jadranku Jovanović kao Rozinu u Seviljskom berberinu, a Gordanu Kesić kao paža Oskara, u Balu pod maskama. „Sad kad imaju dvadesetak godina pravo je vreme za to“, govorili smo. „Šta, treba li da čekamo da napune šezdeset godina da bi im konačno dali te uloge?“
Takođe iz literature vidim da su ovi i drugi (tada) mladi solisti svoju pravu šansu dobili tek krajem osamdesetih (a tad sam već prestao da idem u operu). Nadam se da Jovanovićeva i Kesićeva docnije, kad su i same postale važne (naročito Jadranka), nisu blokrale nove mlade pevače, kao i da se neka nova mlada publika nije zbog toga na njih srdila. Uopšte, mi smo tada gorljivo graktali da uloge sedamnaestogodišnjih devojaka i mladića treba davati mladim pevačima – samo tako ono što se na pozornici dešava ima nekog smisla. Mučno je kada vidiš nafrakanu babu s kikicama i mašnicama, kako glumi devojče – Đildu ili Mikaelu. A upravo to se, osamdesetih, gotovo po pravilu dešavalo. Kaže se da mlade solistkinje tako pokvare glas. „Baš nas briga“, penušali smo mi, „neka pet sezona pravi vatromet, pa da posle bude legenda, to je bolje nego da dobije svoju prvu šansu u tridesetoj, da peva Đildu u četrdesetoj, a da publika prevrće oči na njeno staračko prenemaganje u šezdesetoj“. Ali, nisam danas baš previše siguran koliko smo bili u pravu…
Slobodan Antonić
Izvor: Stanje Stvari
